U Americi se odvija borba koja se po usijanosti ne može ni sa čim uporediti u poslednjih 100 godina- PRETI GRAĐANSKI RAT!

Piše: Dmitrij DROBNjICKI

Danas se sa druge strane Atlantskog okeana odvija politička borba koja se po svojoj usijanosti ne može ni sa čim uporediti u proteklih sto godina. Mediji, liberalni aktivisti i vašingtonska birokratija pružaju novoj administraciji Bele kuće otpor bez presedana.

Američka mejnstrim štampa svaki dan ne samo kritikuje, već i vređa i kudi predsednika – tako su pisali na stranicama štampanih medija samo o Linkolnu uoči građanskog rata. Čak i blaže…

Protiv Trampa je bio organizovan mega svetski ženski protest koji je postao svojevrsna smotra snaga „liberalne ulice“ i proba za organizacione talente NVO i njihove sponzore.
Nisu zaostajale ni pristalice novog predsednika. I one su izašle na ulice i usledili su prvi sukobi između onih koji smatraju tragedijom ono što se dogodilo 8. novembra na biračkim mestima, i onih koji su spremni da slave taj datum kao novi dan američke nezavisnosti.

Sa obe strane policijskih kordona Amerikanci sve više pričaju o mogućem opštenacionalnom sukobu. Spominje se i „građanski rat“.
Službenici Stejt departmana, mnogi predstavnici obaveštajnih službi i čak osoblje Bele kuće učestvuju u praktično otvorenom sabotiranju rada predsedničke administracije.
Birokrate, mediji i čak sudovi u liberalnim okruzima stalno isprobavaju kombinacije za opstruiranje rada Trampa i njegovih saradnika, kao i njihovo prikazivanje u ne baš privlačnom svetlu.

Ljudi Velikog Donalda su pod stalnom „vatrom“ u vezi sa takozvanim „ruskom vezom“.
Savetnik za nacionalnu bezbednost Majkl Flin bio je prinuđen da da ostavku, iako nije uradio ništa nelegalno ili protivzakonito.
Sada se isto traži od glavnog tužioca SAD Džefa Sešnsa.

Protivnici Trampa odavno ne kriju svoje planove da izbace iz Trampovog okruženja njegove najbliže saradnike – jednog po jednog, parališući na taj način rad vlade.
Britanska opozicija – uglavnom u licu Laburističke partije i liberal-demokrata koji su stali na njihovu stranu – svim snagama pokušava da blokira posetu Donalda Trampa Velikoj Britaniji.

Tobože, „ovom fašisti“ nije mesto u njihovoj zemlji. Pri čemu se reč „fašista“ i direktno poređenje sa Hitlerom čuju u Donjem domu britanskog parlamenta svaki put kada se govori o američkom predsedniku.

Britanski parlamentarci su prvo očitali bukvicu ministru spoljnih poslova Borisu Džonsonu, a zatim i premijer-ministru Terezi Mej. Oboje su branili svoju poziciju dosta sigurno, međutim, možemo samo da pretpostavimo kakve će ulične akcije organizovati liberalne sile u Londonu kada američki avion broj jedan sleti na britansku pistu.

Sve se ovo događa, uprkos tome što je i sama Velika Britanija, čiji su se birači „drznuli“ da glasaju za izlazak iz ujedinjene Evrope, izložena ljutoj kritici i diskriminatorskim metodama od strane kontinentalnih političara.

Evrobirokrate, koje su proglasile Donalda Trampa „egzistencijalnom pretnjom EU“, čine sve da podanici Njenog Veličanstva zažale što su u junu 2016-te odlučili da se reše njihove vlasti. Zato Evropska komisija planira da ispostavi Londonu račun na 60 milijardi evra za izlazak iz Evropske Unije.

Bitke na političkom polju se uveliko odvijaju i u Francuskoj gde će se krajem aprila održati predsednički izbori. Vođi Nacionalnog fronta Marin Le Pen su nedavno oduzeli poslanički imunitet koji je uživala kao poslanik Evropskog parlamenta, a kuća republikanca Fransoa Fijona je pretresana.

