Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Velikan srpske odbojke, Vladimir Vanja Grbić, dao je opširan intervju za NIN, u kojem je pričao i o društvu u Srbiji, Srbima kao narodu, a iz njegovih reči mnogi klinci bi bi danas mogli da izvuku ozbiljne pouke.
Naročito u današnjem vremenu, kada su klinci izbombardovani raznoraznim medijskim sadržajem, naročito rijaliti programima i svim što se u njima može videti, a ispod je svakog ukusa i nivoa.
– Umro je veliki umetnik Nebojša Glogovac, pisalo se o njemu tri dana i to je to. Zašto? Zato što je moralnim otpacima društva prepušteno da kreiraju kriterijume vrednosti u Srbiji. Ne, ne čitam novine, ne gledam televiziju, obožavam da pecam. Ljudi sa kojima se ja družim su vrlo jednostavni, mi živimo izvan „farmi“, „zadruga“, politike i gluposti bilo koje prirode. Moja glava je mirna.
Objasnio je i da Srbi ne poštuju svoje legende i da tek nakon što ih sahrane počinju da ih oplakuju.
– Patrijarh Pavle je jednom prilikom rekao: „Da bi mi sudio moraš da uzmeš moj šešir, moj štap, moj kaput, moje cipele, da ideš mojim stopama, da prođeš moj put, i tek onda, ako još uvek budeš hteo, možeš da mi sudiš“. Kod nas ljudi ne razmišljaju tako.
– Mi smo Srbi pogan narod, mi jedemo svoju decu, uništavamo najbolje, ne poštujemo najbolje, obožavamo ih i oplakujemo tek kada ih sahranimo. Što bi rekao vladika Nikolaj, nestrpljivi smo i to je naš najveći greh. Ali mi smo ti koji jesmo, ja sam taj koji jesam i ne mogu voleti nikog više nego nas.
Vanja je poručio i da sportistima nije mesto u politici, a na pitanje da li je bio na nekim demonstracijama, pa i na onim protiv Miloševića, odgovorio je da nije.
– Ja sam od 1992. do 2009. godine živeo u inostranstvu. Ali i da sam bio ovde, sigurno ne bih išao na demonstracije. Ja sam sportista. Sportisti ne treba da učestvuju u politici. Da pitam ja tebe: šta misliš da li neko ko je osvojio olimpijsko zlato i nosi dres svoje zemlje može, sme i treba da se prikloni u politici ovome ili onome? Razumeš kakva je to degradacija integriteta?
Opisao je i zanimljiv događaj sa dočeka nakon Olimpijskih igara u Atlanti 1996. godine:
– Osvojili smo medalju, vratili se u Beograd, dok smo se probijali do Skupštine, gde nas je čakalo 500.000 ljudi, zaustavila me je jedna baka, mislim da je imala preko 80 godina: „Sine, hvala ti na svemu, sad mogu da umrem ponosna“. Nikada nisam zaboravio tu rečenicu. Sportisti često nemaju ni osećaj ni svest koliko ljudima u ovoj zemlji znači da se preko naših pobeda osete da su živi i ponosni. Tako sam razumeo svoju misiju – zaključio je Vanja Grbić.
