DANAS SLAVIMO SVETE APOSTOLE VARTOLOMEJA I VARNAVU: Verovanja kažu da ovo NE SMETE RADITI, evo zašto… (VIDEO)
Sveti Vartolomej beše jedan od dvanaest velikih apostola Hristovih. Po prijemu Svetoga Duha u vidu ognjenih jezika, svetom Vartolomeju pade u deo da zajedno sa svetim apostolom Filipom ide na propoved Evanđelja u Siriju i u Malu Aziju.
Oni oba otidoše tamo; čas propovedajući zajedno, čas razilazeći se odvojeno po gradovima, čas ponova se sastajući, oni mrežom učenja lovljahu ljude u moru sveta na spasenje.
Propovedajući Evanđelje u Maloj Aziji, sveti Filip se na neko vreme odvoji od svetog Vartolomeja i obraćaše ka Hristu divlje i nepokorne žitelje Lidije i Mizije.
[1] V to vreme svetome Vartolomeju, koji je propovedao Hrista u susednim gradovima, bi naređeno od Gospoda da ide u pomoć svetome Filipu. Došavši k njemu, sveti Vartolomej se jednodušno podvizavaše s njim u apostolskim trudovima i podvizima.
Filipu sledovaše još i sestra njegova, devica Marijamna, i svi oni zajedno služahu spasenju ljudi. Prolazeći sve gradove Lidije i Mizije i blagovesteći, oni podnošahu od nevernih mnoge napasti i nevolje i bijenja; po tamnicama ih zatvarahu i kamenjem zatrpavahu.
No u svima tim napastima i mukama oni, blagodaću Božjom, ostadoše živi, poduhvatajući se novih trudova u propovedanju Evanđelja Hristova.
U jednom lidijskom mestu oni sretoše vozljubljenog učenika Hristovog, svetog Jovana Bogoslova, koji tamo propovedaše Hrista. Pošto se utešiše duhovnom utehom, oni zajedno krenuše u Frigijsku pokrajinu. I došavši u frigijski grad Jerapolj, oni tamo propovedahu Hrista.
A grad taj beše pun idola, kojima se klanjahu ljudi zaslepljeni demonskom obmanom. Među drugim lažnim božanstvima bejaše tamo i jedna ogromna zmija, koju žitelji Jerapolja poštovahu kao boga. Oni joj behu podigli zaseban hram, i držahu je u njemu zatvorenu; i prinošahu joj mnoge i raznovrsne žrtve. Ti bezumni ljudi obožavahu i druge neke zmije i gadove. Sveti Filip se, najpre, sa svojom družinom naoruža molitvom protiv te zmije; u tome im pomože i sveti Jovan Bogoslov; i oni molitvom, kao kopljem, pobediše zmiju i silom Hristovom je umrtviše.
Posle toga sveti Bogoslov se rastade s njima, prepustivši njima Jerapolj za propovedanje reči Božje, a sam krenu u druge gradove, noseći svuda svetu blagovest. Sveti pak Filip sa Vartolomejem i Marijamnom ostadoše u Jerapolju, i usrdno se starahu da odatle oteraju tamu idolopoklonstva razlivajući veliku svetlost poznanja istine. I truđahu se dan i noć u propovedanju: učeći obmanute, urazumljujući nerazumne i izvodeći na put zabludele.
U tom gradu življaše jedan čovek, po imenu Stahije, koji beše slep četrdeset godina. Njemu sveti apostoli molitvom otvoriše telesne oči, a propoveđu Hristovom prosvetiše mu duševne oči. I pošto ga krstiše, oni boravljahu u njegovom domu. I pronese se po celom gradu glas, da je slepi Stahije progledao. I stade se narod sticati u Stahijev dom. I sve te dolaznike sveti apostoli učahu veri u Hrista Isusa. Donošahu tamo i mnoge bolesnike, i sveti apostoli ih isceljivahu molitvom, i izgonjahu đavola iz ljudi. Zbog toga mnoštvo ljudi verovahu u Hrista, i krštavahu se od svetih apostola.
Ženu jerapoljskog gradonačelnika Nikanora beše ujela zmija, i ona ležaše bolesna, na samrti. Čuvši za svete apostole, koji se nalažahu u Stahijevom domu, da rečju isceljuju svaku bolest, ova bolesna žena, u odsustvu svoga muža, naredi svojim slugama da je odnesu k njima. I ona dobi dvostruko isceljenje: telesno, od ujeda zmije, i duševno – od demonske zablude, jer, naučena od svetih apostola, ona poverova u Hrista. A kada se gradonačelnik vrati svojoj kući, sluge mu kazaše da žena njegova poverova u Hrista, naučena od nekih stranaca koji borave u Stahijevom domu. Razljutivši se strahovito, gradonačelnik naredi da odmah apostole uhvate a dom Stahijev spale. I postupi se po naređenju.
Steče se mnogo naroda, pa dohvativši svete apostole, Filipa i Vartolomeja, i svetu devicu Marijamnu, vukoše ih po ulicama gradskim bijući ih i rugajući im se, i zatim ih vrgoše u tamnicu.
Posle toga gradonačelnik sede na sudištu da sudi Hristovim propovednicima. I sabraše se k njemu svi žreci idolski, i žreci poginule zmije, žaleći se na svete apostole i govoreći: Gradonačelniče! odmazdi za beščešćenje bogova iaših; jer otkako u grad naš dođoše ti stranci, opusteše oltari velikih bogova naših, narod zaboravi da im prinosi uobičajene žrtve, pogibe i čuvena boginja naša – zmija, i sav se grad ispuni bezakonjem. Stoga, ne daj tim čarobnjacima da žive!
Tada gradonačelnik naredi da sa svetog Filipa svuku haljine, govoreći: Možda su čini u haljinama njegovim. – I svukavši haljine, ne nađoše u njima ništa. Isto tako postupiše i sa svetim Vartolomejem; ali i u njegovim haljinama ne nađoše ništa. A kada pristupiše k Marijamni sa namerom da je svuku i obnaže devičansko telo njeno, ona se iznenada na oči njihove pretvori u plamen ognjeni, te neznabošci preneraženi pobegoše od nje. Gradonačelnik onda osudi svete apostole na raspeće.
Prvi postrada sveti apostol Filip. Njemu provrteše pete na nogama, pa mu kroz njih provukoše konopce, i onda ga raspeše glavačke na krstu pred vratima zmijinog idolišta, i kamenjem se bacahu na njega. Zatim raspeše svetog Vartolomeja uza zid idolišta. Utom iznenada nastade strahovit zemljotres: zemlja se otvori i proguta gradonačelnika sa svima žrecima i mnoštvom neznabožnog naroda. A svi koji ostadoše živi, i verni i neznabošci, prepadoše se od straha i užasa, pa zavapiše ka svetim apostolima da se sažale na njih i umole jedinog istinitog Boga svog, da zemlja ne proguta i njih kao što je progutala one. I odmah stadoše hitno skidati sa krstova raspete apostole.
