Evo šta će se dogoditi sa srpskom privredom i poljoprivredom posle ulaska u Evropsku Uniju..
Srbija je nedavno ponovo uspostavila pregovore sa EU o pristupanju koji su prekinuti 2014. godine. Jasno je da je put Srbije u EU neće biti lak. Ali ako pretpostavimo da će Srbija postati članica EU, šta će se u tom slučaju dogoditi sa njenom privredom?
Nije teško pogoditi šta će se desiti sa privredom i poljoprivredom Srbije, ako se okrenemo iskustvu najmlađe članica EU – Hrvatske, koja je u EU samo tri godine, kao i Bugarske i Rumunije, koje imaju „iskustvo“ boravka u Evropskoj uniji 9 godina.
Čini se da nije tako loše. Nakon četvrte godine u EU Hrvatska pokazuje rast BDP-a od 2,6%, dok je u odnosu na BDP po stanovniku u 2015. godini Hrvatska na 58. mesto u svetu, pre ulaska u EU bila je 78-om mestu.
Stopa nezaposlenosti u Hrvatskoj je 18,4% radne snage. Međutim, nezaposlenost pre pristupanja EU u Hrvatskoj bila je veća od 22% stanovništva. Prosečna plata u Hrvatskoj danas je oko 730 evra mesečno, a pre ulaska u EU bila je oko 600 evra. Ali nacionalni dug zemlje sada iznosi 108% BDP-a, a pre pristupanja bio je nešto manji od 100%.
Kod starijih članica EU, Bugarske i Rumunije, ekonomska situacija je dosta slična. BDP u tim zemljama porastao je za 1,4% i 2,8%. Ekonomija izgleda u porastu, ali to na životni standard nije mnogo uticalo, jer ove zemlje po BDP po glavi stanovnika zauzimaju, 82-og i 70-og mesto u svetu. Ipak, vredi napomenuti da je pre ulaska Bugarske u EU po BDP-u po glavi stanovnika ona nalazila na 93-om mestu u svetu.
Javni dug ovih zemalja nije tako visok kao u Hrvatskoj (oko 70% BDP-a, što je čak niže od proseka EU), ali situacija sa zaposlenošču stanovništva nije baš glatka. Neki evropski mediji su širili izraz jednog od bugarske diplomate: „Bugarska – zemlja nezaposlenih staraca“, kojom je veoma jezgrovito i lucidno objašnjeno šta se zapravo dogodilo u Bugarskoj nakon ulaska u EU. Iako u Bugarskoj zvanična stopa nezaposlenosti iznosi (10% stanovništva), ali je situacija zapošljavanja mladih do 30 godina, a posebno obrazovanih mladih kritična. Svaki drugi univerzitetski diplomac ne može da nađe posao u Bugarskoj, i primoran je da traže posao u drugim zemljama EU.
Nezaposlenosti u ovoj zemlji je veća od zvanične najmanje dva puta, samo zvanična statistika umanjuje broj. A u nekim industrijskim gradovima, gde su zatvorene fabrike iz socijalističkog perioda, nezaposlenost je zvanično veća od 60%.
A kako stvari funkcionišu u Srbiji? U ekonomiji stvari nisu najbolje. Srbija se sada nalazi na 92-om mestu u svetu u pogledu BDP-a po glavi stanovnika. U Srbiji, nezaposlenost je veća ne samo od proseka EU, nego i od Hrvatske (25% radno sposobnog stanovništva). Prosečna plata mesečno ne prelazi 400 evra. Prema rečima predsednika Srbije Tomislava Nikolića, Srbiji je EU „neophodna“ kako bi „postala moderna i prosperitetna zemlja sa boljim životnim standardom.“
Međutim, nada da će Srbija posle pristupanja EU odmah postati „srećna zemlja“ je samo prividna. Ne samo zato što je EU tek sada počelada izađe iz krize. Za EU nije profitabilno da prima zemlje sa niskim standardom života i socijalnim problema. Za EU je važno je da se Srbija „sprijatelji“ sa Kosovom, ili barem da ne stvara glavobolje za Brisel, podsećajući da ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, već kao nezakonito oduzetu teritoriju.
