VELIKE TAJNE SSSR-A: VIŠE OD 100.000 LJUDI UMRLO JE ZA NOĆ…

Sovjetski politički sistem je bio takav da su građani u slučaju većih tragedija bili „pošteđeni“ od informacija vezanih za nesreću.

1. Zemljotres u Ašhabadu

Zbog vela tajne kojim je bila obavijena većina incidenata u SSSR-u mi još uvek ne znamo tačno prave razmere pojedinih tragedija u sovjetskom periodu. Jedna od takvih katastrofa bio je razoran zemljotres koji se dogodio 1948. godine u glavnom gradu sovjetskog Turkmenistana.

To se dogodilo u noći uoči 6. oktobra. Bio je to zemljotres 7,5 stepeni Rihterove skale. Kažu da je u epicentru snaga zemljotresa bila blizu 10 stepeni po Rihteru.

Prema nekim procenama, 98% svih zgrada u Ašhabadu je srušeno. Žrtava je bilo mnogo, mada se ne zna njihov tačan broj. Brojke variraju od 10.000 do 110.000 ljudi, pa čak i više. Prema saopštenjima medija, u knjizi prethodnog turkmenskog lidera Saparmurata Nijazova (čija je majka poginula u ovom zemljotresu) tvrdi se da je život izgubilo 176.000 žitelja Ašhabada.

Po rečima istoričara Šohrata Kadirova, najviše ljudi je poginulo u ruševinama svojih kuća koje su bile napravljene od nekoliko slojeva gline sa krovom.

Geolog Andrej Nikonov kaže: „Što se tiče broja žrtava, gubitaka i sredstava uloženih u obnavljanje, to je najveća katastrofa na teritoriji Ruske imperije i tadašnjeg SSSR-a. Međutim, za nju se saznalo daleko kasnije, i to postepeno, tokom nekoliko decenija“. U spasavanju je učestvovala i vojska. Angažovano je 30.000 vojnika.

Prve zvanične vesti o zemljotresu pojavile su se u sovjetskim medijima 9. oktobra. Vodeći list „Pravda“ saopštio je da su „fabrike, mnoga administrativna zdanja i većina stambenih objekata u Ašhabadu srušeni. Ima mnogo žrtava“. Svi koji su napuštali grad morali su da potpišu sporazum o neširenju informacija, a svi materijali istrage i dokumenti vezani za zemljotres proglašeni su za državnu tajnu. Kao i u mnogim drugim slučajevima, o zemljotresu u Ašhabadu se počelo govoriti tek u vreme Perestrojke, od sredine 1980-ih.

2. Tragedija u Bajkonuru

Sve je pošlo naopako kada je prva sovjetska interkontinentalna balistička raketa R-16 lansirana sa kosmodroma u Bajkonuru u oktobru 1960. godine.

Dva minuta pre planiranog lansiranja motor se samostalno pokrenuo i izazvao požar. Problemi u sistemu dovoda goriva su otkriveni nekoliko dana pre tragedije, ali nisu bili ispravljeni kako treba. Bilo je prekršeno nekoliko bezbednosnih pravila.

U incidentu se na lansirni poligon izlilo na desetine tona raketnog goriva. Mnogi ljudi koji su se našli u blizini živi su izgoreli. Smatra se da je u havariji poginulo najmanje 78 ljudi. Kamere postavljene na poligonu su automatski uključene posle pokretanja motora i snimile su ljude koji su pokušavali da napuste to mesto. Retko ko je preživeo.

Među poginulima je bio Mitrofan Nedeljin, komandant Strateških raketnih trupa i glavni maršal artiljerije koji je došao na Bajkonur jer je bio u pitanju važan događaj.

Prema izveštajima, njegovo telo je identifikovano samo zahvaljujući ordenju na uniformi. Nekoliko dana kasnije sovjetski mediji su saopštili da je Nedeljin poginuo u avionskoj nesreći. Sahranjen je ispred zidina Kremlja. Javnost je za ovu katastrofu saznala 1989. godine, tj. nepunih 30 godina kasnije.

3. Nezadrživa gomila na stadionu „Lužnjiki“

Ova tragedija se dogodila u Moskvi 1982. godine na fudbalskoj utakmici Kupa UEFA između moskovskog „Spartaka“ i holandskog „Harlema“. Sovjetski fudbaleri tada nisu znali šta se dogodilo. Rečeno im je tek narednog dana.

Bio je hladan zimski dan. Malo ljudi je došlo da gleda utakmicu i zato je samo jedan deo stadiona bio otvoren za gledaoce. U delu gde se dogodila nesreća bilo je dosta navijača „Spartaka“.

Pred kraj utakmice ljudi su počeli da napuštaju stadion. Bio je otvoren samo jedan izlaz. Jedna devojka se slučajno spotakla i pala niz stepenice izazvavši lančanu reakciju.

Kada je gomila nagrnula, stepenište se odvalilo pod teretom velikog broja ljudi, što je izazvalo još veće žrtve.

Smatra se da je u ovom incidentu poginulo 66 osoba, mada je prema pojedinim procenama bilo preko 300 poginulih. Većinom su stradali mladi ljudi od 14 do 19 godina. Jedan lokalni list je saopštio da je na stadionu došlo do incidenta i da je bilo povređenih. Ali istinske razmere tragedije su objavljene tek sedam godina kasnije za vreme „Perestrojke“, piše Russia beyond.

Po mišljenju istoričara, zatvoreni karakter sovjetskog političkog sistema bio je jedan od razloga skrivanja osetljivih informacija o tragedijama.

Država je potpuno kontrolisala medije i nije želela da širi u javnosti loše vesti koje bi mogle poljuljati autoritet političkog sistema.

(Blic.rs, Russia Beyond)