RAT ĆE BITI BRUTALAN I KRATAK: Najveće armije sveta dobijaju hipersonične rakete, šinske i mikrotalasne topove..

Piše: Andrej KOC

Početkom jula postalo je jasno da će se perspektivna ruska nuklearna podmornica „Haska“ graditi u periodu od 2018-2025. godine. To je izjavio zamenik glavnog komandanta ratne mornarice za naoružanje viceadmiral Viktor Bursuk u okvirima Međunarodnog vojno-morskog sajma u Sankt-Peterburgu.

Hipersonične rakete „Cirkon“, koje se testiraju u Rusiji od 2016. godine, činiće glavni udarni sistem novih podmornica, a dostizaće nezamislive brzine od 7-8 hiljada kilometara na čas, što ih čini neuhvatljivim za sve postojeće sisteme PVO i PRO.

Mnogi analitičari smatraju da je to maksimum koji može da se izvuče iz savremenih raketnih tehnologija.

Mnoge grane u proizvodnji oružja u ovom trenutku su dostigle granične mogućnosti. Teško je, na primer, naterati metak iz puške da poleti još brže, a napredno oružje visoke preciznosti da gađa još preciznije. Pored toga, naučnici u mnogim zemljama već duži niz godina pokušavaju da ostvare tehnološki prodor koji bi im omogućio da naprave oružje, zasnovano na potpuno drugačijim principima fizike. Bez obzira na to što su mnogi projekti ostali samo na papiru, podaci koji su dobijeni prilikom njihovog razvoja, mogu da se iskoriste prilikom stvaranja „oružja budućnosti“.

Hipersonično oružje

Hipersonične letelice (avioni, rakete i pr.) – mada funkcionišu po istim principima što i nadzvučne – poseduju i niz razlika koje im omogućavaju da dostižu ogromne brzine.

Na primer, veći deo leta ruskog protivbrodskog „Cirkona“ – prema podacima iz otvorenih izvora – odvija se na visinama 30-40 kilometara. Tamo je otpor vazduha veoma slab, što omogućava da brzina i domet rakete budu – veći. Na tu visinu „Cirkon“ se izvodi uz pomoć motora na tvrdo gorivo, koji ubrzava raketu do nadzvučne brzine. Zatim se uključuje vazdušno-reaktivni motor koji i izvodi raketu na nadzvučnu brzinu.

Domet, prema različitim proračunima, iznosi od 350-500 kilometara.

Uvođenje nove rakete u naoružanje planirano je već za sledeću godinu. Prema mišljenju nekih stručnjaka, prisustvo „Cirkona“ u mornarici dovešće do toga da će uloga nosača aviona SAD biti naglo oslabljena u korist ruskih nuklearnih krstarica i podmornica koje će se po planu opremiti tim raketama.

Međutim, ne treba zaboravljati da Amerikanci takođe rade na razvoju sličnih sistema. Tu spada, na primer, hipersonična krstareća raketa X-51 Waverider koncerna Boing.

Njena testiranja traju od 2010. godine dok je informacija o njenoj spremnosti za proizvodnju poverljiva. Međutim, poznato je da se za vreme probnog leta 2013. godine Waverider popela na visinu od 18 200 metara, gde je dostigla brzinu preko 5,5 hiljada kilometara na sat i prevalila 426 kilometara.

Prema očekivanjima, ova raketa će biti u naoružanju SAD do kraja 2017. godine.

Do takvih brzina pokušavaju da ubrzaju ne samo udarne sisteme.

Poznato je da niz zemalja radi na razvoju hipersoničnih aviona, bespilotnih letelica, kosmoplana i kosmičkih brodova, kao i bojevih blokova balističkih raketa. Konkretno, prošle godine je Pentagon saopštio da je američka obaveštajna služba 2014-2016 godina zabeležila sedam probnih lansiranja kineske hipersonične letelice DF-ZF.

Ona je navodno razvila brzinu oko 6.000 kilometara na sat.

Šinski top

Još jedan perspektivni pravac u sferi naoružanja predstavlja takozvani šinski top. To je elektromagnetski akcelerator mase, koji ubrzava metak-provodnik duž dve metalne šine uz pomoć snage Ampera. Drugim rečima, to je top koji ispaljuje municiju ubrzavajući je pomoću električne struje, a ne baruta.

Kod vatrenog oružja, brzina metka ograničena je njegovom težinom i kinetikom koja se stvara za vreme hemijske reakcije. U slučaju šinskog topa, superlaki metak teoretski može da se ubrza do bilo koje brzine. Na primer, ruski naučnici iz Šaturske filijale Objedinjenog instituta za visoke temperature RAN prošle godine su ispalili na aluminijumsku ploču iz eksperimentalne šinske puške plastični metak koji je imao 15 grama. Metak se ubrzao do 3 kilometra u sekundi zbog čega je na meti ostalo pozamašno udubljenje.