Ali najvažnija stvar „mladoevropskim“ državama je znatan porast životnog standarda ili rešenja vitalnih ekonomskih problema, a EU to nije obezbedila. Pad stope nezaposlenosti od 23% do 18%, kao u Hrvatskoj, do povećanja nacionalnog duga, relativno mali rast BDP-a i rast prosečne plate za koju morate da platite veliki javni dug, da li je to san stanovništva u ovim zemljama?
Jedan uticajni evropski mediji pre dve godine navodi bugarskog profesora, „najvažnije dostignuće pristupanja Bugarske EU je mogućnost za bilo kog bugarskog studenta da studira na bilo komevropskom univerzitetu“, ali na novinarsko pitanje da li onda dobija posao u Bugarskoj , nije mogao da odgovori.
To je nešto o čemu treba da razmišlja stanovništvo Srbije, još pre nego što su vlasti donele odluku da idu kao EU. Zanimljivo je da, prema anketama sprovedenim u 2016. godini, protiv ulaska u EU je skoro 60% građana Srbije, iako je pre nekoliko godina većina stanovništva bila za članstvo u EU. Liberalna i pro-američka manjina naspram sebe ima veliku većinu Srba, a većinu treba uzeti u obzir. Da li će ovo srpske vlasti da shvate?
Ali dozvolite, kažete vi, u prethodnim primerima, govorite o bivšim socijalističkim zemljama, čija je ekonomska baza u početku bila niska, a vreme od trenutka njihovog ulaska u EU do sada nije dugo, i dovesti u kratkom vremenu, takve zemlje u kategorije industrijalizovanih jednostavno je nemoguće.
Ali da vidimo kako stvari funkcionišu u „staroj Evropi“. Zamislite, postoje i tamo problemi. Neki od njih, uključujući i – članove „velike sedmorke“ razvijenog sveta, skoro kao u siromašnijim zemljama EU, moraju da se bori za bolji život.
Tako, problem ima zemlja EU Španija (industrijalizovana zemlja, 29. mesto u svetu po BDP po glavi stanovnika). Povremeno, zemlja se suočava sa različitim izazovima na makroekonomskom nivou, koji ima manje veze sa spoljnim faktorima, koliko sa unutrašnjim upravljanjem zemljom (i nije slučajno da zemlja bude više od šest meseci u stanju akutne političke krize, kada nije mogla da formira vladu nacionalnog poverenja) .
U 2012-2013. godini za Španiju je akutni problem nezaposlenosti, posebno na jugu, a stopa nezaposlenosti u razvijenoj zemlji Evrope došla je do 27-28% od radno aktivnog stanovništva, što je uporedivo sa trenutnom ekonomskom situacijom u Srbiji.
Međutim, španska vlada je zatražila pomoć od EU u promovisanju zapošljavanja, pre svega, mladih profesionalaca i dodelu kredita. Oštrinu problema nezaposlenosti u nekoliko godina su uspeli da izglade, a početkom 2016. godine, nezaposlenost u Španiji je opala, ali samo do 23%, što je još veća nego u Hrvatskoj, Bugarskoj i Rumuniji. Teže li „Mladoevropejci“ takvom nivou ekonomskog razvoja?
Iako je stopa nezaposlenosti pala, ali, zahvaljujući kontroverznoj pomoć EU kroz kredite, Španija je značajno povećala svoj javni dug. Ako je u 2013. godini on bio 90% BDP-a, do kraja 2015. godine, španski dug narastao na opasan nivo od 100% BDP-a. Treba napomenuti da je sve do 2008. godine, odnosno pre poslednje globalne finansijske krize, javni dug u Španiji mogao da balansira između 45-65% BDP-a, i nije bilo velikog javnog duga, dolazile su investicije, uglavnom iz latinskih zemalja Amerike, Meksika i SAD-a. Nakon 2008. godine, investiciona atraktivnost Španije je opala, a veliku ulogu igrala je kriza na tržištu nekretnina. Stranih investicija je bivalo sve manje. Onda je španska vlada prešla na spoljašnje zaduživanje.
