RADNIK PISMOM VUČIĆU ZAPALIO INTERNET: U firmi se ceni ko je član SNS i cinkari brže, bolje, a ja sam ponižen što nisam..
Zovem se Slaviša Radisavljević, zaposlen sam u JKP „Drugi oktobar“ iz Vršca već 22 godine na mestu vozača kamiona sa prikolicom.
Dana 10. aprila 2017. godine bez ikakvog objašnjenja ponuđen mi je Aneks ugovora o radu gde sam prebačen na mesto „rukovaoca kosačicom za travu“ i sa smanjenom platom od skoro 11 hiljada dinara.
Na pitanje za razlog prebacivanja na niže radno mesto i sa manjom platom, usledilo je sleganje ramenima i odgovor: „Došlo je odozgo“. Do tog „odozgo“ nisam mogao da dođem ni do dana današnjeg (v. d. direktora, kadar SNS-a).
Siguran sam da ni on nema razloga da mi nešto zameri što se tiče posla, a privatno se uopšte ni ne poznajemo.
Pitam se da li je to pravda, demokratija i poštovanje ljudskih vrednosti? Da li je za svih ovih 22 godine trebalo da budem suprotno od onoga što stvarno jesam?
A to je da nikad nisam zakasnio na posao, da sam uvek na vreme izvršavao sve svoje zadatke, da svoje vozilo nikad nisam parkirao prljavo ili neuredno. Nikad nisam krao gorivo, ulje ili na bilo koji način oštetio firmu.
Na vreme sam dolazio do naših distributera, ponekad i celu noć vozio, išao u ispomoć u zimsku službu bez pogovora, nebrojeno puta učestvovao u humanitarnim akcijama. Svojim kolegama sam izlazio u susret i uvek bio tu da im pomognem.
Sve ovo navedeno mogu da potvrde moji pretpostavljeni, bar oni koji imaju hrabrosti da kažu svoje mišljenje, kao i svi iskreni radnici koji su ostali u čudu zašto se meni baš ovo dešava. Da li je trebalo da se ponašam suprotno od ovoga što sam naveo, jer vidim da se sada cene neke druge osobine, a ne nečiji rad i poštenje?
Ceni se ko će brže, jače, bolje da cinkari, ko će bolje da ispljuje kolegu i da za to bude nagrađen. Ili da po ceo dan drži ruke u džepovima i igra se na mobilnom telefonu. Ceni se ko je veći član Srpske napredne stranke i verovatno sam zato tako „nagrađen“, jer nisam član nijedne stranke.
Dobio sam neke informacije da ti „odozgo“ navodno nisu znali šta sa mnom da rade, jer mi se kamion pokvario. To nije tačno, jer u vreme potpisivanja Aneksa vozilo je bilo ispravno. Jedino ako su dotični vidoviti, pa su mogli da predvide da će se kamion kasnije pokvariti.
Među mojim kolegama vozačima su ostali da rade oni sa istom stručnom spremom ili čak sa osnovnom školom, tako da i to ne može da bude razlog. Iako sam najstariji po stažu, vozio sam najlošije vozilo i trudio se svim snagama da ga držim u funkciji i mnogo puta stavio svoju glavu u torbu zbog neispravnog vozila.
I umesto da budem nagrađen, ili makar pohvaljen, ja dobijam premeštaj na mesto polukvalifikovanog radnika, degradiran i ponižen, i prosto prisiljen da napustim firmu u koju sam tokom 22 godine rada uložio sve svoje kvalitete i vrline.
Razveden sam i otac dve divne devojčice. Alimentaciju plaćam fiksno, ne procentualno. Posle najnovijeg obračuna plate kada mi se odbije alimentacija, troškovi sindikata, komunalni troškovi, moje primanje je 1.600 dinara.
Želim da ovih 1.600 dinara poklonim svom sadašnjem direktoru koji je na čelo ove firme došao 3. novembra prošle godine. I on je postavljen voljom onih „odozgo“. On je rodom iz Loznice, a radio je u Beogradu kao direktor za pravna i finansijska pitanja u JKP „Parking servis“.
Njega niko u Vršcu nije poznavao, čak ga nisu poznavali ni ljudi iz vršačkog SNS-a koji su ga u skupštini grada izglasali za v. d. direktora najvažnijeg javnog preduzeća u gradu. Zato želim da svojih 1.600 dinara, kolika mi je trenutno plata, poklonim svom direktoru, za burek i jogurt, s obzirom na to da on svakodnevno putuje iz Beograda u Vršac na posao pa verovatno usput ogladni.
Iako sam više puta pitao svoje pretpostavljene šta je razlog mog premeštaja na slabije plaćeno radno mesto, konkretan odgovor do danas nisam dobio.
Ono što sam uspeo lično da istražim i saznam jeste da mi je zamereno što sam pre dva meseca kada sam završio svoju turu vožnje i dovezao kamion u distributivni centar „Moje vode“, tu sasvim slučajno sreo bivšeg dugogodišnjeg direktora (doskora predsednika Gradskog odbora SPS-a) koji je sada penzioner i koji je kao mušterija došao u firmu da mu se očisti kućni aparat za vodu.
Rukovao sam se sa njim i kratko popričao kao što i priliči civilizovanim ljudima i bivšim kolegama. Međutim, to „unutrašnja kontrola“ i ovi „odozgo“ ne praštaju.
Zato ovom prilikom pitam i predsednika-premijera Aleksandra Vučića: Da li je jedino merilo ljudskih vrednosti biti član SNS-a ili biti uzoran i poštovan radnik? Da li se stranačka pripadnost više boduje i ceni u firmi od nečije požrtvovanosti, stručnosti i posvećenosti poslu?
Ostaje gorak ukus u ustima kada shvatiš da su ljudi u javnim preduzećima preplašeni za svoja radna mesta i spremni da trpe razna poniženja ne bi li sačuvali svoju koru hleba. Spremni su da lažu, da spletkare, da učine sve kako bi „komšiji crkla krava“. A u firmama gde vlada atmosfera straha i podaništva, gde se stalno preti novim sistematizacijama radnih mesta – nema sreće, nema napretka.
Nema svetle budućnosti ni u državi koja umesto slobodnih građana neguje i nagrađuje armiju stranačkih poslušnika.
Autor je radnik JKP „Drugi oktobar“ Vršac
(Izvor: Danas)