Svetog Vartolomeja skinuše brzo, jer ne beše visoko uzdignut. Ali svetog Filipa ne mogahu skinuti brzo, zato što beše visoko podignut; i još više zato što takva beše volja Božja, da Njegov apostol kroz to stradanje i krsnu smrt pređe od zemlje na nebo, ka kome je celog života stremio. Viseći tako na krstu, sveti Filip moljaše Gospoda za neprijatelje svoje, da im otpusti grehe njihove i da prosveti oči uma njihovog, da bi ugledali i poznali istinu. I Gospod ustupi na molitvu njegovu: i odmah naredi zemlji te povrati žive sve ljude što beše progutala, sem gradonačelnika i zmijinih žrečeva.
Tada svi oni gromkim glasom ispovedahu i slavljahu silu Hristovu, izjavljujući želju da se krste. I kad već htedoše skinuti s krsta svetoga Filipa, on predade svetu dušu svoju u ruke Hristove, te ga oni skinuše mrtva. A rođena sestra njegova, sveta Marijamna, koja je sve vreme posmatrala stradanje i smrt svog svetog brata Filipa, s ljubavlju grljaše i celivaše skinuto s krsta telo njegovo, i radovaše se što se Filip udostoji postradati za Gospoda Hrista.
Sveti Vartolomej krsti sve koji verovaše u Gospoda Hrista, i postavi im Stahija za episkopa. Zatim oni česno pogreboše telo svetog apostola Filipa. A na onom mestu gde isteče krv svetog apostola, posle tri dana izraste vinova loza kao svedočanstvo, da se sveti apostol Filip, za prolivenu krv svoju za Hrista, naslađuje večnim blaženstvom sa Gospodom svojim u Carstvu Njegovom.
Posle pogreba apostola Filipa, sveti Vartolomej sa blaženom devicom Marijamnom provedoše još nekoliko dana u Jerapolju, utvrđujući dobro u veri Hristovoj novoosnovanu crkvu, pa se onda rastadoše i svaki ode svojim putem. Sveta Marijamna otputova u Likaoniju;[2] i tu se, posle uspešnog propovedanja reči Božje, prestavi ka Gospodu.[3] A sveti apostol Vartolomej otputova u Indiju. Tamo on ostade dugo vremena trudeći se u Evanđelju Gospoda Hrista, po gradovima i selima hodeći i blagovesteći, i Hristovim imenom bolesnike isceljujući.
Propoveđu svojom prosvetivši mnoge neznabošce i ustrojivši crkve, on prevede na njihov jezik Evanđelje od Mateja, koje je sa sobom nosio, i predade im ga. Kod njih on ostavi i Evanđelje, napisano na jevrejskom jeziku, koje posle sto godina bi preneto u Aleksandriju Pantenom, hrišćanskim filosofom.[4]
Iz Indije sveti Vartolomej otputova u Veliku Jermeniju.[5] Kada se on tamo pojavi, idoli, ili bolje reći besi koji obitavahu u idolima, umukoše, gromko izgovorivši svoje poslednje reči: da ih Vartolomej muči i progoni. Pa ne samo iz idola, nego i iz ljudi progonjahu se nečisti dusi samim dolaskom apostolovim; i zbog toga se mnogi obraćahu ka Hristu. Car te zemlje Polimije imađaše besomučnu kćer; na njena usta bes vikaše: O, Vartolomeje! i odavde nas ti izgoniš!
– Čuvši to, car naredi da se odmah nađe Vartolomej. I kada apostol Hristov dođe k besomučnoj, odmah pobeže bes od nje, i carevićka postade zdrava. Posle toga car, želeći da zablagodari svetome, posla mu kamile natovarene darovima: zlatom, srebrom, biserima i drugim skupocenim predmetima. A apostol, budući siromašan duhom, ništa od poslatih darova ne zadrža za sebe, već ih sve odasla natrag caru, sa porukom: Ja ne trgujem ovakvim stvarima, nego duše ljudske ištem; i ako ih steknem i u nebeske obitelji uvedem, onda ću se pokazati kao veliki trgovac pred Gospodom.
Darnut ovim apostolovim rečima, car Polimije poverova u Hrista sa celim domom svojim. I rukama svetog apostola bi kršten car Polimije, i carica njegova, i isceljena kćer njegova, i mnoštvo velmoža, i vrlo mnogo ljudi iz naroda: jer do deset gradova i više, ugledajući se na cara, primiše sveto krštenje.
Videći to, idolski žreci silno negodovahu na svetog apostola i teško im padaše to što se bogovi njihovi uništavaju, idolosluženje istrebljuje, idolišta opustošavaju od kojih su se oni hranili.
Zato odoše k carevom bratu Astiagu, i nagovoriše ga da pogubi Vartolomeja i odmazdi mu za uvredu bogova. Ulučivši zgodnu priliku, Astiag uhvati svetog apostola u gradu Albani,[6] u Velikoj Jermeniji, i raspe ga na krstu glavačke. A sveti apostol s radošću stradaše za Gospoda Hrista i, viseći na krstu strmoglavce, ne prestajaše propovedati reč Božiju: verne utvrđivaše u veri, a neverne savetovaše da poznadu istinu i da se od tame demonske obrate k svetlosti Hristovoj. Ne mogući to slušati, mučitelj naredi da apostolu oderu kožu. No on, podnoseći i to mučenje kao u tuđem telu, neućutno propovedaše i slavoslovljaše Boga i Gospoda Hrista. Najzad mučitelj naredi da mu i glavu odseku. I tek tada, kada mu glava bi odvojena od tela, umukoše njegova bogoglagoljiva usta; a telo ostade viseći na krstu, sa nogama okrenutim gore, kao pokazujući apostolovo putovanje k nebu.
Tako skonča apostol Hristov sveti Vartolomej, posle mnogih stradanja i trudova prešavši u bezbolni pokoj, u radost Gospoda svog.[7] Verni koji behu prisutni pri njegovoj končini, skinuše sa krsta česno telo njegovo, pa ga zajedno sa glavom i kožom položiše u olovni sanduk i pogreboše u tom istom gradu Velike Jermenije Albani. I od moštiju svetog apostola davahu se čudesna isceljenja bolesnicima, zbog čega mnogi od nevernih pristupahu Hristovoj Crkvi.
