Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Nisam nostalgičar. Istorija me zanima koliko mi treba za film. Inače živim gledajući u novi dan, a ne unazad, kaže Lordan Zafranović.
Proslavljeni filmski reditelj gost je Beograda, renomiranog književnog festivala “Krokodil”, na kojem je imao svoje, kako se ispostavilo, izuzetno veče. Na početku razgovora, dan kasnije, veli: “Neki izabrani, pravi ljudi u arki idu na neku drugu planetu.
Ne pripadaju više svetu koji gledamo svaki dan. Zdušno sam govorio o odnosu filma i književnosti, svojim iskustvima”. Zafranović je, pored filma i književnosti, za “Blic” govorio i o stanju kinematografije, ali i odnosima u regionu…
– Nije se desila katarza. Još postoji velika opasnost da nam se pakao ponovi. Da u ime nacije opet bude čudo, iako to nijednoj naciji neće doneti ništa bolje, ne računajući pojedince koji se okoriste. Ljudi su na ivici egzistencije, ili ispod nje, a to je pogodno tle – priča Zafranović.
Kako vidite današnje filmove, njihovo stvaranje?
Film ne može nastati sam od sebe. On je sinteza umetničke situacije u društvu. Ako je na vrhu književnost, slikarstvo, muzika, teatar, onda je i film na vrhu. Ako ovoga nema, a nema, film nema na čemu da izraste. U celoj regiji vreme je promene u kojoj se umetnici ne snalaze. Nema kriterijuma po kojima merite vrednost. Oni su postojali do devedesetih i bili su visoki. To se u prašinu pretvorilo. I sad to treba iznova stvarati. A to ne biva brzo…
Otkud tolika regresija?
Krvavi bratoubilački rat uništio je sve.
Kako se to dogodilo?
Političkim tokovima. Meni film pomaže da dobijem odgovore. Istražujem s armijom ljudi i dobijem nekad jasne, nekad ambivalentne odgovore. Neshvatljivo je šta se desilo. Česi mi kažu, kakva zemlja, kakvi ljudi, sve krasno. Koji vam je vrag? Sad se to dovodi u vezu sa nacijom, verom, pritiscima spolja, tokovima kapitala… Ali treba pustiti da ti to neko uradi.
Beda vodi u rat?
Imali smo nekad solidan socijalni sistem: besplatne škole, zdravstvo, letovanja… Ljudi su bili zadovoljni. Danas su nesrećni. Zaduživanje do grla, neizvesnost… Vulgarni kapitalizam u kojem čovek koji je živeo u onom sistemu, ili je njegov potomak, ne može da se snađe.
Kako procenjujete današnju situaciju u regionu?
Ako ceo region uđe u EU, stvari će se nekako poravnati, bez granica je lakše. I jezik će uraditi svoje. Jezik je više od komunikacije, on je naše biće. U strašnijoj varijanti – novi sukob, za koji se bojim da je blizu.
Mnogi vaši filmovi bazirani su na saradnji sa književnicima.
Kiš, Pekić, Šćepanović, Munitić… Bila je to sjajna klapa ljudi od pera. A priča, književnost, jedan je od ključnih elemenata filma. Danas, s obzirom na siromaštvo, režiseri pišu sami, njihove se žene pretvore u producente… Nije to više to.
Sa Danilom Kišom radili ste scenario o ljubavi Srpkinje i Albanca, ali nije realizovan?
To je bilo tri meseca pre njegove smrti. Odustao je jer je gledao film Anješke Holand kako je Nemac sačuvao Jevrejku.
Niste li se već na početku karijere združili sa piscima?
Imao sam 1971. sukob u Hrvatskoj sa nacionalistima. I onda tamo nisam više mogao da radim, pa sam došao u Beograd, gde sam bio tri godine. Bivša Jugoslavija nudila je izlaze, ako ste ideološki napadnuti u Beogradu, mogli ste da radite u Ljubljani. Ako vas napadnu u Zagrebu, odete u Skoplje… Tako sam došao u Beograd. Filip David je bio na TV. I onda sam po scenariju Mirka Kovača radio film „Ubistvo u noćnom vozu“. On je u senci nekih drugih koje sam radio, ali kad ga sad pogledam, pomislim “zar je moguće da smo to mogli tad napraviti”. Posle toga, radio sam još jedan film i tako došao do te klape vrhunskih, tad mladih pisaca – Kiš, Kovač, Šćepanović, Bulatović, Filip David, Pekić. Skoro svake večeri sedeli smo u Klubu književnika. Bile su to ozbiljne polemike i vrhunsko zezanje.
Koji je vaš sledeći film?
Odavno već hoću da uradim „Karuzo“, a u razgovorima sam za još jedan. Doći do filma je teška muka koja traje nekoliko godina – razgovori sa sponzorima, komisijama, ideologijama. Kad pomislite da radite, na primer, „Na Drini ćupriju“, kakvo god da ti je nadahnuće, odustaneš kad pomisliš na finansije. Odustajao sam od rada jer su finansije uslovljavale da film umetnički bude pun rupa. Finansiranje je veća omča oko vrata od politike i cenzure.
Tito je i dalje heroj za Čehe
Kakav život imaju vaši filmovi o Titu, o Jasenovcu…?
Recimo film o suđenju Artukoviću koji govori o NDH obišao je ceo svet, a nije javno prikazan u Hrvatskoj, iako je koproducentski rađen u saradnji zagrebačke TV i mene. Kad su osetljive teme u pitanju, uvek sam koproducent, da ne bi neko došao u montažu da mi kaže „ovo mora van“. Film o Titu je u Češkoj imao ogroman broj gledalaca. Obožavali su Tita jer mi smo bili ono što su oni želeli da budu. Tito je tamo heroj još uvek. Najveća avenija u Pragu se i danas zove Avenija jugoslovenskih partizana.
(Agencije)
