Dikić progovorio: Otkrio šta se zapravo dešavalo i šta je prava pozadina njegovog hapšenja u Crnoj Gori..
Savet za građansku kontrolu rada policije objavio je izveštaj o poseti pritvorenim licima u ZIKS-u, koja su dan uoči nedavno održanih izbora optužena da su na teritoriji Crne Gore počinila krivična dela stvaranje kriminalne organizacije i terorizam.
U izveštaju Saveta, u kojem se kaže da je posetu izvršio predsednik mr Aleksandar Saša Zeković, dati su navodi Bratislava Dikića, bivšeg šefa Žandarmerije Srbije da mu je policijski saradnik podmetnuo ključeve i telefon neposredno pre hapšenja.
Taj telefon je, prema navodima Dikića, dobio ispred “Delta sitija” neposredno pred hapšenje, a ključeve je u auto ubacio policijski saradnik prilikom napuštanja motornog vozila, nakog nega je usledilo hapšenje.
“Poziv da popijemo rakiju u kuću nisam prihvatio i tako verovatno izbegao mogućnost da budem uhapšen u objektu u kojem je dopremljeno oružje”, kaže Dikić i ističe da je od prvog trenutka insistirao da se uradi detaljan telefonski listing i da mu se omogući poligrafsko testiranje.
On je takođe izjavio da je protiv četničkih grupacija “a kamoli da se dovodi u vezu sa njima”. Pojasnio je i da mu je prilikom lišavanja slobode, pošto je vezan, službenik u civilu, koji ima oko 52 godine, sede kose, visine 1,85-1,90, navodno više puta rekao: “Hoćeš li da te zalepim?!”.
Kaže da mu nisu saopštena prava i da zato nije potpisao dokument koji se na to odnosi.
Dodatno, tvrdi da mu se u istražnom zatvoru ne mogu osigurati uslovi adekvatni njegovom zdravstvenom stanju. Predstavniku Saveta je saopštio da je osoba sa invaliditetom i da boluje od karcinoma.
U izveštaju Saveta za građansku kontrolu policije navedeni su razgovori sa optuženim licima koja svedoče i o svirepom ponašanju pripadnika policije prema zatvorenicima.
Skandalozan i nemoralan odnos crnogorske policije, prema izveštaju Saveta, opisali su u razgovoru sa Zečevićem i druga lica.
N. Đ. (1982) iz Šapca, rukovalac građevinskih mašina, ističe da nije pružao otpor pri lišavanju slobode ali ga je policajac udario nekoliko puta, po leđima, dok je stajao okrenut glavom ka zidu. Ističe da ne želi da to prijavljuje jer razume da policija treba da bude gruba prema onima za koje misle da su teroristi.
“Verovatno su imali dojavu da smo naoružani do zuba i bili su grubi. Posle, kad su videli da smo bezopasni, bili su ljubazni i korektni”.
M. A. (1990), iz Šapca, poljoprivrednik i taksi vozač kaže da je policija pri upadu u sobu u motelu Venecija bila gruba.
“Naredili su da stojim uza zid. Počeo sam da drhtim jer ne mogu puno da stojim na nogama. Policijac mi je tada prišao i rekao ‘Šta drhtiš, pi*kice, uplašio si se, a?’. Tada me je udario nekoliko puta čizmom u koleno i po listu gde imam tetovažu kao i pesnicom u leđa. Zabolelo me je i skoro da sam pao”, kazao je ovaj pritvorenik predstavniku Saveta za građansku kontrolu policije.
“Inspektor u civilu je bio ljubazan. Doneo mi je patike da obujem jer sam mu prethodno objasnio koje su moje. Patike su, to se sećam, ne znam kako i zašto, bile ispljuvane”.
I. M. (1980), iz Šapca, građevinski radnik, nema ličnih primedbi na postupanje policije ali je “čuo udarce kada su policijaci udarali druge u sobi”. Kaže da je napeta atmosfera trajala nekoliko minuta i da je popustila pošto je policija izvršila pretres sobe.
A. Č. (1983) iz Šapca, vozač saniteta u Opštoj bolnici, ističe da je u Crnu Goru došao iz verskih razloga. Slobode je lišen u motelu Venecija.
“Upala je policija, tražila je oružje. Neke od nas su bacili na pod i vezali. Pre nego sam vezan udarili su me pendrekom po leđima. Nisam pružao otpor. Samo smo odgovarali na njihova pitanja. Policajac koji je stajao iznad mene udario me je pištoljem u lice”. Predstavniku Saveta za građansku kontrolu policije je saopštio da štrajkuje glađu i da je odbio infuziju.
S. Ć. (1979), iz Šapca, muzičar – gitarista, lišen je slobode u motelu Venecija.
“Pritisli su me uz zid i vezali ruke. Vikali su ‘Gde je oružje, gde je oružje?!’ i ‘Zapamtićete vi Crnu Goru!’. Ne znam čime, nisam smeo da gledam sem u zid, ali udarili su me nekoliko puta, mislim ukupno tri puta, po glavi. Momka pored mene, Miloša Aćimovića, maltretirali su zbog tetovaže. Udarali su ga. Čuo sma i druge udarce i jauke. Kada su pretresli naše stvari i sobu potpuno su se promenili. Šalili su se sa nama. Mom bratu od ujaka Ivici su rekli: ‘Ivice, sad će ti doći Marica’”. Ističe da je prvu izjavu dao bez prisustva advokata i da je rekao da nema novaca da ga plati.
P. A. (1977) iz Šapca, keramičar, pri lišavanju slobode spavao je u sobi, sa još tri cimera, u motelu Venecija.
“Vikali su: ‘Gde je oružje?!’ i bili su grubi ali čim su videli da nema ništa popustili su i bili dobri prema nama. Sve vreme nakon toga bili su korektni. Nisam pružao nikakav otpor. Kad su upali okrenuli su me licem ka podu, vezali. Tada me je neki policijac pritisnuo čizmom ili kolenom na desnoj strani leđa. Osećao sam pritisak na rebra. Odgovorio sam da nemam oružje. Udarili su me u glavu pištoljem najmanje četiri puta. Nisam se protivio udarcima već sam bio miran i odgovarao na pitanja. Tužiocu sam se požalio i odmah je naredio da me odvedu u Urgentni centar. Imao sam oguljotine po licu i nosu. Lekaru sam odgovorio na sva pitanja u vezi povreda. Uneo je to u izveštaj”.
(In4S)