Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Alijansa Turske, Katara i Irana zainteresovala je jordanski portal „Gad“ koji je analizirao novi savez u članku „Turska, Iran i Katar: Trojni savez i rusko oružje“, gde se tvrdi da su oficiri tri države nedavno boravili u Rusiji i razmatrali kupovinu ruskog oružja, pre svega sistema protivvazdušne i protivraketne odbrane, kako bi zaštitili regionalnu geopolitiku od SAD i Izraela.
Katar i Tursku su povezali ekonomija i bezbednost (Turska ima vojnu bazu u ovoj državi). Naime, turske kompanije su dobile tendere u ovoj zemlji na više od 13 milijardi dolara. Radi se o državnim infrastrukturnim projektima, povezanim s pripremama za fudbalsko svetsko prvenstvo koje će se održati u Kataru 2022. godine.
Suštinski savez Turske i Katara započet je 2017. godine kada su Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Egipat i druge bliskoistočne države uvele vazdušnu, kopnenu i morsku blokadu, ali i uručile ultimatum od deset zahteva (između ostalog i gašenje TV „Al Džazira“), što je Dohu odvelo u zagrljaj Turske i Irana.
KVARTET I OSA
Zapadni analitičari, kada tumače bliskoistočne politike, polaze od stereotipa da postoji sukob na liniji suniti–šiiti. Međutim, bliskoistočni analitičari tvrde da polje borbe ide između dve grupe država, tzv. arapskog kvarteta (Saudijske Arabije, UAE, Egipta i Bahreina) i „ose“ Turska–Iran–Katar. Navedeni savezi različito vide budućnost Bliskog istoka. Prvi sprovode politiku SAD i Izraela, drugi joj se odupiru i sarađuju s Rusijom i Kinom.
Važnu ulogu imaju i želje Turske, Irana i Katara, koji postaju lideri u regionu ovim savezom, da uspostave potpunu kontrolu nad ciklusom proizvodnje i prodaje energenata. Ukoliko savez opstane, države poput Iraka, Sirije, Libana i Jordana automatski se potčinjavaju novom savezu. Sedište alijanse biće i Kataru, koji se posle bojkota od strane Rijada i njegovih saveznika okrenuo razvoju odnosa s Teheranom i Ankarom.
Nova alijansa planirana je još 2017. godine, da bi 2018. došlo do operacionalizacije određenih ideja, a ove je sve to i formalno prihvaćeno.
Krajem novembra 2018. tri države su u Teheranu zaključile sporazum o stvaranju „zajedničke radne grupe za saradnju u sferi tranzita robe između tri države“. To je bila velika promena odnosa ove tri regionalne države, a potom se sistem dograđivao. Lideri alijanse počeli su da utvrđuju prioritete o pitanju sopstvene bezbednosti, a građena je i šema ekonomske saradnje. Konačni uslovi za saradnju tri države i realizaciju zajedničkih ciljeva, posebno integracije, usvojeni su početkom marta 2019. godine.
U ovoj fazi ključnu ulogu je odigrao Iran, koji je ubedio Sirijce da podrže novu alijansu i novu konfiguraciju Bliskog istoka, koju su projektovale članice alijanse. Prema mišljenju bliskoistočnih analitičara, „geostrateški i geoekonomski ciljevi alijanse su realni i ostvarivi“.
Prva faza je jačanje uticaja alijanse u regionu, posebno u Siriji, Libanu i Jordanu, pri čemu je kurdsko pitanje bilo jedno od teško rešivih. Međutim, posle „izdaje“ Kurda od strane SAD, ovo pitanje se pokazalo manje složenim. Centralnu ulogu u opredeljenju tri države da započnu saradnju imale su američke sankcije, čije je uvođenje pokazalo da Vašington u potpunosti zavisi od želja Tel Aviva, te da nema nade da u skorije vreme može biti drugačije.
Sredinom marta ove godine generalštabovi Irana, Sirije i Iraka analizirali su u Damasku perspektive dugoročne strateške i operativne saradnje. Tokom pregovora su se zvanično razmatrala pitanja koordinacije protivterorističkih operacija, otvaranje granica, i uspostavljanje kontrole Damaska nad svom sirijskom teritorijom. Međutim, najvažnije pitanje je bila nova regionalna politika u vezi s približavanjem kraja rata u Siriji i Iraku.
Tokom poslednjih nekoliko godina između Irana, Sirije, Rusije i Iraka ostvarena je odlična koordinacija i solidarnost koja je dovela do značajnih pobeda u borbi s terorizmom. Upravo ta pobeda konsoliduje suverenitet i progres u oslobađanju ostalih delova Sirije. U proces se uključila Turska, koja je zajedno s Iranom i sa saglasnošću vlade u Bagdadu, sprovela zajedničku vojnu akciju sredinom marta 2019. na severu Iraka. Osim važnih bombardovanja i raketiranja u akciji je učestvovalo oko 600 turskih i iranskih specijalaca, koji su sproveli zajedničku akciju protiv kurdskih „terorističkih kampova“, a u poslednje vreme operacije iz vazduha bile su preusmerene na sve protivnike u Siriji, Iraku, Turskoj i Iranu. Ostvaren uspeh ohrabrio je Ankaru i Teheran, te su 24. marta predstavnici dve vlade najavili nastavak zajedničkih akcija protiv terorista.