Kada se ekonomskim problemima se doda i separatizam preti kolaps zemlje. S obzirom na stalna „životna previranja“ u Španiji su sve aktivniji pokreti za nezavisnost na prvom mestu – u Kataloniji, u najvećem industrijskom regionu Španije. Na referendumu 2014. godine pod nazivom „Anketa“ za povlačenje iz Španije, glasalo je 80% stanovništva Katalonije. Taj referendum ne obavezuje centralnu vladu. Međutim, moguće je, u pozadini Bregzita i daljeg pogoršanja ekonomskih problema same Španije, da se katalonski separatisti aktiviraju.
Na ivici bankrota nedavno bila je i Portugalija (38-om mestu u svetu u pogledu BDP-a po glavi stanovnika). Njen dug je oko 130% BDP-a i bio je jedan od najvećih u svetu. Za spas zemlje angažovali su se zajednički MMF, EU i Evropska centralna banka.
Deo duga je restrukturiran, ali to je bilo po cenu veoma teških i nepopularnih ekonomskih mera u narodu. Plate državnih službenika su smanjene, povećana je stopa poreza, smanjen je budžet za socijalnu potrošnju, jedan broj državnih preduzeća i banaka je privatizovan, i podignute su cene karata u javnom prevozu. Kao rezultat toga, zemlja je spašena od stečaja, ali po cenu antinarodnih reformi i pogoršanja životnog standarda. Isto tako, ostaju nerešeni mnogi socijalni problemi: nezaposlenost u Portugalu je takođe prilično visoka (14% radno sposobnog stanovništva).
Najveća glavobolja EU je Grčka (39-og mesto u svetu u pogledu BDP-a po glavi stanovnika). Njen dug dostigao je skoro 450 milijardi evra, što odgovara oko 250% BDP-a, a čini se da Grčka neće vrati te dugove. Referendum u Grčkoj 2015. godini da se povuče iz Evropske unije, poznat kao „Grekzit“, bio je „generalna proba“ za Bregzit – izlazak iz Velike Britanije iz EU, koji je sada na dnevnom redu. Uprkos činjenici da se većina Grka na referendumu izjasnila u korist povlačenja iz EU, grčka vlada sa lukavstvom Odiseja koristi rezultate referenduma, da ucenjuje EU.
Ali sada MMF i Evropska centralna banka razmatraju Grčku kao nepouzdanog dužnika i izjavili su da više ne nameravaju da obezbeđuju kredite. Do 2018. godine, dug Grčke može da pređe 600 milijardi evra. Ali da li je Grčka spremna da održi novi referendum, koji će odlučiti da li da se povuče iz EU „zaista“ veliko je pitanje.
Grčka je postavljena kao dužnik pod strogim uslovima, poziva na nepopularne reforme, ali u isto vreme štiti svoju konkurentsku poziciju na tržištu poljoprivredne proizvodnje. Posebno, njen položaj kao najvećeg izvoznika maslina i maslinovog ulja u EU. I tu zaštitu pružaju ograničavanje prava drugih zemalja na izvoz navedenih proizvoda.
Poljoprivredna podrška kao ključni segment privrede Grčke zadao je udarac poljoprivredi u Portugalu. Briselski zvaničnici su Portugalu zabranili izvoz i oštro ograničili proizvodnju maslinovog ulja. U isto vreme, zvaničnici iz Brisela su zabranile Portugalu ulov bakalara za izvoz, kako ne bi oemtali monopolski položaj Norveške – zemlja izvan EU, ali pripada evropskom tržištu. Portugalski poljoprivrednici i ribari su još uvek ljuti na odluke EU i uvereni su da su ekonomski problemi ove zemlje počeli sa njenim ulaskom u Evropsku uniju.
Autor ovog teksta je bio u Portugalu, više puta da poseti Grčku, a u tim zemljama, gde god je postavljeno pitanje lokalnim stanovnicima da li oni vide više pluseve ili minuse od ulaska svoje zemlje u EU, dobijao je dve vrste odgovora. Jedan – da vide više nedostataka, ali da ima i prednosti, a drugi – da vide Evropsku uniju u celini kao grobnicu, i da su ih u EU ugurale elite koje ignorišu mišljenje naroda.
