CVIJANOVIĆ: Američki građanski rat odrediće sudbinu Srbije i Balkana

Amerika iz Šarlotsvila nije sila koju bi trebalo bilo čim provocirati, još manje sila kojoj valja praviti istorijske ustupke

1.

Kad god, govoreći o Srbiji, dođe do toga da nam kažu kako nismo nizašta i ilustruju koliko smo ranjivi, zapadni novinari i političari potegnu argument o srpskom društvu kao tragično i beznadežno podeljenom, nezakrpljenom još od Drugog svetskog rata. Nisam siguran da će makar ovaj američki deo posle Šarlotsvila tako rado potezati ovaj razorni argument. Jer mogao bi se na ovoj strani naći neko dovoljno drzak ko bi rekao da za homogenizaciju Srba ima još vremena budući da je od našeg građanskog rata prošle tek 72 godine, dočim Ameri, kako je Šarlotsvil pokazao, ne mogu da se zakrpe ni 150 godina posle svog Građanskog rata.

2.

Nije, naravno, čudni sled događaja u Šarlotsvilu, američkom gradiću stotinjak milja od Vašingtona, nešto što će prelomiti sudbinu Srbije, ali može da bude od pomoći u njenom razumevanju. Naime, „promena svesti“, pokazalo se, nije brutalni američki ekskluzivitet za pacifikaciju Srba a neće biti ni da je to bilo samo sredstvo za ovladavanje Zapadnom i Centralnom Evropom posle 1945. godine. Nova moda američkih liberala da ruše spomenike velikanima poražene strane u Građanskom ratu pokazuje da su predmet „promene svesti“ i američki građani.

E, sad, ako su spomenici herojima Konfederacije u južnim državama SAD uglavnom bili podizani u poslednjim decenijama 19. i s početka 20. veka, to će reći da je američko društvo vek svog najvećeg uzleta proživelo razumevajući poštovaoce generala Lija, prvog vojskovođe Konfederacije. Tačno je da se ti spomenici, podizani u vreme talasa reafirmacije kulta Juga, bezmalo ceo 20. vek saobražavaju društvenoj klimi, postajući manifestacije prevazilaženja podela u američkom društvu. Otud, ne može biti čudno da se nova eskalacija društvenih podela manifestovala u nizu inicijativa za rušenje spomenika junacima Konfederacije više od vek i po od završetka američkog Građanskog rata.

Naravno, rušenje spomenika inicijativa je američkih levih liberala i progresista, koji se, dakle, ovaj put ne legitimišu samo kao dosledni neprijatelji „istorijske“ Srbije ili „istorijske“ Evrope već i kao neprijatelji „istorijske“ Amerike. A to će reći da je Šarlotsvil samo jedna od tačaka globalnog građanskog rata na političkom zapadu. Taj svetski građanski rat neće biti rešen u Šarlotsvilu, za njegov rezultat biće važna, mada ne i presudna, politička sudbina poljuljanog Donalda Trampa, i on neće biti završen ni uskoro, pa ni koliko se čekalo na kraj Drugog svetskog rata. Ali jedno je sigurno: ishod tog rata, više od bilo čega drugog, odrediće sudbinu Srbije i Balkana, jer on se ovde ne manifestuje samo kao unutrašnje pitanje celog niza balkanskih država već i kao njihovo geopolitičko pitanje par excellence.

3.

Lepo je videti da se u ovom času jedna Srbija ponaša kao homogenije društvo od američkog. Naravno, ne treba izazivati budući da je potrebna samo mala promena uslova pod pritiskom velikih sila, pa da se obnove stare podele, kao što, sa druge strane, valja znati da je američko verovatno iznutra najkohezivnije društvo u istoriji prema kriterijumima dugog trajanja. Kao što ne treba zaboraviti da je srpsko društvo jedinstvenog tragičnog istorijskog iskustva, koje je u jednoj povesnoj tačci imalo i okupaciju u Drugom svetskom ratu, i Revoluciju, i Građanski rat.

Čuvanje homogenosti društva pred političkim pitanjima raskolničke snage i bila je, čini se namera, Aleksandra Vučića kad je pokrenuo „unutrašnji dijalog“ o Kosovu i Metohiji. Da ne bude zabune, reč je o homogenosti, a ne o konsenzusu. Dakle, ako bi se podvukli istupi u dosadašnjoj raspravi, ispalo bi, čini se, da se bar 80 odsto njih na temu koju je zadao Vučić kretao unutar dve političke grupe, koje su očitovale dva suprotstavljena viđenja pojma realnosti

Prva je Vučićevom pozivu pristupila kao najavi izdaje i priznanja Kosmeta, i tako se o njemu izjasnila. Ako je ta grupacija uopšte padala u iskušenje da se izjašnjava o budućim koracima na Kosmetu, najčešće se predlagalo da se pregovori prekinu ili bar uslove, odnosno da se kosovski problem zamrzne. U drugoj grupi bili su oni koji tvrde da se Srbija ionako predugo bavi Kosovom, uvereni da je vreme da taj problem skine s vrata, pa će procvetati. Ne više od 20 odsto odgovora pokušao je da se kreće između dve navedene krajnosti, deo predloga poput Dačićevog o razgraničenju imao je manje-više provokativan i taktički karakter, a deo, poput predloga Rasima Ljajića, sadržao je ambiciju da bude stvaran predlog.

