Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Mira Banjac pripada plejadi onih legendarnih jugoslovneskih glumica koja svojim harizmom, neposrednošću, duhovitošću, pošalicama i energijom nikoga ne mogu da ostave ravnodušnim.
Uspešno korača ka 90-godini, a i dalje glumi i sa oduševljenjem prihvate nove uloge. Mira pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu 1950. godine. Za vreme Drugog svetskog rata bila je godinu dana u Prvoj proleterskoj brigadi.
Detinjstva se nerado seća. Nikada se ne bi vratila u to vreme. Život je nije mazio, ali Mira, nikada nije odustajala. Koračala je kroz život uzdignute glave.
– Ja, u stvari, uopšte i nisam bila dete. Bila sam, eto, neko biće. Odrasla sam u toku strašnog rata i užasa. Drugo, živela sam kod babe. Moj otac je bio Amerikanac. Doveli su ga ovde kad je imao dvadeset i neku godinu. Nije ni znao srpski, oženili su ga mojom majkom koja je bila lepa devojka – prisetila se ranije Mira Banjac, a onda nasatavila da su njeni roditelji živeli svega četiri godine zajedno, a onda se tata vratio za Ameriku, s obećanjem da će poslati njenoj mami papire za nju i malu Miru. Želeo je da i one dođu. Obećanje je ispunio, ali se desilo nešto što će dugo pamtiti.
– Moji ujaci nisu dali. I tako, mi ne odosmo. Onda je majka otišla u Beograd, gde se zaposlila. Primače se rat, zatvoriše se granice između Srbije i Hrvatske, ona osta u Beogradu, ja u Erdeviku, gde sam i rođena, kod babe i tetke po ocu, koja je takođe došla iz Amerike i slabo govorila srpski. Te dve žene su se strahovito svađale, a ja sam živela u tome i u čežnji za majkom. Zbog njih dve, bake i tetke, nikada nisam naučila engleski – priznaje Mira.
Kada je diplomirala, odmah se udala i to za svoju prvu veliku ljubav, Andreju Jovanovića. Upoznali su se na studijama glume u Novom Sadu. Mira je već u 24. postala majka, rodila je sina Branislava Branu.
– Sve se brzo dešavalo. A onda sam se od muža razvela kad je Brani bilo pet godina. Dok je bio mali, imala sam sreću da mi je majka pružala veliku podršku, a i s bivšim mužem bila sam u dobrim odnosima sve do njegove smrti. U životu dobijamo samo ono što dajemo – rekla je ranije Mira i naglasila za “Stori”.
– Pošto sam rano ostala sama sa sinom, ponekad sam mislila da zbog čestih putovanja nisam bila tu kada sam mu bila potrebna. Privatni život uvek gubi. U životu je najvažnije pronaći ravnotežu, znati šta je važno, a šta nije i svoje vreme trošiti samo na bitne stvari. Treba se pravilno rasporediti, ali naravno to nije uvek moguće jer ne zavisi sve od vas. Ali, nažalost, to se nauči tek sa godinama.
Na pitanje da li žali šta još nije imala dece, Mira je tada rekla:
– Nisam o tome razmišljala. Tu sam negde stala i rekla: To je moja sudbina.
– Čovek ima pravo da bira gde će da skonča. Vratila sam se u Novi Sad jer mi je trebao laganiji život i mirna luka. Nisam se razočarala kada sam se vratila, pošto sam našla sve ono što sam ostavila, čak i ljude s kojima sam se godinama družila. Mislim da mi pozorišni Novi Sad nikada nije oprostio pozorišni Beograd- odgovorila je Mira za “Stori” kada su je upitali zbog čega ste se nakon dvadeset dve godine života i rada u Beogradu preselila u Novi Sad.
Mira se za “Politiku” prisetila života u metropoli. Upitana da li bi, da može, nešto menjala u karijeri i životu, odgovorila je:
– Kako da ne! Menjala bih veliki mračni deo svog života u Beogradu”.
Mira Banjac je u jednom kriznom momentu razmišljala da sebi oduzme život.
– Jaukala sam beogradskim ulicama, bila sam na ivici da se ubijem. Morala sam da pozajmljujem novac. Prvo sam naišla na zelenaše, koji su uzimali po tri puta više i to je bio rašomon. Jednog dana sam otišla u hotel ‘Metropol’, naručila kafu, sela da napišem pismo i htela da se bacim dole”, rekla je Mira Banjac.
– U jednom trenutku pozvao me je Stipe Delić. Kaže hoće da radim veliku glavnu ulogu. Bila je to čuvena Marija, iz logora, zbog koje su me šišali do glave. Ugovor je bio milionski. Potpišem i vratim sve dugove. To je bio moj mrak, ali i procišcenje. Pola dinara više u životu nisam pozajmila! Da umirem – ne bih-rekla je tada Mira.
