SINIŠA KOVAČEVIĆ U INTERVJUU: OVO JE VREME BEZ STIDA I LJUDI BEZ ZAKLETVE…
Iako je razgovor sa Sinišom Kovačevićem trebalo da krene od njegove knjige „Godine vrana“, jedan događaj ga je skrenuo na drugi kolosek. U Vrbasu su uhapšeni neki članovi NS, čiji je Kovačević potpredsednik.
– Postoji čovek koji je vlasnik jednog od boljih kafića u Vrbasu i koji je pristupio Narodnoj stranci i postao njen poverenik. Onda su došli da mu ruše kafanu. Eto tako odjednom. Čiča Tomina koliba na Savskom nasipu i svi oni ostali dvorci duž nasipa čije se septičke jame izlivaju u vodu koju pijemo se ne ruše, kuća na krovu Srbije se ne ruši, ali ruši se kafić koji hlebom hrani nekoliko porodica i koji je, koliko ja imam informacije, legalan.
Grupa ljudi je došla da pruži podršku i pohapšeni su. Svi su pušteni osim Bore Novakovića, pokrajinskog poslanika i predsednika vojvođanskog odbor Narodne stranke, koji je zadržan duže od ostalih. Ovo govori o nepromišljenosti i brzopletosti režima, o njihovom strahu i nedovoljnoj količini političke inteligencije. Zašto hapsiti čoveka koji pripada opozicionoj stranki, zašto hapsiti bilo koga? Ako počnete da hapsite političke protivnike, onda se stvar neće završiti na Bori Novakoviću, hapsiće se i ostali. Međutim, pendrek nije sačuvao nijednu vlast, produžio ju je za koju godinu, ali je retorzija bila veća i plaćena je veća cena.
Da li to progon političkih protivnika označava početak terminalne faze ovog režima?
– Ne znam da li je terminalna faza, bolest se može odugovlačiti, to zavisi od farmakologije i veštine lekara. Oni imaju dobre spin doktore, ali ako obratite pažnju, vidite da stvari ne funkcionišu. Nakon šest godina “briljantnog” pregovaranja oko Kosova, upravo je saopšteno urbi et orbi da se nismo pomakli dalje od početka i da Srbija na Kosovu nema ni kvadratni metar. Onda se postavlja pitanje: O čemu ste vi to šest godina pregovarali? O pravu za korišćenje recepata za tulumbe i baklave? Postavlja se i pitanje koje zadire u opseg mentalnog zdravlja. Zašto, za ime boga, kitite grad za Novu godinu, a još je kalendarski leto?
To je već kaligulijanum. Zašto se ruše spomenici koji su zaštićeni zakonom, zašto je devastiran Kalemegdan, Skadarlija? Prosto, ništa nije dobro. I na sve to vi još hapsite političke protivnike. To šalje poruku da je režim vrlo uzdrman i da je došlo do one pozicije da je gazda došao po račun. Kada se prelazilo iz jedne političke mantre u drugu, kada se iz pozicije mesara prelazilo u vegetarijance, tražilo se šest-sedam godina da se stvari dovedu u red i taj rok uskoro ističe. Strpljenje gazda nije beskrajno i neograničeno.
Vučić kaže da su izmišljotine da on ima neki rok u kome mora da reši pitanje Kosova?
– Problem sa našim predsednikom je u tome što o njegovom činjenju ili nečinjenju nemamo nikakve informacije. On ih ni sa kim ne deli, čak ni sa Skupštinom. A previše je to muke za jednu glavu. Baviti se istovremeno i stadionima i fudbalskim savezom i Zvezdom i Kosovom, balansirati između Rusije i Kine i Amerike i da ne licitiramo dalje – previše je.
Ništa ne bi falilo da tu muku saopšti narodu. Da skupi neki trust mozgova koji ne moraju biti genijalci iz njegove stranke, neki ljudi koji ne nose s ponosom člansku kartu najveće stranke u istoriji Srbije. Ali vidimo da je ludilo zarazno. Od svih tih ljudi kojima se režim kitio u predizbornoj kampanji za beogradske izbore, među kojima je bilo i respektabilnih imena, naučnika i intelektualaca, niko nije digao glas protiv ovog ludila da se lampioni kače usred leta.