4.

Ovaj drugi – nazovimo ga drugosrbijanski pristup – pojam realnosti doživljava kao zadatost koja ni malo ne zavisi od nas i koja, budući da je tom realnosti determinisana naša krivica za ratove – i postoji samo da bismo joj se povinovali. Dok se na ovoj strani, dakle, realnost fetišizuje, na drugoj – nazovimo je za ovu priliku rodoljubačka – ona se potpuno ignoriše.

Pretražujući mišljenja iz rodoljubačkog tabora – ona dovoljno diskurzivna, budući da ih je mnogo potpuno politički nečitljivih – prema kriterijumu koliko su prostora posvetili jednom, a koliko drugom, pokazuje se da je on mnogo fokusiraniji na Vučićevu sudbinu nego za sudbinu Kosova. Elem, prema toj grupi stavova, važno je smeniti Vučića – na ovaj ili onaj način svejedno – da bi se sudbina Kosova uopšte mogla razmatrati. Svet sa te političke pozicije, ako je predlagao buduće poteze Srbije, nosio se idejom da bi Srbija trebalo da zamrzne sukob i izađe iz briselskih pregovora ili ih uslovi.

5.

Problem je što posle izbacivanja kosovskog problema iz ruku UN i njegovog formalnog vezivanja za evropske integracije, u septembru 2010. godine, više nije realno zamrznuti konflikt. Zašto? Zato što bi, prvo, Srbi koji žive tamo prestali da budu prvorazredni adut srpskog prava na Kosmet, pretvarajući se u taoce izložene novom pogromu bez ikakve zaštite NATO. Drugo, zato što bi izlaskom Srbije iz pregovora bile potpuno zaustavljene njene evropske integracije. Ako Srbija izađe iz evropskih integracija naprečac i bez ozbiljne procene o potrebnom vremenu, neophodnim resursima i rizicima koje to nosi, ubrzo bi se pokazalo da se ona vraća u status zemlje parije, koja može da bude udarena sa bilo koje strane. Onaj ko misli da su ovo vremena kad to nije moguće, neka se zapita čega je sve Makedoniju u poslednje dve godine dana koštao zastoj u pregovorima o integracijama.

Zato prekid pregovora i zamrznuti konflikt nisu realni, osim u situaciji kakva je vladala poslednjih godinu dana – da Srbija bude ta koja poziva na pregovore ili im se u najgorem ne protivi, a da albanska strana zbog unutrašnjeg konflikta bude strana koja zapravo proces usporava a konflikt zamrzava.

6.

Rubni odgovori u dijalogu o Kosovu – oni koji realnost fetišizuju i oni koji je ignorišu – žestoko isprovocirani nastupima Vučića (rodoljupci) i Ivice Dačića (drugosrbijanci) pokazuju zapravo slab uticaj te dve grupe predloga u srpskom društvu. Osim toga, pristajanje vlasti na jednu, odnosno drugu grupu navedenih predloga, imalo bi konfliktni kapacitet za društvo. Ovako, te dve grupe se svojim predlozima iznutra dezintegrišu – drugosrbijanci na one koji više vole EU (Šutanovac) i one koji više mrze Vučića (Janković), a rodoljupci na one koji bi Vučića rušili i sa rušiteljima Kosova i na one koji su gadljiviji. Jednim potezom usitnjene su i tako dublje ka margini potisnute obe grupacije Vučićevih protivnika.

Sa druge strane, žigosanjem ove dve grupe kao opasne za društvenu koheziju, vlast tu koheziju, sa jedne strane, brani, a sa druge preuzima obavezu da na Kosovo predloži rešenje koje će biti izvan pomenute dve radikalne grupe predloga. Zar je to bilo teško razumeti?

7.

Ulaskom Srbije u novi krug pregovora suštinski se, dakle, nastoji kupiti novi paket vremena. Tačno je da je Tramp mnoge razočarao, doduše ne svojim namerama koliko svojom nemoći da se odupre „dubokoj državi“, ali je tačno i da se nije predao. Pogrešno je, međutim, njegove protivnike tretirati kao pobednike; oni su samo svet na putu da, tukući se s njim na čamcu, čamac i potope. Dok se Amerika postepeno pretvara u Šarlotsvil, bilo bi veoma glupo u Srbiji poslušati ignorisanje realnosti i ubitačnim čvorugama na sopstvenoj glavi biti faktor kohezije američkog društva. Istovremeno, jednako glupo bilo bi povinovati se željama fetišizovane realnosti i praviti Amerikancima istorijski ustupak kad se oni nalaze u stanju kad slične ustupke neće dobiti ni od koga.

Umesto toga, rešenje za Kosovo je dug put, i ova generacija ne bi trebalo da odustaje od njegovog traženja, ali još manje da ga izmišlja po svaku cenu. Putovaće se još dugo, a to što neki od nas za duga putovanja nisu spremni, ne bi trebalo da nas sekira ni ometa. Važno je samo da, zahvaljujući njima, u međuvremenu ne postanemo Šarlotsvil.

(Novi standard)