Autor kultnih serija „Bolji život“ i „Bela lađa“- Siniša Pavić u intervjuu: Koža nam je postala ludačka košulja!
Sve što mislim o politici uneo sam u seriju „Bela lađa“. Neverovatno je kako se ljudi danas lako prihvataju i najodgovornijih funkcija bez imalo kolebanja
Siniša Pavić je autor TV serija čiji junaci, počev od Gige Moravca i Emilije Popadić do Šurde, Šojića, Marija Marka del Tintorenta i drugih, neprekidno iz godine u godinu uvek doživljavaju svoju mladost na malim ekranima.
Upravo je završeno emitovanje ko zna koje reprize „Boljeg života“, baš u mesecu kad je pre 30 godina prvi put emitovana.
U čemu je tajna večne mladosti ove serije i šta ona za vas znači lično?
– Kraj jedne uspešne borbe.
Za šta ili s kim?
– Za prvo mesto pisca na televiziji.
A koje je to mesto?
– Pre pisca postoji samo bela hartija, sve ostalo dolazi posle toga. Mesto pisca je pod brojem jedan.
A zar nije tako i bilo?
– Na TV sam došao kao gotov pisac s objavljenim romanom „Višnja na Tašmajdanu“, izgrađenim rukopisom koji je bio prepoznatljiv i navikom da svaku stranu prekrojim nekoliko puta, dok je ne ostavim da „počiva u miru“.
A šta ste zatekli?
– Mnogo loših navika i inercije iz pionirskih dana televizije. Za razliku od dramskog programa, gde sam sa Savom Mrmkom u potpunosti postigao ono što sam želeo. U serijskom programu je to išlo mnogo teže, a taj program je za mene bio bitan.
Zašto?
– Tu se pruža neograničeno polje mašte, nije bilo ni prošlosti koja nudi temu, niti je postojao Kalabić, ni general Mihailović, ni Vujković. Sve je trebalo izmaštati i stvoriti novi svet.
A u čemu je bio problem?
– Kod nas se za seriju ukorenio prefiks humorističke i svrstane su u zabavljački žanr, što je podrazumevalo manje sredstava i izvesnu površnost, što je komediju, najteži žanr, pretvaralo u komendiju.
Šta je bio vaš cilj?
– Stvaranje nečega što bi me opravdalo kao pisca i umetnika.
Umetničko delo?
– Danas profesor estetike na Londonskom univerzitetu tvrdi da TV serije mogu biti ili jesu umetničko delo.
Da li je konačno „Vruć vetar“ bio ono što ste želeli?
– Ne sasvim. Bilo je nesporazuma s rediteljem i dosta greška u detaljima.
Stigli smo do „Boljeg života“?
– Konačno do punog profesionalizma. Pisac se izborio za svoje pravo mesto.
Znao sam, uspe li serija, biću u velikom društvu zaslužnih, propadne li – ostaću sam i jedini krivac. Da ne bih propao, tražio sam i u „Boljem životu“ potpuno kontrolu teksta i pravo da sprečim svaku improvizaciju bez moje saglasnosti. Konačno je to serija kojom sam bio potpuno zadovoljan.
Zašto ste bežali od politike?
– Nisam bežao od politike. Šest godina sam pisao „Belu lađu“. Sve što mislim o politici uneo sam u tu seriju. Šta bi se tu još moglo reći?
Uloga koja mu je promenila karijeru… Milan Gutović
Kažu da su vam nuđene neke političke funkcije – ministarstvo kulture, pa i mesto u zakonadavnom veću u Saveznoj skupštini.
– Ako mi je nešto nuđeno, sa zahvalnošću sam odbio.
Za politiku, kao i za drugi posao, potreban je talenat, a ja ga nemam. Bio sam, kažu, dobar sudija, a i dobar pisac. Za prvo sam se školovao, a drugo odgovarao samo sebi. Neverovatno je kako se ljudi danas lako prihvataju i najodgovornijih funkcija bez imalo kolebanja. Jadnom Šurdi nije odgovarao nijedan posao dok nije našao onaj za koji je sposoban. Tema moje buduće serije, ako je napišem, biće savremeni čovek koji prihvata sve što mu se ponudi i seda gde mu nikako nije mesto.
Šta biste poručili mladom piscu koji želi da napiše dobru i gledanu seriju?
– Dobra serija je ona koja ima duha i pameti, a gledana ona koja budi radoznalost gledalaca. Tu radoznalost danas bude raznim banalnostima i prostaklukom. Dobar pisac će se potruditi da je pobudi dobrom pričom.
Vaš brak s televizijom će uskoro proslaviti zlatnu svadbu?
– To nije bila ljubav na prvi pogled. Televizija je našla svog pisca, a ja svoj medij. Ne bih rekao da je to bio brak iz ljubavi, već iz računa. Međutim, deca su nam ispala dobra.
A to je ipak najvažnije. Kada danas bilo gde su u Srbiji kažete Emilija i Giga, Riska i Aranđel, Tika i Đoša, Šojić, svi će znati o kome govorite, kao da ste rekli pop Ćira i pop Spira ili Kir Janja, kao da su bili živi i da smo s njima proveli deo naših života.
Da li nam je svima koža postala tesna?
– Toliko tesna da to više i nije koža, već se pretvara u ludačku košulju.
Čuvena pesma iz „Srećnih ljudi“
MOJA ŽENA JE NAPISALA „TOPOLSKU 18“
Da li je vaša supruga Ljiljana Pavić bila kuma „Boljem životu“?
– Ona mu je i dala ime. Njena je krivica i zasluga što nisam digao ruke od televizije. I ona je odrasla s knjigom kao i ja. Moju „Višnju na Tašmajdanu“ je najpre pročitala, pa onda upoznala mene. U kriznim trenucima mi je govorila: „Kakva će televizija biti, zavisi od vas koji ćete za nju raditi.
“ Bez nje, moja dela imala bi manje topline i duše, a ponegde i duha. Kad udarim glavom o zid, a svaki pisac ima te trenutke, kad ne mogu dalje i dan ili dva ne uradim ništa, eto nje s jednostavnim rešenjem, i najboljim. Njena pesma „Topolska 18“, urađena za Malinu Vojvodić, vrhunski je poetski tekst.
ISTINA Uloge je pisao za određene glumce
RISKA JE BILA ZA RADU, A ŠĆEPAN ZA LAZOVIĆA
Da li ste uloge pisali za neke određene glumce i učestvovali u njihovom izboru?
– To je posao reditelja, ali je dobro kada ima ovakvo zakeralo kao pisca, pa se to radi zajednički. Ponekad sam pisao uloge za određene glumce. U „Boljem životu“ sam Ninu Andrejević pisao za Snežanu Savić. Bila nam je potrebna dobra glumica i pevačica, a i da u seriju unese glamur jer je nosila plemićko poreklo.
Pisao sam Risku baš za Radu Savićević i po njenoj meri. Šćepan Šćekić je pisan za Danila Lazovića, Tika Špic za Predraga Smiljkovića, Neša Ljutić za Milenka Zablaćanskog, bili su to odlični glumci i vredelo je pisati za njih. I, naravno, Šojić za Laneta Gutovića.
(LJUBOMIR RADANOV, Kurir)