O čemu to govori?
– Govori o tome da niko od nas nije bez cene. E sad, šta je kome cena – ne znam. Nekom je cena strah, nekom film, nekom posao za porodičnog prijatelja… Evo primer aktuelnog gradonačelnika. Protiv njegove stručne biografije ne može niko da kaže ništa, ugledan dečji hirurg i profesor Medicinskog fakulteta, ali vidite da se u tom prostoru u koji je gurnut, voljno ili nevoljno, prosto ne snalazi.
U svom romanu prvencu opisali ste užase Prvog svetskog rata kroz prizmu onog što se događalo u Beogradu tih godina. Ako ste to vreme nazvali „Godine vrana“ (izdanje „Vukotić media“), koji naslov sledi ovom? Godine lešinara?
– Već ste delimično odgovorili. Ne znam, morao bih da mislim. Problem s naslovom nije lako rešiv. Nekad se naslov kao blagoslov pojavi i pre nego što počnete da pišete, a nekad se strahovito mučite i kad završite delo. Ovo je vreme loših. Ovo je vreme nedobronamernih, vreme onih bez zakletve. Ovo je vreme onih kojima zakletva nije ni ruka na dečjem temenu ni na religijskoj knjizi. Najpre bih ga definisao kao vreme bez stida.
Kad nestane stid, nestaje sve, bio on individualni ili kolektivni. Propast počinje kad nestane rumeni u obrazima i znoja na dlanovima i kad je sve dopušteno i kad se sve sme. I kada, bez ikakvog respekta prema činjenici da je neko naporno i teško učio, studirao i noćima bdio da bi došao do akademske diplome ili titule doktora, odete i kupite diplomu za jedno popodne. I na novinarsko pitanje koji ste fakultet završili, kažete: imam diplomu, ali ne znam. Dakle, kad nedostaje stid, tu je kraj.
Vaš roman sa tematikom Velikog rata zgodan je povod da se zapitamo gde smo to sada posle tog jednog veka?
– U goroj poziciji nego tada. Tada smo imali oreol pobednika i jednog od najomiljenijih malih naroda u svetu, tada se iznad Bele kuće vijorila srpska zastava, u Francuskoj smo do te mere bili omiljeni da smo ušli u poslovice. Imali smo tu muku da smo iz tog rata izašli prečetvoreni, sa jako mnogo mrtvih muških glava. Toliko mrtvih da se razmišljalo da se jednoj generaciji odobri dvoženstvo, čak se i u parlamentu o tome razgovaralo. Ali u političkom, mentalnom, energetskom smislu bilo nam je bolje. Kad su se ožalili mrtvi i kad se otplakalo ono što se imalo otplakati, bilo je razloga za optimizam. Pravila se jedna velika, nova, moderna i demokratska država, parlamentarna monarhija. Bilo je razloga da se veruje u boljitak. To što su se te nade izjalovile i rasprsle kao mehur od sapunice je nešto drugo. Ovo je vreme letargije, kolektivne depresije.
Uz Kosovo odavno ide prefiks – problem. Trenutno se priča o nekom razgraničenju, kako vama to zvuči?