Posle mnogo vremena surovi gonitelji, pomračeni idolodemonstvom, slušajući od drugih i sami videći čudesa koja bivaju od apostolovih moštiju, a ne želeći da poznadu silu Božiju, uzeše te svete mošti sa olovnim sandukom i baciše u more. A olovni sanduk, ploveći po vodi kao laki čun, pristade uz ostrvo Lipar. Tamošnjem pak episkopu Agatonu bi otkriveno od Boga da su mošti svetog apostola doplovile do njihovog ostrva. Episkop onda sa klirom i celim narodom izađe na morsku obalu i, ugledavši mošti, svi se veoma udiviše kako olovni sanduk sa moštima ne potonu u vodi nego lakše od čuna preplovi tako dug morski put. I svi proslaviše Boga zbog tako velikih i čudnih dela Njegovih. Onda uzeše sanduk sa svetim moštima i radosno ih sa psalmopojanjem odneše u svoju crkvu.[8]
Ovde ne treba prećutati ono što je o svetom apostolu Vartolomeju kazano u žitiju prepodobnog Josifa Pesmopisca.[9] Nalazeći se jednom u Tesaliji, prepodobni Josif dobi od jednog vrlinskog muža deo moštiju svetog apostola Vartolomeja. Odnevši to u svoju obitelj, u blizini Carigrada, on podiže zasebnu crkvu u ime svetog apostola Vartolomeja, i česno položi u njoj deo svetih moštiju njegovih. Gajeći veliku ljubav i veru prema svetom apostolu, prepodobni Josif se često udostojavaše da ga u snu vidi. Naročito pak želeo je da praznik svetog apostola ukrasi pohvalnim pesmama, ali se nije na to usuđivao, ne znajući da li će to delo njegovo biti ugodno svetom apostolu ili ne.
I prepodobni usrdno moljaše Boga i apostola Božjeg da mu to na neki način otkriju, i da mu podare premudrost višnju da bi mogao napisati pohvalne stihove, dostojne svetog Vartolomeja. Sa pošćenjem i suzama moljaše se prepodobni o tome četrdeset dana. I kada se približi dan praznika apostolova, prepodobni uoči praznika vide gde se u oltaru pojavi sveti apostol Vartolomej, obučen u belu rizu, svuče oltarsku zavesu, i pozva ga k sebi. Kada prepodobni Josif priđe blizu, sveti apostol uze sa prestola sveto Evanđelje, i položi ga na grudi Josifu govoreći: Neka te blagoslovi desnica svemoćnog Boga, i neka se na jezik tvoj izliju vode nebeske premudrosti! neka srce tvoje bude hram Duha Svetoga, i neka pesme tvoje naslade vaseljenu!
Rekavši to, sveti apostol Vartolomej postade nevidljiv. A prepodobni Josif, osetivši u sebi blagodat premudrosti, ispuni se neiskazane radosti i blagodarnosti. I od toga vremena on poče pisati crkvene himne i kanone, kojima ukrasi praznik ne samo svetog apostola Vartolomeja, nego i mnogih svetih, a naročito mnogim kanonima uzveliča Prečistu Bogomater i svetitelja Nikolaja. I ispuni svetu Crkvu divnim pesmama, zbog čega i dobi naziv: Pesmopisac. Za sve to mi slavimo Hrista Spasa našeg, sa Ocem i Svetim Duhom, od celokupne tvorevine slavljenog vavek. Amin.
Neki misle da je Vartolomej jedno i isto lice sa Natanailom, koga Filip privede Hristu (Jn. 1, 45-51). Naime, oni drže da je ime ovome apostolu bilo Natanail, a po prezimenu, ili bolje reći po ocu, on se nazivao Vartolomej, tojest: sin Tolomejev. Jer reč „var“ na jevrejskom znači sin; kao što se to vidi i iz reči upućenih Gospodom Hristom apostolu Petru: „Blago tebi, Simone, var Jona“, tojest: sine Jonin (Mt. 16, 17). I slepac jerihonski zvao se Vartimej, tojest: sin Timejev.
Tako objašnjavaju i o Vartolomeju, da se on po ocu nazivao Vartolomej – sin Tolomejev; jer to ime Tolomej beše kod Jevreja staro i često se upotrebljavalo, a pravo ime Vartolomeju, drže, beše Natanail. A tako drže sa ovih razloga: pre svega, u Evanđelju se nigde ne govori o pozivanju Vartolomeja na apostolstvo, sem ako se pod tim imenom ne razume Natanail; zatim, prva tri evanđelista, spominjući Vartolomeja, ne spominju Natanaila; a evanđelist Jovan, spominjući Natanaila, ne spominje Vartolomeja, i govoreći o lovljenju ribe pri javljenju vaskrslog Spasitelja spominje Natanaila kao druga apostola u lovljenju ribe, jer kaže: „Behu zajedno Simon Petar, i Toma, i Natanail, i sinovi Zavedejevi“ (Jn. 21, 2). No drugi tumači se ne slažu sa tim, i saglasno s Prologom (10. maj) smatraju da je Simon Zilot jedno isto lice sa Natanailom; a neki drže da je Natanail jedan od Sedamdesetorice učenika Hristovih.
Narodna verovanja
Narod kaže da se deci brani da se penju po drveću, da ne bi slomila vrat, zabranjuje se kupanje u rekama a ženama da „bućkaju” mleko.
U Homolju se obustavlja svaki rad, dok se u nekim delovima zemlje veruje da, ako radite na Vratolomu, postoji opasnost od poplava, grada i oluje.
Sveti Vartolomej je svetac koji čuva useve i strogo pazi da neko ne ore. Veruje se da Vartolomej ne prašta nevernicima koji rade na njegov praznik rade, zbog čega rizikuju da im svi usevi propadnu.
“Smlatiće te kao Vrtoloma prasku” je rečenica koja se danas čuje u selima u Pomoravlju. U ovom kraju niko sutra ne bi trebalo da radi, da ga ne bi svetac „smlatio”, kaže narod.
U selima u Šumadiji veruju da svetac leči od padavice, pa bolesni idu u obližnji manastir, kako bi se pomolili, dok u topličkom kraju smatraju da Sveti Vratoloma i Sveti Sava danas sede na planini i čuvaju sve njive kako ne bi bilo neke štete. Tek kada oni prilegnu i zadremaju, može doći do grada, ali to se retko dešava.
Sveti apostol Varnava bejaše jedan od sedamdesetorice svetih apostola. Pre apostolstva zvao se Josif, a potom je nazvan Varnava, kao što će se kasnije objasniti. On se rodio na ostrvu Kipru[10] od roditelja Jevreja, iz Levitskog plemena, iz koga su proizašli i drevni veliki proroci Božji: Mojsije, Aron i Samuilo. Praroditelji Varnavini preseliše se iz Palestine na Kipar zbog ratova koji su besneli u Palestini. Roditelji Varnavini behu veoma bogati i imađahu imanje blizu Jerusalima, koje izobilovaše baštama i raznim usevima i voćkama, i na kome beše i kuća njihova. Jer od onoga vremena kada sveti prorok Isaija napisa: Blažen koji ima seme svoje u Sionu, i kuću sebi u Jerusalimu (Is. 65, 21 i 23), Jevreji koji obitavahu u dalekim zemljama, ne znajući duhovni smisao ovih reči, starahu se da imaju svoje kuće u Jerusalimu. Sa tog razloga i Varnavini roditelji imađahu svoju kuću i svoje imanje kraj Jerusalima.
Rodivši ovoga o kome je reč, oni mu dadoše ime Josif. Još izmalena oni ga učahu knjizi. A kad postade punoletan, poslaše ga u Jerusalim kod najčuvenijeg u to doba učitelja Gamalila, da ga on potpuno nauči pojimanju jevrejskih knjiga i celokupnog zakona Božjeg. Tu Josifu beše vršnjak i saučenik Savle, koji kasnije bi nazvan Pavle. Obojica se oni zajedno učahu kod jednog učitelja – Gamalila, napredujući u razumu, i u mudrosti knjižnoj, i u vrlini. Josif svakoga dana jutrom i večerom odlažaše u hram Solomonov i usrdno se moljaše Bogu, provodeći dane mladosti svoje u čestim postovima i u velikom uzdržanju.
