Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Selektor košarkaške reprezentacije Srbije, Aleksandar Đorđević dao je intervju za Sport klub u kome je pričao o mnogi aktuelnim stvarima, ali i o detaljima iz svoje bogate karijere, kao i o nekim legendarnim pričama o koje se i danas prepričavaju, posle trideset godina
U pitanju su priče sa samog početka njegove karijere, koja je možda i mogla da ode u suprotnom smeru, da je ostao u Crvenoj zvezdi, i da ljudi koji su tada vodili klub nisu napravili jednu od najvećih grešaka u istoriji kluba.
Proglasili su Đorđevića za igrača koji na Malom Kalemegdanu nema perspektivu, te je on prešao u Partizan, a ostalo je istorija…
Đorđević je ispričao i kako je zapravo završio u Zvezdi i kako ju je napustio.
BOŽA MALJKOVIĆ ME JE PRVI SELEKTIRAO UZ POMOĆ FUDBALSKE LOPTE
-U to vreme ja sam bio u osnovnoj školi „Marko Orešković“ i krenula je neka sekcija, sve škole su imale sekcije, a ta je bila pri Crvenoj zvezdi. Moj prvi trener je bio Boža Maljković koji je u to vreme trenirao mlađe selekcije. On je došao, selektirao, nas 40 je došlo, on je onako krenuo sa nekim basket vežbama i onda je samo uzeo jednu fudbalsku loptu bacio je na parket i gledao ko dobro igra fudbal i izabro nas 20 koji igramo dobro fudbal a imamo neki smisao za basket.
– Tako da me je on izabrao i ja sam tu prvih par godina u toj školi trenirao, to je bila neka kao Zvezdina sekcija, nisu to bile pristupnice ili nešto slično, posle je ta sekcija pripala Radničkom i ja sam tada prvi put zaigrao za neke kadatske ili pionirske selekcije Radničkog, i bio tri godine pri Radničkom.
ZVEZDA ME NIJE HTELA JER SU ŽELELI VISOKOG PLEJMEJKERA, REKLI SU MI DA NEMAM PERSPEKTIVU KOD NJIH
– Tu je trener bio Ivan Miljković Finac, od igrača je tu bio Neša Ilić, mi smo tri godine igrali zajedno. Taj Radnički se raspao, nije više bilo novca za mlađe selekcije, mi smo par godina trenirali na Crvenom krstu, zimi, napolju. Prvo metle u ruke pa po barama igramo. Cela ta generacija se raspala i svi smo krenuli u Zvezdu ili Partizan. Naš trener je krenuo u Zvezdu, tamo dobio posao, tu je Zdravko Kubat bio koordinator svih mladih selekcija, ja i Nebojša Ilić smo za njim krenuli u Zvezdu, mi smo u to vreme bili tu blizu, 15-16 godina, na vratima da te gledaju te prve ekipe.
– U toj generaci je je bilo plejmejkera koji su imali po dva metra, Aleksandar Trifunović, Rade Milutinović, oni su bili forsirani na toj poziciji. Crvena zvezda je bila puna „malih“ plejmejkera, Zoran Radović, Srđan Dabić, Steva Karadžić, Nikolić koji je bio šuter, Sretenović, i to su bili niski plejmejkeri i oni su tražili da naprave atipičnog, nekog drugog, i posle nekih 10-15 dana meni je samo rečeno, od strane trenera Finca, preko Kubata da ja nisam igrač koji ima perspektivu i da ako hoću mogu da ostanem, ali na meni je da li hoću ili neću.
– I ja odem u klub za koji sam navijao i koji je i ranije tražio da pređem, ali nisam iz nekog mog odnosa prema treneru, iz odnosa prema toj generaciji sa kojom sam odrastao. Pređem u Partizan i posle mesec dana zaigram za prvi tim.
– Ranije kada sam pričao to me je bolelo onako lično, sujeta mi je bila pogođena, ali sad već apsolutno razumem – zaključio je Aleksandar Đorđević, a zatim se osvrnuo na još jednu legendarnu priču o kojoj se i dalje govori 28 godina kasnije.
SUKOB SA DRAŽENOM POSLE KOGA NISAM POZVAN ZA REPREZENTACIJU
– Isto tako moje nepozivanje na spisak od 16 igrača 1989. godine pred Evropsko prvenstvo od strane Dude Ivkovića koji je tada bio selektor, tada sam bio jako ljut i pogođen. Ustvari sad shvatam da ofanzivno orijentisani plejmejker kao što sam ja bio, u paru sa najboljim igračem Jugoslavije u to vreme, Draženom Petrovićem, nema nikakvog smisla, nego ima smisla drugi tip plejmejkera sa njim.
Pričalo se svašta o tuči sa Draženom i njegovim bratom Acom Petrovićem, a Đorđević je ispričao i šta se zapravo tu desilo.
– Nisu oni mene tukli, ja sam probao da tučem njih, ne znam da li sam uspevao ili ne, ali…
– Na jednoj utakmici koju smo izgubili posle dva produžetka u Zagrebu, mislim da je to bilo neko polufinale, Dražen je ispao u jednom od tih produžetaka zbog 5 penala, posle utakmice mi se uneo u lice i rekao „a ti mali zaptićeš kad ćeš igrati u reprezentaciji, nikad više“, okrenuo se i otišao, i onda sam ja krenuo za njim, psovao ga, vređao, držali me svi…
– I od tad, te godine, ja stvarno nisam bio u reprezentaciji, da li je to zbog toga ili nečeg drugog ne znam, ali meni se to desilo, tako da nije bila neka prijatna situacija iako smo imali odličan odnos, ali da li iz te neke drčnosti nas klinaca koji smo se drznuli da napadnemo tu moćnu Cibonu u to vreme, njega na toj poziciji, njegovog brata koji je isto bio u reprezentaciji, nemam pojma, ali to je neka istina – zaključio je Aleksandar Đorđević.
Pogledajte i ceo intervju, a delove u kojima priča o Zvezdi i Draženu su od 7.28 do 13.30
