„Kad su prvi izabranici naroda posle 2000-te ušli u Skupštinu, prvo su se najeli u restoranima žderući za dinar po ceo dan, kao prasad koja ždere i grokće!“
Ozario se kada je čuo da u njegovom omiljenom kafiću u neposrednoj blizini Ateljea 212 služe šljivovicu. Jedino nju priznaje za rakiju.
– Dajte odmah. Gde god da sednem nude samo kajsiju i dunju, niko šljivu da iznese. Nema rakije u Srbiji bez šljivovice.
Pitam se ko li i kako proizvodi te silne dunje i kajsije – požalio nam se bard srpskog glumišta s kojim smo nazdravili u čast priznanja koje mu je u Jugoslovenskoj kinoteci uručeno veče pre našeg zakazanog razgovora (Zlatni pečat za doprinos domaćoj kinematografiji).
– Što se tiče drage Kinoteke, sve je u redu zahvaljujući ljudima kao što je bio gospodin Zelenović i zaista sada prelazi u prave ruke, kod Jugoslava Pantelića, i vidim da tu ima razumne politike po stručnosti i znanju, a ne po partijskoj pripadnosti na koju smo se, nažalost, navikli, pa nam je postalo skoro svejedno.
*Kako da se odviknemo od toga?
– Ne znam recepte, znam samo da se ponašamo kao stoka. Kad su posle prvog demokratskog talasa koji nas je zapljusnuo naši prvi izabranici naroda ušli u Skupštinu, prvo su imali period navikavanja na nošenje odela i pristojnih cipela, a kad su se obukli, obuli i najeli u restoranima gde za dinar može da se ukonači i da se ždere ceo dan, onda su se setili da su im mali ti poslanički dodaci, pa su vareći i podrigujući rekli da im je to malo i da hoće još, još, još…
Kao prasad koja ždere i grokće… I tu su se jedino složili sve ovo vreme, nisu se složili oko gorućih pitanja kao što su Kosovo, odliv inteligencije, zaštita ćirilice, nepismenost… I šta se desilo? Umesto da narod uzme motku i otera ih odatle, jer oni su u ime naroda došli, kleli su se u narod i za narod su se žrtvovali, ali već kod prvog obroka zaboraviše narod.
Za sve ovo vreme nijedanput se ne zapitaše o kulturi, zašto je najniži budžet, svega 0,6 odsto, ni opozicija slavna koja se diči evropskim vrlinama ne pomenu to, Bože sačuvaj… I onda vidite gde živite.
*Iako zaboravljaju narod, narod ih opet bira…
– Kaže prepametni i slavni Njegoš “pučina je stoka jedna grdna…”. I šta tu ima više da se kaže.
*Često citirate Njegoša, da li je on srpski ili crnogorski pesnik? U Crnoj Gori je bilo inicijative da se dan rođenja Njegoša čak slavi kao državni praznik.
– To je slično kao sa Teslom, samo što je s njim lakše jer hoće Hrvati da ga prisvoje iako se Tesla nije rodio u Hrvatskoj. Smiljan je bio u Austriji kada se Tesla rodio, to je današnja teritorija Hrvatske, tako da je to smešno. Ali ovo što se ovaj isti narod gloži i zove ovako ili onako…
Mislim da bi sadašnja zvanična politika u Crnoj Gori dala sve da nije Njegoša iz loze Petrovića koji su se svi zvali Srbima.
To nisam ja izmislio, postoje pisani podaci, vidite samo kralja Nikolu koji je bi svesrpski kralj, njegova je čuvena pesma “Onamo namo za brda ona…” kad će on jedanput doći, on je imao u glavi Dušanovo carstvo i zato je onako bezumno navalio na Skadar i ubio 12.000 Crnogoraca, što je za Crnu Goru katastrofa genetska. Još su mu sinovi ubili komandanta Laza Boškovića i napravili razdor u Crnoj Gori koji i dan-danas traje.
Niko ne govori o uzrocima nečega nego samo kako je sad, šta kako je sad, sadašnjost je samo zbir posledica čiji su uzroci u istoriji, a vidim i istoriju prekrajaju i svašta rade. Ali to radi ceo svet, nije to slučaj samo kod nas. Kad bi čovek sad poželeo negde da živi i da kaže gde ovoga nema, ne znam gde bi.
