Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Trenutno je u poseti Beogradu gde će održati predavanje 6. oktobra u centru za razvoj tehnološkog preduzetništva (ICT Hub), a uskoro se doseljava u naš komšiluk na četiri meseca, u Zagreb.
Kaže da ljudima vraća spokoj i osmeh na lice, a na tome su mu zahvalni uspešni poslovni ljudi od Paname do Meksika. Majkl Anderson, predavač i osnivač JOY Instituta iz Kalifornije, tokom predavanja otkriće kako se prelazi put od profesionalnog igrača košarke i vlasnika dve firme sklonog alkoholu, drogama i plejboj žurkama, do svetskog predavača sa misijom da pomogne mnogima da spoznaju sebe i klone se poroka, što sa velikom ljubavlju radi kroz grupne terapije i radionice.
Autor bestselera “Eksperiment: Otkrijte revolucionarni način da upravljate stresom i dostignete balans u životu i poslu”, kaže da njegovo srce svaki put “peva” kada se sretne sa decom iz sirotišta Baja u Meksiku.
Zašto se prestali profesionalno da se bavite košarkom?
– Košarka me je generalno naučila mnogo čemu – o timskom radu, disciplini, napornom radu… Znao sam da postoji jaz između mojih atletskih mogućnosti i dostizanja sledećeg većeg nivoa u košarci. Takođe sam imao dobro obrazovanje i bio spreman da započnem radnu karijeru, a igranje takvog basketa nije najbolji način za preživljavanje. Ja sam bio dobar, ali oni u NBA su najbolji igrači. Sam naporan rad nije bio dovoljan da me ubaci tamo – otkriva Anderson.
Kako ste se “navukli” na drogu i alkohol?
– Droga i alkohol su svuda oko nas, a ukratko rečeno, ja sam bio naviknut na to. Kao prvo, imam predispozicija za alkohol jer je u mojoj porodici bilo alkoholičara. Nakon psihološkog rada na sebi, shvatio sam da nisam imao dovoljno emotivnih mogućnosti da se nosim sa svetom bez bekstva u poroke. Kada su počeli problemi, svet oko mene se kretao prebrzo, postao sam anksiozan, sve mi je bilo dosadno i bio mi je potreban beg od toga. Ljudi koji imaju poremećaj pažnje (IDD – intension deficit disorder) najpre pobegnu u drogu i alkohol, ali kad sam izašao iz toga, razvio sam neke mnogo zdrave navike, poput meditacije, vežbanja, joge, zdrave ishrane, ograničio upotrebu kafe i alkohola.
Šta je bilo presudno da odlučite da ostavite poroke?
– Tome me je naučila spiritualna psihologija koja je psihologija voljenja i saosećanja prema samom sebi, nema nikakve veze sa religijom. Tu radimo na odnosu sa samim sobom. Način na koji tretiramo sebe se odražava i na naše odnose sa drugima i na naše zdravlje, posao, veze… Tu istoriju voljenja o kojoj učimo, preneću na raniji kontekst mog života. Kad sam bio mali, otac mi je poklanjao puno ljubavi i pažnje dok nisam napunio pet godina. On je do tada vodio mali porodičan posao, ali je posao loše krenuo, pa je počeo da pije i provodi sve više vremena odvojen od nas, sve dok se moji roditelji nisu konačno i razveli. Ostavio nas je bez ičega. Iako to nije bilo logično, mada kod podsvesti nema mnogo logike, dugo sam verovao da sam uradio nešto loše i da nas je otac zbog toga napustio. Pošto smo se tokom učenja o istoriji voljenja osvrtali na te odnose u svojim životima, u mojim kasnim tridesetim godinama kada je prošlo već oko 12 godina od njegove smrti, odlučio sam da se vratim unazad i napišem pismo kao dete svom ocu, ali i njegovo pismo meni, kakvo verujem da bi izgledalo. “Moj dečak” je u tom pismi napisao: “Ćao tata, ne razumem šta se desilo, delovali smo kao srećna porodica i odjednom se sve promenilo. Voleo bih da znam šta sam mogao da uradim