Pozitivan duh je nikada nije izneverio. Igrala je često komične uloge koje su je terale da čuva te lepe momente koje će preneti i u privatnom životu.
– Možda je to neko malo lukavstvo još iz mladosti. Rano sam uvidela da nisam lepa devojka, pa sam se lukavo družila sa onima koje su bile veoma lepe, ali nezanimljive. Kad idemo na neku žurku, prvo pustim da prođe euforija koju izaziva njihova pojava i lepota, a onda se tu negde umuvam i u nekom trenutku vickasto skrenem pažnju na sebe. I tako odjednom društvo prelazi kod mene. Šta ćeš, snalazila sam se- rekla je ranije Mira.
Ostvarila je bezbroj pozorišnih, filmskih i televizisjkih ulova. Stekla prijatelje za ceo život. Ali uvek su je fascinirali kako kaže ljudi boemi.
– Volela sam tu boemiju, mislim da sam joj čak i pripadala. Ali ispod te boemske ljušture krilo se ogromno blago. A nisu se otvarali. Teško je bilo doći do njih iznutra. Paja Vuisić je pisao divne pesme, govorio jezike, bio veoma obrazovan, ali se time nije razbacivao. To je znalo samo nekoliko njegovih prijatelja, pokazivao je tu svoju stranu samo gde je on mislio da to treba. Mika Antić takođe, bio je boem, ali imao je i jednu skrivenu a divnu poetsku dimenziju koja je bila sasvim lična. Recimo, sećam se kako je jednom nestao u vreme kad je stanovao kod mene. Nema čoveka dva dana! Kad se vratio, sva u čudu pitam ga gde je bio. On mi odgovori da je bio u Ljubljani i da je tamo išao da bi odneo ljubičice jednoj ženi, odnosno ostavio ih u njenim vratima. Znao ju je samo iz viđenja. On je, dakle, otišao u Ljubljanu, dao i poslednju paru za put, samo da bi jednoj ženi ostavio ljubičice u vratima i vratio se. Zoran Radmilović! Privatno baš i nije bio neki veseljak. Introvertan čovek. Ogroman, začuđujući talenat, za kojim jednostavno, slepo ideš. Poklonio mi je knjigu, svoju monografiju, sa posvetom na francuskom, i rekao da je ne pročitam dok je on živ. Francuski ne znam, nisam je prevela ni do danas, a mislim da i neću- rekla je ranije za “Vreme” Mira Banjac.
Nikada se nije ponašala kao razmažena diva, a za to je imala dobro objašnjenje.
– I slava je kvarljiva, zahteva jednu ozbiljnost nošenja, razumnost, jednostavnost. Slava može brzo i da se potroši, da se kao krupna novčanica unovči u sitne male dinare. Uvek sam više volela da kažem rezultat nekog rada, nego slava. Jer, slava može doći preko noći nekom ko je i ne zaslužuje. Ima jedna divna misao jednog francuskog filozofa: “Biti jako iznad, znači spustiti se.” Slava je prepoznatljivost posla koji radite. I to je odgovorna privilegija, ali koja obavezuje. Nikada nikog nisam odbila na ulici, ako je želeo da sa mnom razgovara. To je moja publika, ja od nje živim. Na pijaci mi je jedna seljanka rekla: “Jao, što ja tebe volim!” Kažem joj: “I ja tebe volim.” “Ali, ti mene ne poznaješ.” Odgovorih joj: “Ali ja od tebe živim.”
Kaže da je uvek živela mali život i tražila sebe u prostoru i to nije škodilo njenoj karijeri.
– Aktivna sam, nisam opuštena. Ja kada budem van posla, to je moj kraj. Ja neću da umrem, ja ću da uginem kao biljka koju nisu zalivali- istakla je Mira.
– Spremam se za odlazak. Ne plašim se smrti. Tome su, verovatno, doprinele moje godine. Svesna sam da sam blizu kraja putovanja, da su mi ostale još jedna-dve stanice – rekla je Mira Banjac za “Gloriju”, te dodala:
– Samo molim Boga da sačuvam mentalnu higijenu do kraja. Znate, život u kojem niste svesni šta se događa oko vas nije život. Ne bih volela da mi se to dogodi. Mnogo čitam i šetam. Čitanje mi pomaže da očuvam mentalnu, a šetanje fizičku kondiciju. Radim po kući, kao svaka druga žena. Kuvam, idem na pijacu, spremam stan.
Ova legendarna glumica je nedavno rekla da joj je starost dala ogromnu mladost i treba joj se odužiti.
– Starost je lepa onoliko koliko umemo da joj damo. Za starost se morate potruditi i ja se trudim da ne budem smešna žena, da ne tražim uloge koje mi ne odgovaraju. Ja se ne stidim svojih bora, one su mi veliku karijeru napravile i vrlo sam im zahvalna- istakla je Mira Banjac.
(pulsonline.rs)
