BAKIROVA DEKLARACIJA JE OBJAVA RATA REPUBLICI SRPSKOJ!

Programska deklaracija SDA zasniva se na Islamskoj deklaraciji Alije Izetbegovića koja počiva na ishodištima i odrednicama unitarne strategije.

Alijinu deklaraciju Bakir je samo operacionalizovao u vidu svojevrsnog akcionog plana, s namjerom da dokaže da je dostojan sin svog oca.

Osnovna teza Alijine i ove, SDA deklaracije, jeste da je BiH prije svega država muslimanskog naroda i da će on u BiH biti dominantan i privilegovan.

Usvajanjem Deklaracije SDA donesena je platforma koja se praktično već godinama realizuje, a to je preuzimanje centralnih državnih institucija puzajućom strategijom. Značenje reči „deklaracija“ je svečana ili načelna izjava, ali Deklaracija SDA ima sve elemente manifesta, ona u stvari i jeste manifest poput manifesta fašističke Nemačke. Zaslužuje taj predznak jer ne uzima u obzir prava dva naroda.

Ona je i opasna jer sadrži sve komponente objave rata. Rađena prema premisama Alijine Islamske deklaracije, ona ne podrazumeva suživot. Ćutanje Zapada je toliko glasno da je prosto neverovatno da niko iz EU ne reaguje na najavu stvaranja islamske države u Evropi.

Alija Izetbegović je Dejtonski sporazum shvatio kao prelazno rešenje i nastavio se držati platforme političkog islama – obnovio je fabrike oružja, učvrstio veze sa Arapskom ligom i Zalivskim zemljama – ozbiljno se pripremao za stvaranje šerijata. U javnosti se predstavljao kao lider građanske BiH, a u stvarnosti je bio lider isključivo Muslimana, za Srbe i Hrvate saradnicima je govorio da neće imati ni status nacionalnih manjina.

Hrvate je kriminalizovao, a HVO optužio za ratne zločine, jer nije hteo dopustiti da hrvatska vojna komponenta preraste u civilnu strukturu jer bi to bio kraj za unitarnu BiH.

Treba se prisetiti perioda kada je Alija Izetbegović bio na samrtnoj postelji. Tada je tražio Sulejmana Tihića i dugo su razgovarali. Alija je zamolio Tihića da preuzme SDA jer partiju ne sme prepustiti sinu Bakiru. On je slab i neodlučan, tvrdio je Alija, dodavši da je Bakir nekozistentan u donošenju odluka i da nema kapacitet državnika.

Tihić je tako preuzeo SDA i bio je odličan pregovarač, nije se ponašao arogantno, bio je za kompromise koje je okretao u korist SDA ili projektovane Republike BiH, o čemu svedoči Aprilski paket koji su odbili bošnjački poslanici (i danas u SDA žale zbog toga).

U stranci se još ceni da je Aprilski paket, osim Silajdžića, „minirala“ i Bakirova struja u SDA, te da je od tada u SDA prisutna pođela.

Bakir je uveren da mu nakon usvajanja Programske deklaracije SDA stvari idu na ruku – ima oružanu silu, političku podršku od Arapske lige (predvođenu Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima).

Bakirova samouverenost zasniva se na informacijama iz Rijada da Saudijska Arabija od američke „duboke države“ traži islamsku državu BiH da bi podržala SAD u naftnom ratu sa Iranom i Rusijom, i dala podršku u oružanom sukobu SAD sa Iranom.

Saudijski kralj Salman uveren je da bez korišćenja vojnih baza u zemljama Persijskog zaliva i saudijske nafte američka vojna intervencija protiv Irana ne bi bila u punom kapacitetu. Postoje impulsi i sa druge strane. Naime, „duboka država“ želi pridobiti islamski svet za svoje dalje napredovanje protiv Rusije. Plan je da se pridobije muslimansko stanovništvo na Kavkazu, kao saveznik u proksi ratu protiv Rusa.

Frustracije Bakira Izetbegovića su velike. Rat je proveo u trezoru Narodne banke, što mu se često spočitava od oponenata u političkom diskursu. Bio je na političkoj margini nakon Alijine smrti, radio je sve što je mogao da bi stranku preuzeo od Tihića. To mu je pošlo za rukom tek nakon Tihićeve smrti.

Neprekidno radi na tome da dokaže da je dostojan Alije, koji nije verovao u njega. U čemu je opasnost?