drugačije jer mi nikad nisi pokazao ljubav na način na koji sam želeo, nikad mi nisi rekao da si ponosan na mene, nikada nismo provodili vreme zajedno, nikad mi nisi rekao da me voliš. Vrlo sam zbunjen i voleo bih da razumem šta se desilo“. Onda je on kao napisao meni: “Majkl, hvala ti što si me obavestio. Sve si pogrešno shvatio. Ništa što se desilo nema veze sa tobom, tvojom sestrom ili tvojom majkom. Ja sam muškarac i kao takav treba da doprinosim porodici, a to nisam mogao. Digao sam ruke, a moj biznis je propao i ja sam gubitnik, a u vašoj blizini sam se osećao takvim još više. Onda sam počeo da pijem. Piće je bilo moj beg od toga i bilo mi je lakše da se sklonim, a i vama verovatno bez mene takvog, zato sam vas sve napustio i uradio ono što mislim da je najbolje“. Na kraju je rekao: “Majkl, tako sam ponosan na tebe, volim te mnogo i nadam se da ćeš mi oprostiti…” Kada sam shvatio da je to u stvari istina, i ako sam ja pisao pismo i da sam sve vreme pre toga živeo u zabludi da me ne voli, to je bio okidač u mom životu. Više mi nije bio potreban taj beg.
Kažete da ste imali dve prekretnice u vašem životu, koja je bila druga?
– Aprila 2008. godine pre mog pohađanja spiritualne psihologije, imao sam jako težak period u životu. Vodio sam dve softverske kompanije, ali sam imao partnera. Bio sam većinski vlasnik, a partnera sam, u stvari, doveo da pomogne. Nedeljama pre toga smo se raspravljali o vlasničkim procentima i odnos između nas je bio vrlo napet. Došao je, kao po običaju, do vrata i pitao me uobičajeno pitanje vezano za posao. Pošto je dobio odgovor koji nije očekivao, počeli smo da se natežemo i raspravljamo. Odgovarao sam mu prilično opušteno, a on je postajao sve ljući i ljući. Onda sam mu predložio da, pošto nas zaposleni slušaju, da se nađemo posle radnog vremena i rešimo to kako ih ne bismo ometali. On se popeo gore u kancelariju, ali se ubrzo vratio kod mene upavši unutra i rekao: “Znaš šta, ima da ti skinem taj osmeh sa lica” i zaleteo se i udario me. Tog 1. aprila sam se otreznio u svojoj kancelariji. Uhvatio me nespremnog, bio sam kao stondiran. Samo je zalupio vrata kancelarije i mog života. Moj mozak nije mogao ni da zamisli da će se takvo nešto desiti. Nisam bio ljut, ali nisam znao ni šta da radim, pa sam pozvao neke mentore koji su mi objasnili koje su zakonske posledice ako ga prebijem i da treba samo da ga prijavim. Pošto sam bio većinski vlasnik, otpustio sam ga iz kompanije. Te večeri sam sedeći na svojoj sofi zapalio džoint, uzeo viski, a mislim da je tu negde bilo i malo kokaina, jer je to za mene tad bilo uobičajeno, ali onda sam počeo da se preispitujem o događaju i shvatio da mi ništa nije jasno – uspešan sam u poslu i sportu, postavljam ciljeve koje i postižem, radim dovoljno, a i dalje sam nesrećan. Bio sam ljut na Boga, više nisam znao ni da li verujem u njega, počeo sam da ga proklinjem, onda sam počeo da osećam tugu i da se pitam da li ću ikada u životu dostići potpunu sreću. Proveo sam tako nekoliko minuta i razmišljao o tome kako sam video druge da mogu da budu srećni, a ja sam dobar u postizanju onoga što naumim i uradiću sve što treba da bih dostigao tu sreću. Te večeri doneo sam dve važne odluke: Umesto da sažaljevam samog sebe, uradiću nešto što će da me uzdigne i potrudiću se da nađem mesto koje će me naučiti da izgradim bolje odnose sa ljudima i budem srećan. I našao sam ga, ono se zove Univerzitet Svete Monike, master studije za spritualnu psihologiju, ono mi je promenilo život.