Vrlo brižljivo čuvajući celomudrenost svoje devstvenosti, on je izbegavao druženje sa nepristojnim mladićima i nije hteo ni da sluša reči koje razvraćaju umove mladih ljudi, nego je svagda budno pazio na sebe, poučavajući se u zakonu Gospodnjem dan i noć.
U to vreme Gospod naš Isus Hristos, nakon trideset godina Svoga učovečenja, počevši otkrivati Sebe svetu dođe iz Galileje u Jerusalim. Tu On učaše u hramu, i činjaše preslavna čudesa, te Mu se svi divljahu, i sticahu se k Njemu sa svih strana, da gledaju sveto lice Njegovo i slušaju božanske reči Njegove, slađe od meda i saća. Vide Ga i junoša Josif i, slušajući pouke koje izlažahu iz presvetih usta Njegovih, njemu se srce rastapaše od miline, i on se veoma divljaše čudesima koja Gospod činjaše. Videvši kako Gospod rečju isceli raslabljenog u banji Vitezdi; isto tako videvši i druga čudesna dela Hristova, Josifu se zapali srce ljubavlju prema Gospodu i on pristupi k Njemu, i pade ničice pred noge Njegove, moleći Ga da ga blagoslovi i primi među Svoje učenike. A Gospod koji prozire tajne srca ljudskih, videći da srce Josifovo gori božanskom ljubavlju, ljupko ga blagoslovi i ne zabrani mu da ide za Njim. Josif onda najpre pohita domu tetke svoje Marije, majke Jovana koji docnije bi prozvan Marko, i reče joj: Hajde da vidiš što oci naši želeše videti; jer neki prorok Isus iz Nazareta galilejskog uči u hramu i čini velika čudesa, te mnogi smatraju da je On očekivani Mesija.
Čuvši to, žena ta odmah ostavi sve i hitno ode hramu; i ugledavši Gospoda Isusa, pade ničice pred noge Njegove i moljaše Ga govoreći: Gospode, ako sam našla milost pred Tobom, dođi u kuću sluškinje Tvoje, da bi dolaskom svojim blagoslovio ukućane moje. – Videći veru njenu, Gospod ode kući njenoj, i blagoslovi nju i sve koji behu u kući njenoj. Marija dočeka i primi Gospoda veoma česno, sa velikom radošću i bogobojažljivošću. I od toga vremena Gospod je sa učenicima Svojim svagda svraćao u kuću Marijinu, kad god je dolazio u Jerusalim.
Pri povratku Gospodnjem iz Jerusalima u Galileju, za Njim pođe i Josif sa ostalim učenicima. I kada Gospod uzažele poslati dvanaest apostola Svojih na propoved k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva, vide da ih je malo, pa reče: Žetve je mnogo, a poslenika malo (Mt. 10, 6; 9, 37). Zbog toga Gospod javi svetu i drugih sedamdeset učenika, koje posla po dva i dva pred licem Svojim u svaki grad i mesto kuda šćaše sam doći (Lk. 10, 1). U broju tih sedamdeset učenika Gospodnjih jedan od prvih beše ovaj sveti Josif, koga sveti apostoli prozvaše Varnavom, tojest sinom utehe, jer propoveđu svojom o došavšem u svet Mesiji on tešaše ljude koji su željno očekivali dolazak Mesije. I kao što sinovi Zavedejevi biše nazvani sinovi gromovi (Mk. 3, 17), pošto su imali da kao grom odgrme u vaseljeni propoved evanđelsku, tako i ovaj sveti Josif bi nazvan sinom utehe, pošto su apostolski trudovi njegovi imali doneti veliku radost izbranicima Božjim. I sveti Zlatoust, tako objašnjavajući promenu imena njegovog, kaže: Izgleda mi da je on dobio ime po zasluzi, jer je bio sposoban i izvrstan da teši.
Po vaznesenju Gospodnjem na nebo, sveti apostoli življahu svi zajedno u Jerusalimu, kao što o tome piše u Delima Apostolskim: A u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko. I koliko ih god bejaše koji imađahu njive i kuće, prodavahu i donošahu novce što uzimahu za to, i metahu pred noge apostolima (D. A. 4, 32. 34-35). Tada i sveti Josif, prozvani od apostola Varnava, prodade gorespomenuto imanje, koje se nalažaše blizu Jerusalima i koje mu ostade u nasleđe od roditelja; i dobijene novce donese i metnu apostolima pred noge, ne ostavivši ništa za sebe (D. A. 4, 36-37). Jer on željaše da se bogati u Boga, u koga se stvarno i obogati, kao što se svedoči o tome za njega: Beše čovek blag, i pun Duha Svetoga i vere (D. A. 11, 24).
Varnava se često viđao sa Savlom i prepirao s njim iz Svetoga Pisma o Gospodu Hristu, želeći da ga privede svetoj veri. Ali Savle beše veoma veliki revnitelj otačkih predanja, i podsmevaše se svetom Varnavi kao obmanutom čoveku, a na Hrista govoraše hule, nazivajući ga sinom drvodelje, prostom neznalicom, predanim na sramnu smrt. A kada posle ubistva svetog prvomučenika Stefana od strane Jevreja, Savle poče goniti Crkvu, ulazeći u kuće vernih, vukući ljude i žene i zatvarajući ih u tamnice (D. A. 8, 3), tada sveti Varnava plakaše za Savla, i moljaše se Bogu podižući čiste ruke svoje, da prosveti duševne oči Savlu, da bi poznao istinu. Jer je veoma želeo da mu Savle bude drug po veri hrišćanskoj, kao što mu je bio drug u Gamalilovoj školi.
I ne biše uzalud molitve i suze svetoga Varnave, jer kada dođe vreme milosrđa Božjeg, Savle se obrati ka Hristu, prizvan glasom Gospodnjim s visine, na putu za Damask (D. A. 9, 4). I preobrati se vuk u ovcu, i hulitelj imena Hristova stade proslavljati Gospoda Hrista, i dotadanji gonitelj postade zaštitnik Crkve, jer pošto primi sveto krštenje, Savle odmah stade obilaziti zbornice jevrejske i propovedati Isusa, da je On Sin Božji, i izobličavaše Jevreje koji življahu u Damasku. A kad se vrati u Jerusalim, Savle pokušavaše da se pribije uz učenike Hristove; i svi ga se bojahu, jer ne verovahu da je i on učenik Hristov (D. A. 9, 26). Tada sveti Varnava, srevši ga, reče: Kada ćeš, o Savle, prestati biti hulitelj velikog imena Hristovog i gonitelj vernih slugu Njegovih? Dokle ćeš se protiviti strašnom tajanstvu, koje je odavna predskazano od proroka, a u sadašnje vreme se zbilo radi spasenja našeg? – A Savle pripade k nogama njegovim sa suzama, govoreći: Oprosti mi, učitelju istine, Varnavo! Sada se uverih da je sve istina što si mi ti o Hristu govorio; i Onoga koga ranije huleći nazivah sinom drvodeljinim, sada ispovedam da je Sin Božji jedinorodni, savečan Ocu i sabespočetan, Sijanje slave Očeve i Obličje bića Njegova;[11] On umanji sebe uzevši oblik sluge,[12] postade savršen čovek rodivši se od Presvete Djeve Bogorodice Marije, i dobrovoljno pretrpe krst i smrt, i, vaskrsnuvši iz mrtvih u treći dan, javi se vama, apostolima Svojim, i uznese se na nebo, i sedi s desne strane Boga Oca, i opet će doći u slavi da sudi živima i mrtvima, i Njegovom carstvu neće biti kraja.