Osim toga, neki od Grka, s kojim sam razgovarao veruju da Brisel i Berlin namerno šire grekofobiju i mišljenje o Grcima kao lenjim ljudima. Naravno o Grčkoj koja ima odličnu turističku infrastrukturu (mnogo bolju nego u Italiji, da ne govorim o Hrvatskoj i baltičkim zemljama) i dobro razvijenom poljoprivredom, sramota je da se čuje.
Uprkos činjenici da je EU pati od unutrašnjih protivrečnosti, i evropsko jedinstvo, posebno u svetlu Bregzita puca po šavovima, postoji jedan faktor koji ujedinjuje, u najmanju ruku, prilično veliki broj zemalja EU. To je zavisnost od ruskog gasa. Ruski „Gasprom“ daje oko 32% ukupnih isporuka gasa u Evropu.
Najveći potrošači ruskog gasa u Evropi su Nemačka, Italija i Francuska. Skoro u potpunosti zavise od ruskog gasa, Finska, Bugarska, Srbija, kao i veliki broj zemalja u istočnoj Evropi. Gotovo sve zemlje EU, osim Velike Britanije, koja je već van EU zavise od uvoza gasa iz trećih zemalja. Briselski zvaničnici pokušavaju da se brane od ove zavisnosti antimonopolskim zakonima, s jedne strane (to uključuje poznati „treći paket energije“, koji zabranjuje snabdevanje gasom u EU kada je kompanija i proizvođač i izvoznika gasa – jasno je da se radi o ruskom „Gaspromu“ ).
S druge strane, oni pokušavaju da lobiraju za konkurente „Gasproma“ projektima cevovoda sa ciljem da se osigura energetska „nezavisnost“ Evrope od Rusije. Jedan od takvih projekata gasovod „Nabuko“ već je propao. Sada pokušava da se stvori novi Transjadranski gasovod, ali se na kraju suočavaju sa istim problemom – nema nijednog velikog dobavljača gasom koji može da zameni Ruski „Gasprom“.
U isto vreme Evropski zvaničnici čine sve što je moguće da se spreči „Gazprom“ da izgradi nove gasovode ka Evropi. U 2015. godini, zbog ne-konstruktivnog stava Evropske unije, Rusija je zamrznula izgradnju „Južnog toka“, pokušavajući da ga zameni sa novim projektom „Turski tok“. Da učestvuje u ovom projektu, Rusija i Turska su u početku pozvale Grčku, Mađarsku i Srbiju kao i Makedoniju.
Zbog privremenog pucanja odnosa između Rusije i Turske u sirijskom konfliktu, projekat „Turski tok“ je suspendovan, ali sada Turska i Rusija u svetlu nastavka ekonomskih odnosa su spremni da se vrate na pitanje realizacije projekta. Naravno, Evropska unija ima na zubu projekat, jer izostavlja mnoge od zemalja članica EU, sa izuzetkom Grčke i Mađarske, a karakteristično je da ove dve zemlje imaju najskeptičniji stav prema EU, u Mađarskoj će se na jesen održati referendum o pitanju razvoja nezavisne politike od EU prema migrantima.
Srbija pre pridruživanja EU mora uzeti u obzir pitanja energetske saradnje sa Rusijom i da shvati da u pitanjima kao što su sprovođenje zajedničkih gasnih projekata ne može u potpunosti poveravati odgovorne odluke Briselu, Srbija mora imati sopstveno mišljenje. Ako Srbija uđe u EU, ona treba da shvati da će rad sa „Gaspromom“ biti mnogo teži, i da Srbija neće imati svoje mišljenje, a u razvoju saradnje sa Rusijom u potpunosti će zavisiti od toga šta se kaže u EU. Jasno je da je konstruktivna saradnja između Rusije i Srbije u ovom slučaju neće funkcionisati.
Iako je po standardima EU, životni standard nizak, Srbija je ipak jedna od najvećih industrijskih zemalja istočne Evrope i Balkana. U Srbiji je dobro razvijena proizvodnja i prerada nafte (iako su rezerve nafte male i dovoljne samo za domaću potrošnju), gasa saobraćajne infrastrukture, elektrana, kao i – velike rezerve uglja.
