Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Noje se posle potopa nasukao na Ararat i tu se i danas vide ostaci barke, ali snimci nestaju pod misterioznim okolnostima.
Oko 1700. godine pre naše ere napisane su, u vreme vladavine vavilonskog kralja Hamurabija, tablice o stvaranju sveta, a tri se odnose na priču o potopu i Ziusidri koji je preživeo zahvaljujući izgrađenom čamcu u koji je smestio sva svoja dobra i životinje. Biblija je preuzela ovu priču, menjajući ime glavnog junaka.
Od 1856. do 1974. godine oko 200 ljudi iz 23 zemlje tvrdilo je da su videli Nojevu barku na planini Ararat. U davna vremena hodočasnici su, navodno, obilazili Nojevu barku kao Zid plača u Jerusalimu.
Istraživači veruju da se nalazi na 4.000 metara nadmorskoj visine, ali su neki delovi niže, jer se kovčeg raspao u jednom od brojnih zemljotresa.
Od 1961. do 1976. godine najmanje 37 ekspedicija se popelo na planinu ne bi li se dokopali ostataka broda.
Relikvije iz Nojeve barke nalaze se u ruševinama manastira Ahora…
Planina Ararat je vulkan. Zemljotres, juna 1840. godine, uništio je drevni manastir Sv. Jakova i selo Ahora na severozapadnoj padini.
I danas kruže legende kako su brojne relikvije iz Nojeve barke bile čuvane u tom manastiru ali je, danas, zakopan pod gomilom stena i neistražen.
U knjizi “Putovanje i putovanja” (1371) ser Džon Mandevil o putovanjima u Tursku, Persiju, Siriju, Arabiju i Severnu Afriku, tvrdi da je u manastiru, podno Ahore, koga je posetio, sačuvan komad Nojeve barke.
Masiv Ararata jedno je od najnegostoljubivijih mesta na Planeti. Prekrivena je glečerima, a tokom jednog dana na njoj se izmene sva četiri godišnja doba. Jutra su sunčana, ali do podne magla prekrije vrh, dok u podnožju besne oluje uz prasak gromova.
Godine 1670. holandski avanturista Jens Janzon Struis je otišao na Ararat i u manastiru zabeležio svedočanstvo monaha koji je bio u barki. Istraživač i naučnik dr J. J. Fridrih V. Paro, univerzitetski profesor iz Petrograda, stigao je na vrh Ararata 1829. godine i njemu su monasi u manastiru pokazali komad drveta iz Nojeve barke.
Planinarima prete zmije, divlji psi, vetar, lavine, zemljotresi, gromovi…
Putnici moraju da obrate pažnju na otrovne zmije, medvede i divlje pse, nestabilne stena, snežne i kamene lavine, razređenu atmosferu, jake vetrove i povremene zemljotrese.
Godine 1916. lider ruskog ratnog vazduhoplovstva je snimio fotografije kovčega, ali iako postoje iskazi ljudi koji su ih videli, slike su – izgubljene.
Našla ga je turska ekspedicija i – netragom nestala…
Džejms Brjus, istoričar i istraživač, tvrdio je da se 1876. godine popeo na Ararat i da je na 4.000 metara nadmorske visine pronašao komad drveta iz Nojeve barke. Sedam godina kasnije, navodno je jedna turska ekspedicija pronašla kovčeg i ušla u njega da bi ga detaljno istražila i – netragom nestala.
Car Nikolaj je poslao ekspediciju od 100 ljudi!
Godine 1916. u potragu se uključio i ruski car Nikolaj, odobrivši sredstva za ekspediciju od 100 ljudi, na osnovu izveštaja pilota Roskovickog koji je, prelećući Ararat, video kovčeg iz aviona. Da li je ekspedicija uspela nije poznato, jer su boljševici uništili izveštaj o nalazima, tvrdi pukovnik američke vojske Aleksandar Kor, na službi do 1940.godine u rejonu Ararata.
Džordž Džeferson Grin, američki inženjer rudarstva, tvrdio je da je fotografisao kovčeg 1952. godine sa udaljenosti od 30 metara tokom izviđanja helikopterom. Grin je ubijen u Gvajani, a fotografije su, i u ovom slučaju, izgubljene.
Francuz Navaro je dotakao barku 1952. godine, a komad drveta je poneo!
Ferdinand Navaro, francuski industrijalac iz Bordoa, finansirao je dve ekspedicije na Ararat na osnovu kojih je nastala knjiga “Dotakao sam Nojevu barku”.
Avgusta je Ferdinand ugledao objekat u obliku crnog čamca, tri godine kasnije našao je ručno klesano pet komada drveta, u pukotini lednika. Fotografija područja gde je Navaro bio 1955. na satelitskim snimcima prikazuje pravougaoni oblik.
Jedan komad drveta je Navaro poneo sa sobom, ali je datiranje ugljenikom ustanovilo da je starost drveta nešto više od 1.700 godina.
Godine 1973. objavljena je fotografija na kojoj se prepoznaje Nojeva barka. Sliku su napravili članovi ekspedicije Centra za izmenu Svete zemlje, teksaške verske zajednice. Međutim, ubrzo je otkriveno da je to vešto izrađen falsifikat.
Zbog falsifikata Turska je zabranila ekspedicije.
Ovaj događaj je naljutio tursku vladu te je privremeno zaustavila dalje ekspedicije na planinu Ararat.
Dr Alen S. Roberts je potragu za Nojevom barkom započeo 1991. i, taman kad je krenuo uspon, ekipu su oteli Kurdi što im je donelo svetsku pažnju. Roberts je tvorac teorije da je kovčeg dugačak 15 metara, zapravo Koplje sudbine i da se nalazi pod blatom u dolini 20 km od Ararata.
Postoji, bar, 15 “koplja sudbine” u Turskoj…
Ova zanimljiva geološka struktura koja podseća na koplje nije toliko neuobičajena, objašnjava profesor Jan Plimer, direktor Škole za nauku o zemlji pri Univerzitetu Melburn, naziva se “sinklin” i može se naći na bar 15 mesta u istočnoj Turskoj.
Jula 1996. australijski časopis “Istraživački magazin” objavio je tekst inženjera geologije Barija Seterfilda, koji tvrdi da su grobovi Noja, Adama i Eve otkriveni na Araratu sa tablicama ispisanim na drvetu.
Odmah mu je odgovorio Robert Plimer u časopisu “Novi naučnik” utvrdivši kako većina lovaca na Arku pripada kreacionistima, željnih dokazivanja istinitosti Biblije.
Najviše posvećeni tragač za barkom verovatno je bio Eril Kamings, američki broker, koji je na Araratu bio 16 puta.
O potrazi za Nojevom barkom do sada je napisano na stotine knjiga i snimljeno desetak dokumentarnih, igranih filmova i tv-serija.
(Novosti.rs)