Alija je žrtvovao mir i to u vremenu kada je JNA bila respektabilna vojna sila. To znači da će Bakir mir žrtvovati još lakše jer ima podršku od Arapske lige, pojedinih američkih senatora, Soroša, Albanaca s Kosova.

Profilisanje politike SDA, koja je od Alije do Bakira u kontinuitetu, veoma uspešno je prikazao Miroslav Tuđman u svojoj knjizi „Druga strana Rubikona“. Težište knjige (sa vrednom dokumentacijom) je na političkoj strategiji Alije Izetbegovića, a Miroslav Tuđman je bio i prvi šef hrvatske obaveštajne službe, formirane u ratu. Tako je bio i svedok Alijinih aktivnosti na međunarodnoj sceni. To mu je pomoglo da raščlani motive i vrednosti kojima se Alija rukovodio u kreiranju svoje političke filozofije i političkih ciljeva.

U Tuđmanovoj knjizi je odlično predstavljena socio-psihološka analiza političkog islama za koji se Alija zalagao. Prikazan je i autor Islamske deklaracije kao ličnost koja je donosila važne odluke (pojašnjeni su motivi). Tuđman je u više navrata upozoravao javnost Hrvatske, a to je činio i u intervjuima koje je davao u BiH, da Alija Izetbegović nikada u BiH nije priznao suverenost Srba i Hrvata.

Predsednik Srbije Vučić u Pranjanima za Deklaraciju SDA je rekao da je važnija nego što je predstavljaju. Tako je predsednik Srbije demaskirao populističko objašnjenje Sarajeva da Programska deklaracija SDA propagira bolju organizaciju BiH kao države koja traži EU i NATO integracije, uz suživot i jednakost svih njenih naroda.

Predsednik Srbije je svedok i žrtva metodologije političkog islama. Naime, napad na njega u Potočarima bio je s toliko mržnje i tako surov (uz pokušaj verskog islamskog kamenovanja) da ga on nikada neće moći zaboraviti. Pored verske zaslepljenosti, u Potočarima je bila uočljiva i prisutnost ljudi u identičnim majicama, koji su i vodili celu operaciju i prema kojima se masa kretala i prilagođavala.

Bilo je vidljivo da u Federaciji BiH postoji formirana para-vojska.

Redovne signale i upozorenja o tome daje Dževad Galijašević.

Da li Bakir Izetbegović računa na tu vojsku u realizaciji Deklaracije SDA?

Sve podseća na proleće 2011. godine kada je Izetbegović dobio signale od Obamine, odnosno administracija Klintonovih u Obaminom kabinetu, da može vojno intervenisati prema Republici Srpskoj. Plan je podrazumevao presecanje Srpske na nekoliko tačaka i ulazak paravojski u Banja Luku – stvaranje haosa, nakon čega bi se oglasio NATO kao nadležan da uspostavi mir i obezbedi politički dijalog sa ciljem političkog devastiranje Srpske.

Dat je i rok u kojem bi paravojske mogle završiti operaciju – 48 časova.

I danas teroristička infrastruktura za takvu operaciju postoji – mreža paradžemata, povratnici sa sirijskog ratišta, grupe migranata koje u BiH niko ne može da pronađe.

Rat u Siriji i važnost koji je Obamina administracija dala tom sukobu zaustavila je (ili odgodila) para-vojne operacije u BiH.

Deklaracija SDA dala je i do znanja da od formiranja novog saziva Saveta ministara neće biti ništa. I to dugoročno. Nije razlog u tome da je u SDA prevagnulo stanovište da „ne žele Dodika i SNSD u vlasti“ već je cilj da ponižavaju i SNSD i Dodika i da pokažu da je Sarajevo politički centar za cijelu BiH.

Šta možemo očekivati u narednom periodu?

Poslovičnu zamenu teza, odnosno optuživanje Republike Srpske da formira para-formacije, da se MUP Srpske ilegalno naoružava, orkestriranu medijsku kampanju na svakog u kome se vidi prepreka političkom islamu. A eto, vraća nam se i Davor Dragičević, dolaze „natezanja“ oko protesta, Trga Krajine, oglašavaće se tim povodom Stefan Blagić, Perduv i drugi.

Ako se vlast ponovo bude dvoumila, tolerisala i što se tolerisati ne može – neće biti dobro.

Šta činiti? Srpska treba da pokaže moć države.

(Informer)