ŠOK NA ZAPADU– GADAFI SE VRAĆA NA VLAST: Narod i plemena žele GADAFIJEVOG SINA na čelu Libije!
Od kada je počela libijska revolucija, većina medija Moamera el Gadafija predstavljala je kao zločinca i diktatora koji je ugnjetavao sopstveni narod. Istini za volju, i nije baš normalno da neko vlada jednom državom 42 godine. Danas znamo da nije baš sve bilo onako kako je to prikazivala zapadna medijska mašina i da su neka dostignuća Gadafijeve vladavine sve vreme prećutkivana.
Iako zapadni mediji i dalje blate bivšeg libijskog lidera Gadafija, ono što oni ne žele da se zna je da je ova afička zemlja imala najveći životni standard na ovom kontinentu. Fanatični evrofili i atlantisti će reći da je to bilo lako zbog nafte. Danas „oslobođena“ Libija predstavlja jednu od baza Islamske države…
Pre dolaska Gadafija na vlast, kada je Libija bila pod „protektoratom“ Zapada, samo 25 odsto stanovništva bilo je pismeno. Danas 83 odsto Libijaca čita i piše, a 25 odsto ima fakultetsku diplomu. Primera radi, u Srbiji fakultetsku diplomu ima svega devet procenata stanovništva. Da li vas ovo podseća na izveštaje CNN kako „jadni Čečeni“ ne mogu da slave Božić ili kako je 200.000 Srba otišlo iz Bosna zato što su ih tako savetovale njihove vođe…
Malo je poznato da u Libiji nisu postojali računi za struju, a nisu postojale ni kamate na kredite u bankama, koje su bile državne. Take se ne zna da je Gadafi naredio da, dokle god svaki Libijac ne dobije kuću, ni jedan političar, pa ni članovi njegove porodice neće moći da ima svoju. Tako je Gadafijev otac umro, a da je još uvek živeo u šatoru.
Ukoliko bi neki Libijac poželo da se školuje u inostranstvu ili bi mu bilo neophodno lečenje van granica zemlje, dobijao je novčanu pomoć države koja bi plaćala sve troškove i još bi davala po 2.300 dolara za smeštaj i prevoz. Lično sam se družio sa jednim takvim čovekom koji je u to vreme bio na doktorskim studijama na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu.
ŽIVOT POD GADAFIJEM
Gadafi je znao da je voda najbitnija za pustinjsku zemlju, pa je napravio veliki vodovod kroz Saharu, koji je spojio Tripoli, Bengazi i Sirt. Tako je omogućio nesmetano snabdevanje, ali i porast gradske populacije. Nažalost, tokom bombardovanja NATO dobrim delom je baš ovaj vodovod uništen. Kako je ironično govorio jedan moj prijatelj: „Bombardujte nas ponovo, vi najbolje znate šta je dobro za nas“.
Gadafi je Libiju ostavio bez ikakvog spoljnog duga, sa deviznim rezervama od 150 milijardi dolara, koje su ostale zamrznute u bankama širom zapadnog sveta. Deo novca zarađen prodajom nafte, glavnog izvoznog artikla zemlje, slivao se na račune svih građana Libije.
Pukovnik Moamer el Gadafi došao je na vlast vojnim udarom 1969. godine. Libija je bila jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Posle 42 godine njegove tiranske vladavine, odnosno kada je zapala u vrtlog Arapskog proleća, Libijci su spadali u narode sa najvišim standardom u Africi i svetu. Pod Gadafijem su živeli specifično, totalno različito od načina kako se živi u Evropi. Propagandna mašinerija na čelu sa CNN je izračunala da je Gadafi za 42 godine vlasti ubio nekoliko hiljada ljudi. Od njegovog pada u građanskom ratu, kao i proteklih godina od „oslobođenja“, u Libiji je stradalo više od 60.000 ljudi.
Kažu da je Gadafi, kao i svaki diktator pljačkao državu. To je verovatno istina – koliko je novca na njegovim (privatnim) računima niko ne zna. Ali koliko je milijardi dolara Libija izgubila zbog rata i koliko sada gubi? Svi se sada prave da ne znaju i niko ne pominje libijsku naftu. Ona je pod upravom kompanija evroatlantskih država. Danas je proizvodnja nafte u Libiji smanjena na 400.000 barela dnevno, dok je pre izbijanja sukoba proizvodnja bila na nivou od 1,65 miliona barela – ali i od tog dela proizvodnje građani imaju malo koristi.
Gadafi je bez sumnje bio diktator. U njegovo vreme više od 20.000 ljudi bilo je u zatvoru, prema podacim Amnesty International, i to su sve bili osuđeni kriminalci. Sada u zatvorima leži više od 30.000 ljudi. Ipak, taj veliki diktator napravio je zavidnu infrastrukturu u toj velikoj i bogatoj zemlji. Danas je sve u haosu. Jedan dan ima struje, pa deset nema. Interneta nema, a telefoni rade povremeno. Sve komunalne usluge su stale i sve normalne servisne usluge su u kolapsu. U vreme Gadafija mogli ste da napunite rezervoar za tri evra, a sada je nekoliko meseci bila nestašica.
GENERAL KALIFA HAFTAR, MILJENIK CIA
Problem u Libiji je u tome što niko ne može da kontroliše plemena. Sada postoji hiljade Gadafija u Libiji koji misle da im sve pripada i sve žele da prisvoje za sebe. Libijski sukob ima i svoj međunarodni karakter.