Nije teško pogoditi da će nakon ulaska u Evropsku uniju doći svi vredni energetski resurse pod kontrolu transnacionalnih korporacija, i to za džabe, a mnogi od rudnika uglja će biti zatvoreni, što će dodatno povećati nezaposlenost u zemlji.
Ali verujem da pre svega, poljoprivreda preuzeti svu težinu pristupanja EU. Kada Srbija postane član EU Brisel može da ograniči proizvodnju bilo koje vrste poljoprivrednih proizvoda, voća, povrća, mesa ili bilo čega drugog. Kao u portugalskom slučaju, EU je zahtevala odmah nakon stupanja zemlje u EU da se ograniči proizvodnja i izvoz maslina…
Neke istočnoevropske zemlje nakon pristupanja EU u celini su izgubili svoju poljoprivredu i uvoze do ¾ poljoprivrednih proizvoda. Tipičan primer je Bugarska koja uvozi skoro 80% poljoprivrednih proizvoda, uključujući čak i proizvode, kao što su paradajz, krastavac, jabuka i krompir. U Bugarskoj nakon ulaska u EU je skoro potpuno uništila proizvodnju cveća, koji je u 20. veku ( „u socijalizmu“) nekada bilo obeležje socijalističke zemlje.
Ruže i lale u Bugarsku uvoze iz Holandije. U skladu sa direktivama EU, Bugarskoj je sada potpuno zabranjeno gajenje orijentalnog duvana, ograničena je proizvodnje i izvoz ulja lavande, a da ne pominjemo ružino ulja. Pored toga, Bugarska će možda uskoro prestati da proizvodi čak i čuveni biber! Zašto da proizvodi kada možete da uveze?
Srbija treba da bude pripremljena unapred kako bi se osigurala da, ako uopšte uđe u EU, ne prođe kao Bugarska. Štaviše, nova članica EU Hrvatska već počinje da ima problema sa poljoprivredom, slične bugarskim. Evropska unija se odnosi ljubomorno prema „mladoevropejcima“ koji su dolazili u EU sa svojim voćem i povrćem, jer proizvodnja „stare Evrope“ nema gde da se distribuira (posebno od kada je su uvedene sankcije Rusiji).
Očigledno je da zvaničnici iz Brisela imaju svoje stavove o Hrvatskoj, koju žele da pretvore u jedno veliko brodogradilište. Zašto „Brodogradilište“ da bavi se poljoprivredom? Dopunski posao! Stoga je neophodno da se ograniči proizvodnja poljoprivrednih proizvoda, kako ne bi stvarali nepotrebne probleme ostatku Evrope.
Ali recimo da srpske vlasti ignorišu sve razumne argumente, čak i veliko nacionalno poniženja (uključujući i, priznavanje Kosova kao nezavisne države), i bukvalno povuku svoju zemlju u EU, šta će to značiti za Rusiju? Pre svega, u slučaju bilo kakvih tenzija sa formiranjem, Srbija će automatski pasti pod ruske sankcijama kao što su embargo na uvoz hrane, koji Rusija nameće za jedan broj zemalja EU u 2014. godini, koje su se pridružile anti-ruskim ekonomskim sankcijama.
Podsetimo se da je Srbija danas nezavisna (još!) od EU, i da je korisnik ruskog embarga, povećavajući svoj izvoz poljoprivrednih proizvoda u Rusiju. Srbija je udvostručila svoj izvoz u Rusiju na oko 300 miliona evra. Tako teške ekonomske posledice pogoršanja odnosa sa Rusijom, pre svega, će pasti na Srbiju. Što se tiče Rusije, na nju to neće uticati, ali će morati da razmotri niz međunarodnih instrumenata, uključujući, eventualno, i revidiranje cene gasa na gore.
Vlastima Srbije (posebno predsedniku Nikoliću, koji se tokom predizborne kampanje zakleo na večnu ljubav Rusiji) sve to bi trebalo da bude dovoljno da izvuku odgovarajuće zaključke. U suprotnom, vlasti Srbije, kao i veliki broj drugih zemalja koje imaju status kandidata za prijem u EU rizikuju da dobiju reputaciju „pacova“ koji ide na brod koji tone, a ne obrnuto.
(za Srbin.info preveo Ilija Vuksanović)