Čuvši ovakve reči od ranijeg hulitelja i gonitelja, sveti Varnava se udivi i zaplaka od radosti; pa zagrlivši i poljubivši Savla, upita ga: Ko te, o Savle, nauči da zboriš takve bogonadahnute reči? Ko te ubedi da ispovedaš da je Isus Nazarećanin Sin Božji? Otkuda se ti nauči tako savršenom poznanju dogmata nebeskih?
Tada Savle, sav u suzama, reče skrušena srca: Sam Gospod Isus Hristos, koga ja grešni huljah i gonjah, On me nauči svemu ovome, jer se On javi i meni, kao izrodu, i Njegov božanstveni glas još mi silno bruji u ušima. Kada me neobična svetlost obasja s neba, i ja padoh od straha na zemlju, k meni dođe glas koji mi govoraše: Savle, Savle, zašto me goniš? A ja u strahu i užasu rekoh: Ko si ti, Gospode? On mi na to odgovori krotko i blago: Ja sam Isus, koga ti goniš? Udivivši se veoma Njegovoj dugotrpeljivosti, ja molećivo rekoh: Gospode, šta hoćeš da činim? Tada me On nauči svemu ovome što ti rekoh.[13]
Sveti Varnava onda uze Savla za ruku i privede ga apostolima, govoreći: Evo, onaj koji nas gonjaše, sada je naš; onaj koji nam se protivljaše, sada isto misli s nama o Gospodu našem; onaj koji nam beše neprijatelj, sada je naš prijatelj i satrudbenik u vinogradu Hristovom. Evo predstavljam vam krotko jagnje, koje ranije beše svirepa zver. – Pri tome Savle ispriča apostolima, kako na putu vide Gospoda i šta mu Gospod reče, i kako u Damasku smelo propovedaše ime Isusovo.
Čuvši sve to, apostoli se divljahu i radovahu i slavljahu Boga. I Savle beše zajedno sa njima, dolazeći i odlazeći iz Jerusalima, i neustrašivo propovedajući ime Gospoda Isusa, i izobličavajući Jevreje i jeline. A ovi se čuđahu njemu, kako on, koji je do nedavno gonio one koji ispovedaju ime Isusovo, sada sam propoveda Isusa; i tražahu da ga ubiju. Kada to saznadoše bratija, oni odvedoše Savla iz Jerusalima u Kesariju i otpustiše ga u Tars,[14] u postojbinu njegovu, da tamo propoveda Gospoda Hrista.
U to vreme stade se u velikom i slavnom gradu, Antiohiji Sirijskoj, širiti sveta vera u Gospoda našeg Isusa Hrista. Jer kada bi ubijen sveti prvomučenik Stefan, i tog dana nastade veliko gonjenje na crkvu jerusalimsku, svi se verni, osim apostola, rasejaše po krajevima judejskim i samarijskim. Tada neki od onih što se rasejaše, prođoše do Fenikije i Kipra i Antiohije, govoreći reč spasenja najpre samo Jevrejima; zatim počeše i jelinima blagovestiti Gospoda Isusa, i beše ruka Gospodnja s njima, i mnogo njih verovaše i obratiše se ka Gospodu.[15]
To dođe do ušiju crkve jerusalimske; i sveti apostoli poslaše svetog Varnavu u Antiohiju Sirijsku da vidi šta se tamo zbiva, i da utvrdi novoobraćene. Došavši tamo i videvši blagodat Božju, on se obradova, i utvrdi ih da neodstupno borave pri Gospodu. Dosta vremena propovedaše tamo sveti Varnava i vrlo mnogo naroda prisajedini Gospodu. No videvši da se svakim danom umnožavaju učenici a da je učitelja malo, i da je žetva velika a poslenika ne mnogo, sveti Varnava ostavi na neko vreme Antiohiju i otputova u Tars da potraži svoga prijatelja Savla. Našavši ga, on ga dovede u Antiohiju. I truđahu se obojica na obraćanju duša ljudskih ka Hristu Bogu, privodeći veri u Hrista Jevreje i jeline. I provedoše u Antiohiji čitavu godinu, sabirajući se u hramu i učeći narod. I tamo se najpre učenici nazvaše hrišćanima.
Pošto minu godina, Varnava i Savle rešiše da se vrate u Jerusalim, da obaveste svete apostole o tome šta blagodat Božja čini u Antiohiji. Tom prilikom Antiohijci, svaki koliko je ko imao, poslaše što treba svojoj siromašnoj i ubogoj braći u Judeji, pošto tada beše tamo velika glad, saglasno proroštvu svetoga Agava koji beše jedan od sedamdesetorice apostola (D. A. 11, 28).
Sabravši dosta milostinje, antiohijski vernici poslaše je starcima po Varnavi i Savlu. Kada sveti apostoli Varnava i Savle, sada prozvan Pavle, stigoše u Jerusalim, oni veoma obradovaše Crkvu, obavestivši je o umnoženju vernih u Antiohiji i donevši obilnu milostinju od njih. U to vreme u crkvi jerusalimskoj iznenada nastade velika smutnja, jer car Irod podiže ruke da muči neke od Crkve, i pogubi Jakova brata Jovanova mačem (D. A. 12, 1-2). Videvši da je to po volji Jevrejima, on naredi da uhvate i Petra, i zatvori ga u tamnicu, iz koje Petra izvede sveti anđeo. Dok u Jerusalimu ne prestade ta smutnja, izazvana u Crkvi od gonitelja, Varnava i Savle se krijahu u domu gorespomenute Varnavine tetke Marije, kuda i sveti Petar dođe noću kada ga anđeo izvede iz tamnice. Potom Varnava i Savle, svršivši svoj posao u Jerusalimu, vratiše se ponova u Antiohiju, povevši sa sobom i sina Marijinog Jovana, prozvanog Marko. Pošto oni provedoše u Antiohiji neko vreme u pošćenju, i u molitvama, i u služenju božanstvene Liturgije, i u propovedanju reči Božje, nađe za shodno Duh Sveti da ih pošalje k neznabošcima na propoved. I reče Duh Sveti prorocima i učiteljima koji behu u antiohijskoj crkvi: Odvojte mi Varnavu i Savla na delo na koje ih pozvah. Tada postivši se i pomolivši se Bogu, i metnuvši ruke na njih, otpustiše ih (D. A. 13, 2-3).