Pod pokroviteljstvom zapadnih zemalja, skoro svake sedmice odvijaju se pregovori dve vlade oko ujedinjenja u jednu, no oni već skoro dve godine ne daju rezultate. Predviđa se da će se ključna borba za vlast voditi između dva čoveka – Seifa al Islam Gadafija, sina ubijenog libijskog lidera, i generala Kalifa Haftar, miljenika CIA.
Iako je bio Gadafijev čovek i operativac CIA, imajući u vidu odnos snaga na terenu, general Kalifa Haftar je najverovatniji kandidat za kormilo ratom razorene severnoafričke zemlje. Sa druge strane, libijska plemena vide mlađeg Gadafija kao jedinog legitimnog spasioca zemlje i spremna su da ga podrže kao de facto lidera u bilo kakvom političkom procesu.
U martu je Haftar oslobodio Bengazi i krenuo sa svojim tupama ka Sirtu – koji je Islamska država pretvorila u treću prestonicu u prethodne dve godine, uz Raku u Siriji i Mosul u Iraku. Ali ko je u stvari taj general Haftar, koji je na libijskoj političkoj sceni već 40 godina? Bio je Gadafijev lojalista i zatvaran je od njegovih zakletih neprijatelja, ali je odnedavno šef Libijske armije odane međunarodno priznatoj vladi u Tobruku. Haftar je pod Gadafijem postao pukovnik i komandant libijskih trupa u građanskom ratu u Čadu.
Zarobljen je 1987. godine, posle čega ga je Gadafi praktično „pustio niz vodu“, jer nije želeo da prizna umešanost svojih trupa u Čadu. Zarobljenom pukovniku su tada pomogle SAD u nadi da će im pomoći u obaranju Gadafija. Haftar se pridružio opozicionoj grupi Nacionalni front za spas Libije, koju je vojno i finansijski pomagala vlada u Vašingtonu. Pod pratnjom CIA, Haftar je prebačen u SAD, gde je živeo od početka 90-tih do 2011. godine.
Seif al Islam, sin ubijenog libijskog lidera, pušten je iz zatvora u Zintanu, gde je proveo skoro pet godina. U avgustu prošle godine mladi Gadafi je u Tripoliju osuđen na smrt streljanjem, međutim, kazna nije izvršena na insistiranje organizacije Human Rights Watch, koja je optužila samoproglašenu vladu za politizovanje sudskog procesa. Seif nije bio prisutan na saslušanjima, jer kao zatvorenik u Zintanu kojim je upravljala vlada u Tobruku, nije bio u nadležnosti vlasti u Tripoliju. Napominjemo da Libija danas ima najmanje dve vlade, koje jedna drugu ne priznaju i de facto tri države. Sada, kada je na slobodi, glavno pitanje je kakva će biti uloga Seifa Gadafija u budućnosti Libije?
VEĆINA PLEMENA ZA GADAFIJA
Izvori bliski mladom Gadafiju rekli su, na užasavanje zapadnih političara, da je Seif već počeo da kontaktira ljude koji ga podržavaju i pravi plan za spasavanje zemlje. Naime, Seif je praktično predodređen da igra ulogu u plemenski struktuisanom libijskom društvu. Većina plemena koja su podržavala njegovog oca vide ga kao jedinog legitimnog spasioca i spremna je da ga podrži kao de facto lidera u bilo kakvom političkom procesu nacionalnog pomirenja i ujedinjenja zemlje.
Stekao je doktorat na čuvenom London School of Economics and Political Science a njegov akademski kredibilitet je doveden u pitanje posle svrgavanja sa vlasti njegovog oca. Pokušaji da se od toga stvori afera od strane nadobudnih blerističkih krugova u Britaniji rezultirali su 2011. godine ostavkom dekana ove prestižne institucije Hauarda Dejvisa. Ali naknadna trijaža doktorata Seifa Gadafija nije pronašla nepravilnosti niti plagijat. Usledila je ostavka na poziciju i uglednog profesora Davida Helda, bez dokazane krivice.
Prema saznanjima TV stanice RT, libijska plemena su već donela odluku da će Seifa Gadafija prihvatiti kao jedinog njihovog predstavnika. To znači da će Seif Gadafi biti zadužen za pregovore, prihvatanje i odbijanje uslova nacionalnog pomirenja. Plemena koja se protive Arapskom proleću okupila su se u takozvani Vrhovni savet libijskih plemena i jedino što im fali jeste politička koherentnost i jako vođstvo, koje prema njihovom mišljenju, može obezbediti Seif al Islam Gadafi.
Imajući u vidu sve goru situaciju u Libiji, sve više ljudi okreće se Gadafiju kao potencijalnom spasiocu. Prema poslednjim izveštajima, pristalice Gadafija su sada u apsolutnoj većini u Libiji i predstavljaju glas koji se ne može ignorisati. Pukovnik Gadafi je poražen krajem 2011. godine, a njegovo ubistvo za međunarodnu zajednicu značilo je i zvanični kraj rata u toj zemlji, ali i preuzimanje uprave nad institucijama i vrednostima, pre svega nad naftnim poljima. No tek tada je počeo pravi rat.
Ko će pobediti – odrediće pre svega konačni ishod rata u Siriji. Jer treba podsetiti da ni u jednom trenutku Libija nije postala predmet ozbiljnih pregovora, kao što je to u nekoliko serija urađeno sa Sirijom i ratom koji tamo traje već godinama. Libijske zaraćene strane nikada nisu pozvane u Ženevu na međunarodne pregovore, kao što je to urađeno sa sirijskim, a nikada se za njih nije zainteresovao zvaničnik kalibra američkog državnog sekretara Džona Kerija, ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova ili evropske šefice za spoljnu politiku Federike Mogerini.
(autor Miloš Zdravković, Intermagazin)