 Čitava ova stranačko-policijska delatnost sledi samo jedan cilj – da katapultira zajedničkog kandidata establišmenta koji će biti lojalan Briselu i generalno globalističkoj eliti. Za takvog kandidata je najverovatnije odabran bivši socijalista, lider novopečenog pokreta „Napred!“ („En marche!“ – očigledno kopiranje Obamine parole iz 2012. „Forward!“) Emanuel Makron.

List The Economist je objavio redakcijski uvodnik sa naslovom „Naredna francuska revolucija“ uz podnaslov „Glasanje koje može da podeli EU“. Uz, u principu, objektivnu procenu uzroka političke krize u Petoj Republici, redakcija na kraju članka zaključuje:

„Pobeda Makrona bi pokazala da liberalizam još uvek nešto znači za Evropljane. Pak, pobeda Le Pen učiniće Francusku siromašnijom, izolovanom i nebezbednom. Ako gospođa Le Pen izvede Francusku iz EU, to će izazvati finansijsku krizu i podriće uniju koja je bez obzira na sve njene mane tokom šest decenija bila osnova mira i napretka Evrope. Vladimir Putin će biti zadovoljan. Nije slučajno što je Le Pen od ruske banke dobila pozamašan kredit, a na Makronovu organizaciju je izvršeno preko 4 hiljade hakerskih napada“.

Znači, ponovo „zločesti ruski hakeri“ i „ruski trag“.

Kao i u Americi, svi razgovori o Rusiji se vode isključivo u makartističkom ključu: ako si antiglobalista, ako nisi liberal – znači da si agent Kremlja.
Mnogi ruski stručnjaci su toliko čitali, slušali a zatim i komentarisali slične izjave da su, izgleda, došli do zaključka: ključno pitanje tektonskih političkih promena na Zapadu je -pitanje Rusije. Isto kao što su u vicu jedan vrač i sinoptičar došli do zaključka da je glavno zimsko pitanje – pitanje drva za loženje.

Razume se, nije moglo a da se ne primeti da su skoro svi lideri-antiglobalisti uz različiti stepen sigurnosti i drugačijim redosledom zalagali za uspostavljanje konstruktivnih odnosa sa Rusijom.

Prirodno je za političare da vide budućnost Zapada kao svet suverenih i kulturno jedinstvenih nacionalnih država. Evroatlantsko obuzdavanje Moskve čini im se kao deo globalne diktature, dok dobrosusedske odnose sa Rusijom oni smatraju sasvim normalnim stanjem.

Među ruskim političkim stručnjacima danas se oseća neko, meni nerazumljivo, razočaranje u američku i evropsku tematiku.
Zato što se za sada ne nazire nikakav grandiozan dogovor između Trampa i Putina, ništa se generalno ne događa i situacija u svetu se ne menja.

Da je ruska stručna javnost od samog početka (a trebalo je početi od 2014. ako ne i od 2009. godine) metodično proučavala „grafičke prikaze“ ili da je bar s vremena na vreme „pričala sa duhovima“, već bismo izgradili nekoliko uspešnih strategija u uslovima velikih promena.

Ne bi postojale iluzije da je otopljavanje rusko-američkih odnosa neminovni i jedini bitan rezultat u toj nepomirljivoj i očajničkoj borbi, koja se trenutno odvija na Zapadu.
Nije kasno izvesti pravilne zaključke.

Ako ih odmah pošaljemo da se bace na posao, onda će moći da izgrade celovitu i relativno tačnu sliku onoga što će se desiti u najskorijoj budućnosti.
Mnogo toga se u spoljnoj politici i nacionalnoj svesti već promenilo.

Ako ne računamo bespomoćni i apsurdni demarš Obame uoči Nove godine, prema Rusiji se u toku protekla četiri meseca iz SAD ne preduzimaju nikakvi ozbiljni neprijateljski koraci.

Rusija je na osvojenim geopolitičkim teritorijama faktički prepuštena sama sebi. Globalni pritisak je popustio – svi su se okrenuli borbi protiv Trampa i Le Pen.
I u našem sopstvenom shvatanju sveta u proteklih godinu i po dana dogodili su se vidljivi pomaci.

Donaldu Džonu Trampu možemo samo da zahvalimo makar na tome što je za nas (kao i za čitav svet) sproveo pokaznu dijagnostiku zapadne demokratije.

(FAKTI)