STRATEGIJA NOVOG NAFTOVODA
Dok Turska i Iran rešavaju pitanja bezbednosti, Katar rešava ekonomska pitanja, ne samo u svoju korist. Prioritet je postao naftovod i gasovod koji ide iz Katara u Sredozemno more preko Irana, Iraka, Sirije, a pravi se krak i ka Turskoj. Ovi naftovodi i gasovodi zameniće „sunitske naftovode i gasovode“, planirane preko Saudijske Arabije, Iraka i Sirije, zbog čega je, u to vreme, Katar podržao antiiranski džihad. Novi naftovod i gasovod ići će obalom Sredozemnog mora, da bi glavne cevi izbile u sirijsku luku Latakiju. Ovim cevima naftu i gas izvoziće Katar i Iran. Gasovod i naftovod će pratiti i dalekovodi za prenos električne energije i integrisana transportna infrastruktura. Nema sumnje da ova strateška infrastruktura govori o grandioznim strateškim ciljevima Irana i Turske.
Osim gasovoda i naftovoda alijansa planira proširenje pruga, zbog čega su pokrenuli modernizaciju postojećih i izgradnju novih putnih pravaca. Mreža pruga će omogućiti da kineski „Novi put svile“ dosegne istočne delove Sredozemnog mora i da izbije na Crveno more. Prema planovima tri države povezaće se pruge iz Rusije koje idu ka Iranu, obale Sredozemnog mora i pruga Evropa–Turska. Postojeća pružna mreža Irana ujediniće liniju sever–jug s pakistanskom granicom i na taj način se povezati sa zapadnom Kinom. I Peking i Moskva jednako su zainteresovani za brzi završetak ovih pruga, zbog strateškog interesa za realizaciju „Novog puta svile“.
Uporedo za železničkim prevozom, planira se i razvoj putne mreže. Realizacija ovih planova učiniće Iran centrom regionalne transportne mreže, koja će omogućiti pristup Kini u region Bliskog istoka. Predstavnici vlade Kine izjavljivali su da Iran smatraju „ključnim osloncem u regionu“. Očigledno je, dakle, da kineska podrška Iranu ima centralno mesto u zajedničkim strategijama i ekonomskim planovima Kine.
Drugi cilj tri države je „obuzdavanje ambicija Saudijske Arabije“. Naime, traljavo i neefikasno vladanje princa Bin Salmana uverilo je lidere Turske, Irana i Katara da se ova država nalazi na ivici raspada. Prema mišljenju predstavnika vlada pomenute tri države, ako dinastija El Saud uskoro ne izgubi vlast, brojni unutrašnji problemi će blokirati Saudijsku Arabiju da se aktivno suprotstavlja novom bloku i njihovim saveznicima.
Rusija ima određene rezerve prema novoj alijansi zbog učešća Katara, koji je podržavao džihadiste na Severnom Kavkazu, ali i u Siriji i Iraku. Rusija ima i poseban odnos prema Kurdima. Oba ova pitanja tek treba da se reše, a posredništvo je preuzeo Teheran, jer je Rusija glavna „veza“ za pristup projektima koje razvija Kina. Upravo zbog ovih pitanja i pitanja zaštite ruskih interesa u kontekstu nove regionalne politike na Bliskom istoku, sredinom marta ruski ministar odbrane Sergej Šojgu posetio je Siriju. Posle odlaska Šojgua iz Sirije predstavnici vlade iz Damaska potvrdili su da će uvažiti ruske interese, što znači da će, između ostalog, SAD i Izraelu biti onemogućeno učešće u novim projektima.
Alijansa Turske, Irana i Katara već je stavila Vašingtonu do znanja da se ne plaši negativne reakcije SAD. Katar je saopštio da će, ako SAD budu opstruisale novu alijansu, kao protivmeru doneti odluku da se zatvori ogromna američka vojna baza Al Udeid u ovoj zemlji. Katar će takođe „zatvoriti oči“ kada proiranske snage napadnu vojnopomorsku bazu SAD u Bahreinu, a Turska, ukoliko SAD „napadnu“ alijansu, preti izlaskom iz NATO-a.
Procene bliskoistočnih analitičara su da će Vašington biti prinuđen da prihvati novu realnost, iako će se svim snagama i dalje suprotstavljati Kini i Rusiji i njihovim naporima konsolidacije Bliskog istoka. Iako SAD imaju značajne vojne snage u Siriji, Iraku, Jordanu i poseban odnos sa Saudijskom Arabijom, uticaj Vašingtona na arapskom Bliskom istoku se smanjuje. Zbog toga će, procenjuju bliskoistočni analitičari, Vašington pokušavati da razbije novu alijansu. Američki „kec u rukavu“ u ovom pitanju je Azerbejdžan.
Naime, u Vašingtonu su ubeđeni da će Baku, ako ga „dovoljno pritisnu“, preseći važne transportne arterije koje prolaze kroz Azerbejdžan, kako bi naneli štetu kineskom „Novom putu svile“ i novoj alijansi. Ako se američki plan ostvari, to će značiti i nov, još snažniji otpor Amerikancima na Bliskom istoku, što će samo doprineti povećanju uticaja Bliskoistočne alijanse, jer je očigledno da Vašington ne želi dobro ovom regionu.
(Zoran Milošević / Peat)