Oni najpre siđoše u Selevkiju;[16] odande otploviše na Kipar, i zadržaše se u Salamini.[17] Svuda gde prolažahu, oni javljahu reč Božiju; a sluga im beše gorespomenuti sin Marijin Jovan, nazvan Marko. A kad prođoše ostrvo do Pafa,[18] nađoše nekakvoga vračara i lažnog proroka, Jevrejina, po imenu Elima, koji beše pored namesnika Sergija, čoveka razumna. Oni tu prosvetiše namesnika svetom verom, a vračara Elimu, koji im se suproćaše, oslepiše rečju. Odvezavši se iz Pafa, oni dođoše u Pergu Pamfilijsku. A sluga njihov Jovan, odnosno Marko, videći kako velike nevolje oni podnose radi Evanđelja Hristova, pa se ni smrti ne straše, uplaši se, kao mlad, da putuje s njima, i, odvojivši se od njih, povrati se u Jerusalim k majci svojoj. Varnava pak s Pavlom, otišavši iz Perge dođoše u Antiohiju Pisidijsku.
Pošto ih otuda izgnaše, oni otresoše na njih prah sa nogu svojih i dođoše u Ikoniju.[19] No i tu Jevreji i neznabošci nameravahu da ih kamenjem pobiju. Doznavši za to, oni pobegoše u gradove Likaonske:[20] u Listru i u Dervu i u okolinu njihovu. I tamo propovedahu Evanđelje. Tu oni isceliše jednog čoveka koji beše hrom od utrobe matere svoje, i ne beše nikada hodio. Apostoli ga digoše na noge, i on stade sasvim dobro hoditi. A narod, smatrajući ih za bogove, htede im prineti žrtve; pri tome narod nazivaše Varnavu Zevsom,[21] a Pavla Hermesom;[22] i sveti apostoli jedva ustaviše narod da im ne prinose žrtve. Potom taj isti narod, podgovoren od Jevreja, ustade na njih i zasuše Pavla kamenjem, i izvukoše ga iz grada misleći da je mrtav. A on ustavši uđe u grad, i sutradan iziđe s Varnavom u Dervu. I propovedavši Evanđelje gradu tom i obrativši mnoge ka Hristu, krenuše natrag za Antiohiju Sirijsku idući istim putem. Svuda na tom putu sveti apostoli utvrđivahu duše učenika, moleći ih da ostanu u veri i ubeđujući ih, da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božje. I rukopoloživši im prezvitere po svima crkvama, i pomolivši se Bogu s postom, ostaviše ih Gospodu u koga verovaše. I zaustavivši se u Pergi, i objavivši tamo reč Gospodnju, siđoše u Ataliju. Zatim otploviše u Antiohiju Sirijsku, odakle behu poslani Duhom Svetim da propovedaju neznabošcima reč Gospodnju. Stigavši u grad, i sabravši verne, oni im ispričaše sve što Bog učini s njima, i kako mnoge neznabošce oni privedoše Hristu. I ostadoše sveti apostoli u Antiohiji ne malo vremena.
Potom među vernima od Jevreja i jelina nastade raspra povodom obrezanja, jer neki, došavši iz Judeje, učahu braću: ako se ne obrežete po običaju Mojsijevu, ne možete se spasti. Verni iz neznabožaca smatrahu obrezanje velikim teretom za sebe. Varnava i Pavle suproćahu se Jevrejima i štićahu od obrezanja jeline. Ali pošto spor i prepiranje oko toga ne prestajahu, to se pojavi u antiohijskoj crkvi potreba da ponova pošalje svete apostole Varnavu i Pavla u Jerusalim k apostolima i prezviterima, da ih upitaju povodom obrezanja. Osim toga bilo je potrebno da ih Varnava i Pavle izveste o tome „kako Bog otvori neznabošcima vrata vere“ (D. A. 15, 4). Poslani od crkve antiohijske, Varnava i Pavle, prolazeći Fenikiju i Samariju, obaveštavahu verne o obraćanju neznabožaca, čemu se sva braća veoma radovahu. A kad dođoše u Jerusalim, s ljubavlju ih primi Crkva, i sveti apostoli, i starci; i svi s radošću saslušaše kazivanje Varnavino i Pavlovo o znamenjima i čudesima koja učini Bog preko njih među neznabošcima. Odnosno pak obrezanja sveti apostoli, saborno ispitavši i posavetovavši se, odlučiše da se potpuno ukine za verne, ne samo za one iz neznabožaca nego i za one iz Jevreja, kao nepotrebno novoj blagodati. Pritom sveti apostoli nađoše za potrebno da od svoje strane pošalju neke hrišćane sa Varnavom i Pavlom u Antiohiju ka tamošnjim hrišćanima iz neznabožaca, i izabraše za to Judu, prozvanog Varsava, i Silu, ljude znamenite među braćom, i napisaše ovako:
Apostoli i prezviteri i braća pozdravljaju braću koja su po Antiohiji i Siriji i Kilikiji što su od neznabožaca. Pošto mi čusmo da neki, izišavši od nas, smetoše vas rečima i raslabiše duše vaše govoreći da treba da se obrezujete i da držite zakon, a na što oni ne imađahu od nas zapovest; to mi sabrani jednodušno, nađosmo za dobro da vam pošaljemo izabrane ljude sa ljubljenim našim Varnavom i Pavlom, s ljudima koji su predali duše svoje za ime Gospoda našeg Isusa Hrista. Poslasmo dakle Judu i Silu, koji će vam to i usmeno izložiti. Jer nađe za dobro Sveti Duh i mi da nikakvih tegoba više ne mećemo na vas osim ovih potrebnih: da se čuvate od idolskih žrtava i od krvi i od udavljenoga i od bluda, i da ne činite drugima ono što sebi ne želite. Ako se držite toga, dobro ćete učiniti. Budite zdravi (D. A. 15, 23-29).
Sa takvom poslanicom krenuše na put iz Jerusalima u Antiohiju sveti apostoli Varnava i Pavle, a s njima i Juda i Sila. U to vreme spomenuti Jovan, zvani Marko, sin Varnavine tetke Marije, ne usuđujući se da priđe svetom Pavlu, pristupi svome rođaku, svetom Varnavi, sa pokajanjem i suzama, žaleći što se beše odvojio od njih kada oni propovedahu Evanđelje među neznabošcima, i moljaše svetog Varnavu da ga opet povede sa sobom, obećavajući da će neustrašivo ići na sva stradanja i na smrt za Gospoda. Varnava ga povede kao svog nećaka; i tako svi zajedno doputovaše u Antiohiju. Sabravši verne, apostoli im uručiše poslanicu. Pročitavši je, svi se veoma obradovaše. A Juda i Sila obilnom rečju utešiše braću i utvrdiše. Nakon izvesnog vremena Juda se vrati u Jerusalim, a Sila ostade tamo. Pavle pak i Varnava življahu u Antiohiji, učeći i blagovesteći reč Gospodnju.
