Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Molim vas, primite nas i čujte glas običnog čoveka, obične žene, bespomoćne, pomozite da moju porodicu časnu porodicu ostavim o ovom domu, jer je jedini koji imamo.
Agonija kroz koju prolazi porodica penzionisanog pukovnika Gojka Lalovića ne prestaje. Danas su, po ko zna koji put u poslednjih nekoliko meseci, na njihova vrata zakucali izvršitelji, naravno nenajavljeno.
Izvršiteljka je u pratnji vojne i civilne policija pokušala da na silu izbaci Gojka Lalovića, njegovu suprugu i ćerku iz njihovog doma u Vespučijevoj 24 na Bežanijskoj kosi. Ispred zgrade su bili prisutni i zaposleni u Ministarstvu odbrane, koji su za naš portal rekli da su došli kao svedoci izvršitelja, te okupljene komšije nekoliko puta upitali: “Da li znate koga branite“.
Porodica Lalović, očajna zbog još jednog pokušaja prinunudnog iseljenja, pribegla je najgorem mogućem scenariju. Bili su spremni da oduzmu sebi živote, jer kako je Gojko Lalović nekoliko puta rekao, on iz stana živ neće izaći.
Njegova supruga polila se benzinom na terasi, dok su, kako navode za Espreso.rs, vatrogasci to gledali. Pukovnik Lalović je natopio krpu benzinom i stavio je na prag, seo na nju, a policiji i izvršiteljki poručio da će se zapaliti.
Ubrzo su izvrišteljka i policija otišli, napominjući da je današnje nenajavljeno iseljenje odloženo, te dodali da će Gojka Lalovića, njegovu ćerku i suprugu tužiti za izazivanje opšte opasnosti.
Ćerka gospodina Lalovića Žana i njena majka Stojanka, u ispovesti za Espreso.rs ispričale su kako je počela današnja drama, kao i zbog čega su odlučili da ugroze svoje živote.
– Jutros sam rano ustala i oko pola devet ujutru sam s terase ugledala vojni džip, s dva vojna policajca. Parkirali su se iza drveta, a ja sam ih uočila dok su još prolazili. Odmah sam shvatila o čemu se radi, da su došli na prepad i da je selidba u toku. Skočila sam, pozvala Laleta i rekla mu da pozove Vojni sindikat i sve ljude koje zna. Žani sam uletela u sobu, devojku sam prepala, mogla je da doživi infarkt. Rekla sam joj da zove ljude iz organizacije Krov nad glavom.
Dete nije znalo šta je snašlo. Nisam imala nikakvo drugo rešenje, tražila sam benzin po kući. Suprug je polio krpu benzinom i stavio je na prag. Seo je na tu krpu i dogovorili smo se da ne napušta to mesto, a u slučaju da oni provale, ja ću zapaliti tu krpu, sebe i ćerku.
Žana se bunila i govorila mi: “Mama, nemoj”, jer se plaši za naše zdravlje. Uzela sam pet litara benzina i posula po čitavom stanu, izašla na terasu i polila sebe benzinom, pokazala vatrogascima i rekla Hitnoj da meni pomoć ne treba, jer sam ja glavna sestra na VMA i da me neće moći spasiti, jer ću zaključati vrata od terase – priča gospođa Lalović kroz plač i dodaje da joj spas ne treba.
– Ovo je život koji ne vredi živeti ovako u ovoj zemlji bezakonja, bez ikakvog saslušanja, bez pomoći. Niko nema sluha da čuje nas obične građane.
Žana, ćerka pukovnika Lalovića, dodaje da je ona građanin ove države, kao i njeni roditelji, ali da njih niko ne čuje.
– Mi smo pošteni građani ove države, koji su pošteno radili svoj posao, pošteno se školovali, nismo kriminalci. Ovako se upada narko-dilerima u stanove, kriminalcima. Ovo je bruka i sramota – priča ova devojka kroz plač.
– Ovo je peti pokušaj iseljenja. Obratili smo se svim mogućim institucijama, na kraju sam se obratila predsedniku putem mejla, kao medicinska sestra, da pomogne u rešavanju ovog slučaja, jer će se dogoditi ljudska tragedija. To je poslato dva puta, niko na to nije odgovarao. Ni Ministarstvo odbrane, ni ministar Vulin, ma niko.
Jedini čovek koji nas je primio je zaštitnik građana, međutim u u okvirnu njegovih zakonskih ovlašćenja, on je rekao da će da posreduje da se nađe neki sporazum s Ministarstvom odbrane, ali oni ne primaju svoje penzionisane pukovnike na razgovor. Služe se silom, provaljuju vrata, šalju policiju – objašnjava gospođa Lalović i dodaje da je pukovnik Lalović bio u vojsci, te da je njihova porodica napustila 1992. godine Bosnu i Hercegovinu i da su stan predali vojsci.
– To je jedan stan koji su nam uzeli. Zatim ovde. Od svake plate vojnog lica se odbija deo novca za vojno-stambeni fond, a to nikad nisu priznali. Ovo je treći put da hoće da nas ostave na ulici. Oduzimaju čoveku pravo da ima krov nad glavom. Mi ovde govorimo o zakonu, ne radi se o poklonu ili muljanju. Ovde se radi o zakonu u vojsci i pravilniku o dodeli stanova vojnom licu. Po tom zakonu, vojnom licu se mora obezbediti krov nad glavom.
– Mi smo spremni da oduzmemo sebi živote, jer ovo je nepravda. Tata se s njima sudi 15 godina. Ako sad izađem na ulicu, gde ću? Narednih 15 godina života čemu da posvetim, suđenju? Na kraju je dobio šest presuda u svoju korist, da su ga nezakonito penzionisali i ništa nije mogao da uradi. Sud je rekao da bi taj proces bio zakonit, čovek mora da se vrati na radno mesto i onda s radnog mesta da se penzioniše – kaže Žana.
– Moj suprug je pošten čovek. Bio je načelnik stambene komisije godinu dana i nije dozvolio nikakve kriminalne radnje. Stanove su poklanjali sekretaricama, po pet stanova i kad je došao zakon da se plati stan učešćem ličnim sredstvima, da stan otkupimo, njega su poslali u penziju i kao penzioneru mu je oduzeto pravo na stambeni kredit i mi smo ostali obespravljeni.
Ja s malom platom kao medicinska sestra nisam mogla da dignem kredit. Ovom prilikom pozivam gospodina predsednika, ako me čuje. Molim vas gospodine predsedniče, ja jedna obična medicinska sestra, koja radi trideset godina, molim vas da primetite nekog od porodice Lalović, da se ne desi tragedija, koju sam vam već nekoliko puta najavila.
Žive nas neće izbaciti iz ovog stana. Pozdravljam vas gospodine predsedniče, molim vas primite nas i čujete glas jednog običnog čoveka, jedne obične žene, bespomoćne, pomozite da moju porodicu časnu porodicu ostavim o ovom domu, jer je jedini koji imamo. Molim vas – završava naša sagovornica, dok joj se suze slivaju niz lice.
(espreso.rs)