Zašto ste promenili toliko mesta za život?
– Nisam morao, sviđa mi se, tako sam izabrao.
Koliko najčeće traje proces transformacije kod čoveka?
– Transformacija ne ide brzo. Čak iako naučite nešto o tom procesu, trebaju vam dani, meseci, godine… da to primenite. Za mene je to proces koji traje ceo život, to je način na koji birate da uzdignete vašu podsvest da živite srećan život. To je proces koji nikad ne staje, možda vam samo bude potrebno malo predaha jer se vaš ego prepadne od nekog boljeg mesta. Transformacija je, za svakoga, doživotni proces.
Šta svaki čovek može da uradi “da bi njegovo srce pevalo”?
– Da se otarasi svog đubreta koje nosi i da shvati da samim tim što je ljudsko biće, da vredi i da je vredan ljubavi.
Šta ste naučili siročiće koje posećujete u Baji u Meksiku?
– Bolje reći, šta su oni mene naučili! Nisam dobar sa jezicima, ali ih posećujem jednom mesečno unazad tri godine. Mnogi od njih nemaju roditelje i imaju priče koje vam teraju suze na oči, ali su me naučili čistoj i bezuslovnoj ljubavi. Sećam se kada smo u sumrak sedeli svi zajedno u nekoj prljavštini na podu, devojčice i dečaci različitog uzrasta i ja, igrajući se sa nekim malim štapićima. Različitog uzrasta, različitog porekla, ali smo svi osećali istu sreću i smejali se zajedno u tom trenutku.
Među vašim klijentima bilo je i zaposlenih u Majkrosoftu, SAP-u, Vistadžu… Ko su ljudi koji vam se najčešće obraćaju za pomoć?
– To su vrlo uspešni ljudi koji imaju ista pitanja kao i svi drugi ljudi, samo što se to manifestuje drugačije. Oni pokušavaju da dokažu da vrede. Njihov najveći strah je da se ne otkrije da su oni, kako misle, “prevaranti”. Jer, kad postanu vođe, počinju da odlaze na mesta na kojima nikad ranije nisu bili i preuzimaju sve više i više odgovornosti. A kad se sretnu sa nečim sa čim nisu ranije, ne žele da pokažu nesigurnost, žele da uvek izgledaju jako, a tu nastaje pritisak. I što više postižu, veći je pritisak, a sa njim i veći zidovi koje dižu. Takvi ljudi se ne upuštaju u dublje emotivne odnose kako ih ne bi drugi razotkrili da u stvari ne znaju šta rade. Nije hrabrost odavati utisak čvrste osobe sigurnog pogleda koju ništa ne može da poremeti. Hrabrost je moći da priznaš šta možeš, ali i šta ne možeš u životu.
Opišite sebe u jednoj rečenici.
– Jaka i topla osoba koja pomaže drugima.
Kako ste doživeli Srbe?
– Vi Srbi ste me oduševili kako ste topli i srdačni. Sreo sam mnoge hrabre i energične ljude ovde u Beogradu. Problem sa Vladom i korupcijom je sveopšte prisutan, treba hitno da preduzmete nešto, jer sav “talenat” napušta Srbiju. Verujem u pokretanje malog biznisa, a to donosi i više radnih mesta. U USA podržavaju ljude i ako im propadne biznis, a na Balkanu čini se da takve ljude “nadvije sivi oblak”. Na tome treba da rade Vlada, zajednica i mediji jer je u tome potencijal, a Srbi kao narod vole da se razlikuju, pa neka to bude u poslovanju – poručuje Anderson.
(Slađana Vasić, Telegraf)