Verovatno se i Eskimi dele na Inuite i Laponce. Pa do pre 15 godina u čuvenoj demokratskoj Švedskoj nisu smeli da govore svojim jezikom, to su mi pričali glumci koji su ovde gostovali, nisam to izmislio.
*Milo Đukanović kaže da bi, ako bi pitali crnogorsku javnost, većinski odgovor bio da Crna Gora ne treba da uđe u NATO i da bi njihovi argumenti kao što su NATO bombardovanje 1999. i tradicionalne bliske veze sa Srbijom bili pogrešni jer je zapadni Balkan neupitno dio evropske kulture.
-O čemu se onda radi u toj demokratskoj državi? Ovaj njihov premijer, ovaj mali Marković, kaže da će Crna Gora postati još demokratskija. Pa, čoveče, to bez plebiscita ne može da se radi! I on je kao strateg koji misli o Crnoj Gori ne znam šta, a ne misli o još jednoj rani u sopstvenom narodu, o još jednoj podijeljenosti na tako malom prostoru kao da smo Bogu skrivili nešto.
*Ispade da je Crna Gora korak ispred Srbije.
-Ispred Srbije su kilometrima svi… Kad bismo mi mogli da ostanemo gde jesmo i da ih zamolimo da nam se samo jave ponekad, makar dopisnicom da vidimo kako su. Neka odu, srećan im put.
*Oni koji su glasali da nas bombarduju, sve češće nam dolaze u goste.
– Neka dolaze, nećemo da vodimo rat s njima, ali molim gospodo, uradili ste to i to i zahtevamo da nam platite sve to, pa ćemo tako ući u EU. Prvo su nas uništili i ponizili, i sad nam kao daju donaciju od milion evra. Šta će meni donacije kad sam živeo kao car, zašto da mi ti daješ kao slugi?
*Ima li izlaza za Srbiju?
– Naravno da ima izlaza iz ovog jada, samo moramo da se okrenemo sebi i ovoj bogatoj zemlji, uz vraćanje kulturi, s malo vere. Zar nas nije Crkva održala 500 godina, po čemu smo to bili poznati osim po ono malo manastira koji su ostali neporušeni. Šta mi da branimo? A zemlje koliko hoćeš, prođi sad Šumadijom, pa to je milina…
*A sela nam pusta.
-Pa beogradizacija, ali to je počelo još posle onog rata. Industrijalizacija plus elektrifikacija jednako socijalizam. Pogotovu teranje sa sela, to su kulaci, oni su smatrani državnim neprijateljima. Država je tada mogla da zaposli u gradu, imala je kredite sa Zapada. Idoli su bili drugi, sad postaše pevačice, manekeni, glumice… Ovde gledaš samo televiziju, to te jedino uči.
Nevladine organizacije nas uče kako da volimo dete, a ono može da izlema učiteljicu kad hoće, jer je taj dan imalo manjak cinka i gvožđa u organizmu. Može i roditelje da odalami ako mu slučajno kažu da mora da popravi ocenu, što je psihički jak pritisak i ostavlja na dete katastrofalne posledice. Onda ga malo dohvati drogica, i gotovo…
*Šta je, po Vašem mišljenju, naša najveća istorijska greška?
– Sad kad motam po glavi, ima ih mnogo. Ujedinjenje Jugoslavije 1918. je jedna od takvih. Nas su nagovorili Francuzi, a Aleksandar je bio povodljiv. Nudili su nam Londonskim sporazumom da utvrdimo granice, samo da damo Makedoniju do Vardara, a mi 1913. pobedili Bugare i Pašić nije hteo da pristane na to.
*Vi ste zagovornik i teze da nećemo skoro u EU.
– Što bismo žurili. Mnogi moji prijatelji i poznanici iz okruženja nisu baš oduševljeni, kažu mi: vi ste budale ako uđete. A ja se pitam – šta njima bi. Ali uvlače vas polako jer ne možete mimo sveta. Nismo Švajcarska, koja se izborila za neutralnost jer preko nje nije prolazio ničiji interes. Mi smo napravili kuću nasred puta i šta ćemo sad. Jedino ako prođe ovaj Put svile…
*Verujete u to?
– Verujem u nadahnuće od Boga da se kao narod jednom opametimo i da pustimo političare jer su oni od danas do sutra.
Razgovarala: Mirjana Mitrović
(Ekspres/Sedmica.me/Stanje stvari)