Posle nekog vremena Pavle reče Varnavi: Treba da posetimo braću našu po svima gradovima u kojima propovedasmo reč Gospodnju, da vidimo kako žive. – Sveti Varnava pristade na to. Pritom Varnava htede da povede sa sobom svoga nećaka Jovana – Marka, ali Pavle beše protiv toga, govoreći: Zašto da vodimo sa sobom plašljivog mladića, koji nas ranije ostavi u Pamfiliji, ne htevši da ide s nama na delo na koje smo bili poslani, i odvojivši se od nas vrati se svojoj kući?
Tako postade raspra među njima, pošto je Varnava hteo da uzme sa sobom Jovana, a Pavle nije hteo. Stoga se oni razdvojiše, sa namerom da svaki ide svojim putem odvojeno. A ovo bi po promislu Božjem, da bi oni, idući odvojeno, priveli spasenju veliki broj duša. Jer je sasvim bilo dosta da jedan veliki učitelj propoveda onde, gde su nameravali da idu zajedno dva velika učitelja; propovedajući pak odvojeno, oni bi Crkvi doneli dvostruku dobit, obrativši veri Hristovoj razne narode, jedan na jednoj, drugi na drugoj strani. Sveti Pavle, uzevši sa sobom svetog Silu, otputova u Dervu i Listru, a sveti Varnava otplovi na Kipar sa svojim nećakom Jovanom (D. A. 15, 36-41; 16, 1).
Stigavši na ostrvo Kipar, postojbinu svoju, sveti Varnava uze na sebe ne male trudove, jer tu mnogo naroda obrati Hristu. Pošto umnoži na Kipru broj vernih, Varnava otputova u Rim i, kako neki kazuju, prvi propoveda Hrista u Rimu.
Zatim osnovavši i utvrdivši episkopski presto u gradu Mediolanu,[23] Varnava se ponova vrati na Kipar. I kada on tu, u gradu Salamini, učaše o Hristu, dođoše iz Sirije neki Jevreji i stadoše mu se protiviti i buniti narod, govoreći da sve što Varnava propoveda protivno je Bogu i zakonu Mojsijevu, i mnogim klevetama kaljahu česno ime Varnavino i rađahu mu o glavi, podbadajući mnoge protiv njega. A sveti apostol, provideći svoj mučenički kraj, sazva sve verne toga grada i, pošto ih dovoljno pouči da budu jaki u veri i u dobrim delima, on odsluži božanstvenu Liturgiju i sve pričesti Prečistim Tajnama Hristovim. Zatim, uzevši nasamo svoga saputnika Marka, reče mu: Danas ću skončati od ruku nevernih Jevreja, kao što mi kaza Gospod; a ti, uzevši telo moje koje ćeš naći van grada na zapadnoj strani, pogrebi ga, pa idi k drugu mome apostolu Pavlu i obavesti ga o svemu odnosno mene.
Sveti Varnava imađaše kod sebe evanđelje od Mateja, koje beše prepisao svojom rukom; i zavešta svetom Marku da ga sahrani sa tim evanđeljem. Zatim davši poslednji celiv svom rođaku svetome Marku, sam ode u zbornicu jevrejsku. I kada im tamo stade iz proročkih knjiga govoriti o Hristu, ustadoše protiv njega Jevreji što behu došli iz Sirije, a pobuniše i druge Jevreje, pa, metnuvši na njega svoje ubilačke ruke, izvedoše ga van grada na zapadnu stranu i zasuše kamenjem; onda naložiše vatru i baciše u nju telo svetog apostola da se sažeže. No kada potom dođe tamo sveti Marko sa nekolicinom braće, on nađe telo svetog apostola Varnave potpuno celim, nimalo od ognja povređenim. Uzevši sveto telo, on ga sahrani u jednoj pećini, udaljenoj od grada pet poprišta, i na grudi stavi mu evanđelje, saglasno zaveštanju svetog apostola.[24] Zatim sveti Marko pođe da traži svetog apostola Pavla; i našavši ga u Efesu ispriča mu sve o končini svetog apostola Varnave; sveti Pavle oplaka svetog Varnavu, a Marka zadrža kod sebe.
Posle ubistva svetog Varnave nastade u gradu Salamini veliko gonjenje od Jevreja na verne, te se svi razbegoše iz grada kuda je ko mogao.
Od toga vremena pade u zaborav mesto gde behu sahranjene česne mošti svetog apostola Varnave. Nakon mnogo godina, kada se vera Hristova beše raširila po svima krajevima zemlje, i kada grčkorimskim carstvom upravljahu hrišćanski carevi, i kada celo ostrvo Kipar sijaše pobožnošću i pravoverjem, Gospodu bi ugodno da proslavi ono mesto gde počivahu mošti svetog apostola Varnave. Na tom mestu počeše se zbivati divna čudesa. Tako, najpre jedan bolesnik, koji slučajno prenoći na tom mestu, dobi zdravlje. To se isto dogodi i sa drugim bolesnikom. Kada to doznadoše verni, oni naročito dolažahu tamo, prenoćivahu, i dobijahu isceljenje od svojih neduga. Na taj način to se mesto proču svuda, te donošahu mnoge bolesnike i raslabljene, i svi se potpuno isceljivahu, i vraćahu se zdravi domovima svojim. Dovođahu tamo i besomučne, i odmah duhovi nečisti izlažahu iz ljudi sa velikom kuknjavom. Tamo hromi dobijahu hod, slepi – vid, i uopšte svaki, ma od kakve bolesti bolovao, dobijaše isceljenje. Radovaše se tome grad Salamina, ma da znao nije zbog čega se na tom mestu zbivaju takva čudesa, jer niko znao nije o moštima svetog apostola Varnave. I nazivahu to mesto: Mesto zdravlja. No treba znati na koji način biše pronađene česne mošti svetog apostola.
Neki zli jeretik, Petar belitelj, zvani Knafej, protivnik Četvrtog Vaseljenskog Sabora svetih otaca,[25] održanog u Halkidonu,[26] i zaštitnik jeresi Evtihijeve, i pomagač zloverja Apolinarijeva, za carovanja Zenonova,[27] lukavošću se dokopa patrijaršijskog prestola antiohijskog i nanošaše Crkvi Hristovoj veliku štetu svojim pogrešnim učenjem. Pritom se on ne zadovoljavaše eparhijom antiohijskog prestola, u kojoj gonjaše i zlostavljaše pravoverne, predavajući ih na mnoga mučenja, nego zažele da zahvati pod svoju vlast i ostrvo Kipar, koje izdavna beše slobodno, da bi i na njemu sejao lažno učenje i gonio one koji bi mu se suprotili. Jer Kiparci, kao pravoverni hrišćani, odbacivahu njegovo pogrešno umovanje da je na krstu, tobož, postradalo Božanstvo. Ali on, želeći da ih na svaki način privuče k sebi, govoraše: Pošto reč Božja dođe na Kipar iz Antiohije, zbog toga Kiparska crkva treba da bude pod antiohijskim patrijarhom.
