MEDIJI OVO PREĆUTKUJU: Poljska već ratuje sa Rusijom- Specijalne jedinice ušle u Ukrajinu!
Piše, Aleksandar Štorm
Poljska je ove nedelje bila šokirana senzacionalnomnovošću, koja je objavljena bez obzira na sve pojačane napore vlastida je obavijuvelomćutanja. Ispostavilo se da je poljska vlada prešla sa ratne retorike prema Rusiji, na delo. Ona je tajno uputila poljske vojnike uUkrajinu, uzonu oružanogsukoba, pritomkršećiUstavPoljske. Mi ovde ne govorimo o inicijativiprivatnihlica, avanturistima, hazarderima, adrenalinuivojnim emocijama, nego govorimo o profesionalno pripremljenimspecijalnim jedinicama izsastava armije Poljske.
U prifrontovsku zonu sukoba u istočnom delu Ukrajine upućene su tri borbene grupe od po šest ljudi u svakoj, u pratnji oficira vojne obaveštajne službe. Iz potpuno razumljivih razloga njihova misija je od samog početka bila pokrivena atmosferom maksimalne tajnovitosti, međutim, sada je poznato da su oni otputovali ličnim transportom (nekoliko automobila Toyota Hilux), njihovi rođaci nemaju sa njima apsolutno nikakav kontakt, svaki vojnik je bio do zuba naoružan i dobio je solidnu rezervu municije (po dve hiljade patrona).
Već te činjenice očigledno svedoče o tome da cilj njihovog putovanja u Ukrajinu nije bila lokalna eskurzija po prifrontovskim rejonima, i čak ni misija za obuku ukrajinskih vojnika savremenom vojničkom zanatu, nego su pred njih bili postavljeni čisto vojni zadaci.
Kakve je zadatke u zoni oružanog sukoba mogla realizovati relativno nevelika grupa poljskih vojnika? Možda je sve ovo istorija iz serija “mnogo buke ni oko čega”? uopšte ne, ima se nad čim zamisliti. Upućeni u Ukrajinu komandosi – to je elita poljske armije, oni dejstvuju pod lozinkom “Tiho i efikasno” – raspolažu takvim tehničkim sredstvima i profesionalnom pripremom koja im omogućava da sa uspehom realizuju najrizičnije borbene operacije. Među zadacima za čiju su realizaciju oni pripremljeni, ne spada samo oslobađanje talaca, nego takođe i posebne diverzantske akcije u zaleđu protivnika, desanti, organizacija zaseda i borbena dejstva u gusto naseljenim mestima. Zanimljivo je da se jedinica razmestila na oko 80 kilometara od linije fronta, prema saopštenju jednog od izvora, u agroturističkom kompleksu.
Odluku o upućivanju poljskih komandosa na front u Donbas doneo je poljski ministar odbrane Antonij Mačerevič, pritom naročito ne računajući na subordinaciju i čak ni zahteve poljskog prava, pa tako i Ustava po pitanju upućivanja oružanih snaga izvan granica zemlje. Iako je procedura za donošenje takve odluke u zakonodavnom aktima jasno opisana: odluku o korišćenju oružanih snaga izvan granica zemlje donosi predsednik na inicijativu vlade ili predsednika vlade (u zavisnosti od okolnosti), posle čega odmah obaveštava o svojoj odluci predsednike dva veća poljskog parlamenta – Sejma i Senata. Ni takve odluke, ni takvog postupka, u ovom slučaju nije bilo.
U Poljskoj je Antonij Mačerevič već duži niz godina poznat po svojoj žestokoj rusofobiji. Pre nego što je postao ministar odbrane u vladi koja je formirana pre skoro godinu dana, on je bio hiperaktivan u svojoj “smolenskoj sekti” – mnogobrojnom društvenom pokretu za čije pristalice je jedina prihvatljiva verzija katastrofe u Smolensku (10. aprila 2010. godine u toj katastrofi je poginula celokupna zvanična delegacija Poljske od 96 ljudi, na čelu sa tadašnjim predsednikom Poljske Lehom Kačinskim) bila “eksplozija u atentatu koji je organizovao Kremlj”.