Amerikanci takođe planiraju da koriste šinski top u vojne svrhe.

Komanda ratne mornarice SAD razmatra mogućnost postavljanja do 2020. godine ovog oružja na razarače klase Zumwalt. Uprkos tome što perspektive projekta zasad nisu jasne.

Šinski topovi poseduju niz mana: kao prvo, veoma su kabasti i zauzimaju mnogo mesta. Kao drugo, potreban im je moćan izvor napajanja. Kao treće, nemoguće je za vreme leta korigovati putanju metka ispaljenog iz šinskog topa. Kao četvrto, njegova ubojna snaga na velikim razdaljinama ne razlikuje se mnogo od ubojne snage tradicionalne artilerije srednjeg kalibra. Međutim, u junu prošle godine predsednik RAN, Vladimir Fortov, saopštio je da će se ruski šinski topovi, verovatno, koristiti za uništavanje kosmičkog otpada, kao i za izvođenje satelita i tereta u orbitu.

Borbeni laser

Sa laserskim oružjem za vreme hladnog rata – kako u SSSR-u tako i u SAD – dosta se eksperimentisalo, međutim ni jedan takav sistem nije bio uveden u naoružanje. Bili su potrebni isuviše veliki izvori energije da bi se laseru obezbedila ubojna snaga. Ali, istraživanja u tom pravcu se izvode i danas.

Osnovni pravac takvih istraživanja predstavljaju krupni pokretni i stacionarni sistemi smešteni na zemlji, moru ili u vazduhu. Perspektivne oblasti za njihovo korišćenje su gađanje balističkih raketa, oštećenje satelita i optičkih uređaja, borba protiv avijacije, bespilotnih letelica i malih brodova i oslepljivanje neprijateljskih vojnika.

Najpoznatiji projekat izveden u metalu je američki ogledni avion opremljen hemijskim laserom Boeing YAL-1 koji je poleteo 2002. godine. Bilo je predviđeno da u slučaju postojanja pretnje od nuklearnog rata – u kritičnom periodu – ovaj avion ide u patrole. A u slučaju lansiranja interkontinentalnih balističkih raketa neprijatelja – da ih gađa megavatnim laserom na deonici ubrzanja.

U toku testiranja ovaj avion je pogodio nekoliko probnih ciljeva, međutim 2011. godine projekat je bio zatvoren. U Pentagonu su smatrali da je isuviše skup, a u interesu protivraketne odbrane bilo je odlučeno da se sredstva usmere na usavršavanje sistema PRO Aegis i protivraketnog sistema Standard. Bez obzira na to, američka vojska nastavlja da radi na nekoliko perspektivnih laserskih projekata.

U Rusiji se o programu razvoja bojevih lasera ne zna mnogo. Načelnik Glavnog štaba Oružanih snaga Jurij Balujevski je 2014. godine saopštio da se radi na razvoju takve vrste naoružanja, ali nije govorio o detaljima.

Poznato je da je u SSSR akcenat bio na razvoju lasera za oslepljivanje i uništavanje satelita neprijatelja. Uzgred, upravo u Sovjetskom Savezu je napravljen jedini primerak ručnog laserskog oružja koji je u funkciji – laserski pištolj bez smrtnog ishoda predviđen za naoružavanje astronauta koji rade na orbitalnim stanicama.

Mikrotalasni top

Američki naučnici od kraja 90-h godina prošlog veka rade na razvoju oružja koje može da onesposobi neprijateljskog vojnika a da mu pri tom ne nanese veliku štetu. Istraživanja su išla u nekoliko smerova.

Jedan od njih je postao projekat Active Denial System (ADS) – Aktivni sistem odbijanja.

To je u suštini moćni top sa mikrotalasnim zračenjem koji emituje elektromagnetne oscilacije u opsegu milimetarskih talasa frekvencije oko 94 GHz, koji imaju kratkotrajan šok-uticaj na ljude. Osobe izložene zračenju osećaju jak svrab i pečenje po čitavom telu. Kroz pet sekundi bol postaje nepodnošljiv a čovek postaje nesposoban za ratovanje i samo se trudi da što pre pobegne što je dalje moguće.

Američka vojska sa crnom ironijom je ovaj uticaj nazvala – goodbye effect – „efekat do viđenja““.

Bilo je planirano da se sistemi ADS postavljaju na vojna vozila Hummer i oklopna vozila Stryker. Međutim, ovo oružje nije dobilo široku primenu u vojsci i ograničeno se koristi u organima reda SAD kao sredstvo za rasterivanje neprijateljski raspoložene mase. Mada, u Pentagonu ne isključuju mogućnost postavljanja moćnog emitera na avion AC-130 za „bombardovanje“ iz vazduha neprijateljske vojske bez smrtnog ishoda.

(Fakti)