Zbog svega toga arhiepiskop kiparski Antimije pade u veliku tugu, jer je znao da Petar, uživajući veliko blagovoljenje carevo, može lako dobiti što hoće i učiniti po svojoj volji. I stvarno, ubrzo stiže na Kipar carevo naređenje da arhiepiskop kiparski otputuje u Carigrad, i da na saboru pred patrijarhom da odgovor Antiohijanima, koji traže da se ostrvo Kipar potčini antiohijskoj eparhiji. Arhiepiskop beše u nedoumici šta da radi: jer ne smeđaše da se ogluši o carevo naređenje, i bojaše se ne ići u Carigrad. Iako beše svetog života, ali ne beše vičan prepirkama, pa se bojaše da će biti pobeđen u sporu sa protivnicima. Zato on stade usrdno postiti i moliti se, sa suzama ištući od samoga Boga pomoć, zaštitu i koristan savet. I jedne noći kada arhiepiskop zadrema od velikog molitvenog truda, pred njim stade neki božanstveni muž u svetloj sveštenoj rizi, obasjan nebeskim lučama, i reče: Zašto, arhiepiskope, tako mnogo tuguješ i žalostiš se? Ne boj se, jer nećeš ni najmanje postradati od svojih protivnika. – Rekavši to, javivši se muž postade nevidljiv. Probudivši se iz sna, arhiepiskopa spopade užasan strah, i on se krstoliko prostre na zemlji za molitvu, i sa mnogim suzama moljaše se, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Sine Boga živoga, ne ostavi ovu Crkvu Tvoju, nego joj pomozi radi slave svetog imena Tvog. I ako je ovo viđenje od Tebe, onda učini, molim Te, da se ono ponovi i drugi put, i treći put, da bi se ja grešni uverio da si Ti pomoćnik moj sa mnom.
Sledeće noći arhiepiskop imade isto viđenje; onaj presvetli muž javi mu se i reče: Ja ti već kazah da ni najmanje nećeš postradati od svojih hvalisavih protivnika. Ničega dakle ne bojeći se, idi u Carigrad. – Rekavši to, javivši se muž postade nevidljiv. A arhiepiskop Antimije, zablagodarivši Bogu i nikome ne kazavši za viđenje, prisajedini molitvu molitvi i suze suzama, da se i treći put udostoji istog viđenja i da mu bude otkriveno ko je taj što mu se javlja.
I treće noći javi se arhiepiskopu isti muž i reče: Do kada ti nećeš verovati mojim rečima, koje će se zbiti ovih dana? Idi bez straha u carstvujući grad, jer ćeš se otuda vratiti sa slavom, ne pretrpevši ništa od svojih protivnika; sam Bog biće ti zaštitnik radi mene, sluge Svoga. – Tada se arhiepiskop usudi da upita javivšeg se: Molim te, gospodine moj, kaži mi ko si ti što mi ovo govoriš?
On odgovori: Ja sam Varnava, učenik Gospoda našeg Isusa Hrista, koga je Duh Sveti poslao zajedno sa izabranim sasudom svetim apostolom Pavlom na propovedanje reči Božje neznabošcima. Da bi se uverio u istinitost mojih reči, evo ti znaka: izađi van grada na zapadnu stranu pet poprišta, i na onom mestu koje nazivate Mesto zdravlja (jer tamo radi mene Bog čudesno daje zdravlje bolesnima), raskopaj zemlju pod drvetom što rađa roščiće, pa ćeš naći pećinu i raku, u kojoj su položene mošti moje, i Evanđelje od svetog apostola i evanđelista Mateja koje prepisah svojom vlastitom rukom. I kada protivnici tvoji, koji hoće ovu crkvu da potčine sebi, stanu govoriti da je Antiohija apostolski presto, ti im onda odgovori i reci: i moj grad je apostolski presto, jer imam apostola koji počiva u mome gradu.
Izgovorivši to arhiepiskopu, sveti Varnava postade nevidljiv. A arhiepiskop, prepun radosti svesrdno zablagodari Bogu, pa sazva klir i sve gradonačelnike i narod i ispriča svima o trikratnom javljanju i rečima svetog apostola Varnave, i krenu na ono mesto sa psalmopojanjem i česnim krstom napred. Kada stigoše na mesto koje u viđenju beše označio sveti apostol, stadoše raskopavati zemlju pod drvetom; i kada malo otkopaše, nađoše pećinu, kamenjem zatvorenu. Pošto ukloniše kamenje, utledaše kovčeg i osetiše silan i neiskazano divan miris. A kada otvoriše kovčeg, videše u njemu česne mošti svetog apostola Varnave čitave i nepovređene, i Evanđelje na njegovim grudima.[28] Tada svi, radosni i veseli, gromko uznošahu slavu Bogu, i pobožno se klanjajući česnim moštima dodirivahu ih s verom i ljubavlju. I zbiše se tom prilikom mnoga čudesa: jer dodirivanjem česnih moštiju dobijahu zdravlje svi bolesnici, ma kakva bolest da beše na njima.
Posle toga arhiepiskop Antimije, ne usuđujući se da pokrene sa tog mesta česne mošti svetog apostola, zapečati kivot olovom i odredi da tamo borave duhovnici i da danonoćno vrše uobičajena psalmopojanja na grobu svetog apostola. Sam pak otputova u Carigrad, i predstavši saboru odgovaraše protivnicima onako kako ga beše naučio u viđenju sveti apostol Varnava. Pritom obavesti cara i patrijarha i sav sabor o obretenju česnih moštiju svetog apostola Varnave. Car Zenon se veoma obradova tome, što se u dane carovanja njegova obrete takvo preskupoceno duhovno blago, i odmah izdade naredbu da ostrvo Kipar ne bude pod vlašću patrijarha nego da kiparski arhiepiskop samostalno upravlja njime; i još izdade naredbu da kiparskog arhiepiskopa postavljaju kiparski episkopi.
Ovakva samostalnost bi darovana ostrvu Kipru zbog moštiju svetog apostola Varnave. I od toga vremena stade se presto arhiepiskopstva kiparskog nazivati prestolom apostolskim, kao i ostali patrijaršijski prestoli. A blaženi arhiepiskop kiparski Antimije dožive velike počasti od cara i od celog duhovnog sabora. Car izmoli za sebe ono Evanđelje koje beše nađeno na grudima svetog apostola. Dobivši ga, on ga raskošno ukrasi zlatom i dragim kamenjem i položi u crkvi svoje carske palate. Arhiepiskopu pak dade vrlo mnogo zlata za zidanje prekrasne crkve na onom mestu gde behu pronađene česne mošti svetog apostola Varnave.
I vrati se arhiepiskop na Kipar sa slavom i češću, i ubrzo podiže veliku i divnu crkvu u ime svetog apostola Varnave, i česne mošti njegove položi u svetom oltaru na desnoj strani. I ustanovi da se spomen svetog apostola Varnave praznuje jedanaestog juna, kada česne mošti njegove behu obretene, u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
Pogledajte video:
(Agencije)