Upravo on je u Poljskoj uveo u upotrebu frazu “Smolenski zločin”. Dosledno i odlučno, tokom poslednjih godina, on je u ovakvom duhu govorio o katastrofi u Smolensku: “Rusi su uz odobrenje predsednika vlade Tuska (tadašnji premiejr Poljske, danas predsednik Evropskog saveta – autor) stvorili piramidu obmana, svesno su razrušili i sklonili ostatke aviona, podmetnuli “crnu kutiju”, uništili druge dokaze. Kako nazvati situaciju kada izgine sva elita, kada narodu odrube glavu?! To je objava rata od strane Rusije, čak i ako sledeći napad nastupi za godinu, dve, pet – neophodno je znati za to da nam je objavljen rat!”.
Mnogi Poljaci su jasno videli da traženje svuda i za sve smrtnih grehova “od ruku Putina i Moskve” predstavlja bolesnu opsesiju Mačereviča i zato je u stvarnosti nisu uzimali ozbiljno. Međutim, šala se završila kada je Mačerevič postao ministar odbrane. Tada su ga mnogi u Poljskoj odmah nazvali “ministar rata sa Rusijom”. Sada, kada se saznalo za samovoljnu odluku ministra o slanju poljskih vojnika na Donjecki front, ta šala se maksimalno približila stvarnosti: Mačerevič je objavio “svoj sopstveni” rat Rusiji. Posle poslednjeg samita NATO, koji je održan početkom jula ove godine u Varšavi, za vreme koga je Alijansa odlučila da na teritoriji Poljske, Litvanije, Letonije i Estonije razmesti po bataljon svoje vojske brojnosti oko četiri hiljade vojnika, koji bi se smenjivali po principu rotacije, poljski ministar je trijumfalno izjavio: “Konačno je zaštićeno istočno krilo NATO!”.
Međutim, verovatno čak ni sam nije verovao u redovna uveravanja lidera zemalja NATO pakta o “transatlanskoj solidarnosti” i spremnosti saveznika da zaštite Poljsku” – pogotovo što i razmeštanje čak i četiri obećana “rotaciona” bataljona, prema poslednjim saopštenjima počinje ozbiljno da klizi. Nije slučajno on započeo ekspresno formiranje snaga teritorijalne odbrane – sistem u suštini blizak partizanskom pokretu – koje su usmerene, nesumnjivo, protiv “agresivne” Rusije.
Pored toga, NATO veoma uzdržano pristupa sukobu u Donbasu i još uzdržanije prema pitanju podrške Ukrajini s tim u vezi. Posebno se nije saglasio sa isporukom naoružanja Kijevu, već je pomoć ograničio slanjem nevelike grupe instruktora, pritom odvojeno od rejona fronta (poljske vlasti, kao i uvek, energično su uzeli učešće u tim misijama).
Sva ta uzdržanost najverovatnije je razdraživala poljskog “ministra rata sa Rusijom”. Da li je on odlučio da objavljivanjem “svog sopstvenog rata Rusiji – uvuče NATO u oružani sukob u Donbasu? To je potpuno moguć scenario.
Interesantno je kako će se završiti ova avantura, ako neko od poljskih komandosa padne u ruke predstavnika opolčenija DNR. Da li će on, na primer, oslanjajući se na Ženevsku konvenciju o postupanju sa ratnim zarobljenicima, zahtevati odgovarajući tretman? To je tajna za stručnjake po pitanju međunarodnog prava.
No, najverovatnije će učesnik takve tajne misije nastupati u mundiru bez znakova vojnog raspoznavanja. Zato dodajem: ako atletski građen zarobljenik, sa očiglednom vojnom obukom, počne nešto da mrmlja sa neshvatljivim akcentom, stvar je jasna: upit po tom pitanju treba uputiti Poljskoj u vojnu poštu komandosa br 1401 u Ljubljincu (omaleni gradić na jugu Poljske). Ili direktno autoru ove avanture, ministru odbrane Antoniju Mačereviču – adresa čak nije ni potrebna: njegov kabinet se nalazi u zgradi koja se nalazi bukvalno odmah preko ograde ambasade Rusije u Varšavi.
(Fondsk)