– Ipak je jezik moj zanat. Nemojte hromom reći ćopo i nemojte slabovidom reći ćoro, to je domaće vaspitanje. Ali nemojte predaju teritorije zvati razgraničenjem. Tako vređate inteligenciju ljudi koji prepoznaju i prave namere i prave političke mogućnosti i političke intencije. Razgraničenje – to je predaja, prodaja ili razmena teritorija. Kako god, Ustav Srbije kao važeći pravni akt to striktno zabranjuje. Poenta je, bar se meni tako čini, što se na svaki način želi ući u istorijsku čitanku. Što je želja veća, mogućnost da u toj čitanci dobijete pravo mesto je sve manja. Zašto? Ako je istorijski teret preveliki, vi ga na svaki način izbegavate, a on vas fatumski stiže i pada vam na pleća kao oktobarska kiša, onda postoji šansa da budete u istorijskoj čitanci. Ako vi jurite za tri stranice te čitanke, teško ćete ih dobiti osim ako je ne budu pisali vaši prknoljubi, a te istorijske čitanke imaju rok trajanja koliko i pačije jaje ili otvorena sardina. Moj lični stav što se tiče Kosova je da je ono sveto mesto i identitetski prostor srpskog naroda i da ne ponavljam stvari koje sam mnogo puta izgovorio. Naravno, Kosovo pripada i Albancima, ali kao zavičaj. Samo treba sa jednom vrstom istorijskog strpljenja, koje sada ne pokazuju ni Srbi ni Albanci, sačekati neke pametnije generacije da dozru i dođu na životnu i političku scenu i naprave tu vrstu dogovora. Albanci da se oslobode trijumfalizma, Srbi da shvate svoju političku poziciju.
Ima li potrebe komentarisati posetu predsednika Vučića Kosovu?
– Ta poseta nema neki dublji smisao osim marketinškog. Ako je to istorijski govor, onda ja u tu istoriju ne verujem niti se takva istorija uči u dobrim školama. Ne vidim nijednu političku, vrednosnu niti poetičku činjenicu u tom govoru koja bi zavredela istorijski prefiks.
Vi ste u Narodnoj stranci, ona je član novoformiranog opozicionog Saveza za Srbiju. Vaše mišljenje o misiji i kapacitetu tog saveza.
– Ova vlast jedna je od najgorih u našoj novijoj istoriji i vreme je, kao u onoj halabuci za vreme brodoloma, da svi u čamcu za spasavanje složno veslaju u jednom smeru dok se ne dođe do nekog kopna. Treba insistirati na viškovima sličnosti, a ne na viškovima razlika. Tamo gde postoji ideja da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, tamo gde postoji ideja da treba izvršiti lustraciju i baviti se poreklom imovine i da treba formirati nezavisno pravosuđe i gde se misli da ova vlast nije dobra i da je potrebno doći do poštenih i fer izbora – treba biti. Da li je neko iz tih stranaka koje čine savez republikanskog ili monarhističkog uverenja i da li je proevropski ili antievropski orijentisan, sada je efemerna stvar. Vapijuće su potrebni prvi zaista slobodni izbori. Država nam je svaki dan površinski i po broju stanovnika sve manja, a mi se budimo umorni, tužni i depresivni. Ova zemlja, kao i njena prestonica, treba da glasno urla: „Upomoć!“, „Pomagajte!“, „Nestaje nas!“.
EU – komforna grobnica za male narode
Evropsku uniju ste nazvali komfornom grobnicom za male narode. Možete li objasniti tu metaforu?
– Evropska unija je velikogermanski projekat. Nemačka je jednom fantastičnom, razuđenom pameću shvatila da se do realizacije one osnovna ideje, koja se dva puta pokušala ostvariti debelim bertama, tenkovima i meseršmitima, može doći drugim sredstvima. I hvala bogu da je tako. Slagali se vi ili ne, ali gazdarica Evropske unije je Nemačka, i to je tako. I nemojte da vas neko uverava da je glas jednog Lihtenštajna ravan nemačkom ili glas jedne Malte ili Slovenije ravan glasu Francuske. Suština je da su u jednoj takvoj megalodržavi ugroženi i identitet i suverenitet malih država. Ako ste narod koji ume da sluša i na sve pristaje, onda je vama tamo odlično. Ukoliko imate ideju ili potrebu da o vlastitoj sudbini odlučujete sami, makar i na sopstvenu štetu, onda ste u problemu. Zašto je EU komforna grobnica za male narode? Logično je da neko ko ima godišnji bruto proizvod veći nego svi ostali članovi zajedno odlučuje o svemu. Neće se Letonija ili Litvanija pitati ni o jednoj važnoj stvari.