ZLOKOBNE PROGNOZE AMERIČKIH ANALITIČARA: Sirija je krvava i razrušena, ali evo šta je tek čeka…
Brojni pokušaji uplitanja stranih sila u zaustavljanje ovog rata samo su pokazali da sve vodi u ćorsokak u kom je nasilje jedina opcija, a svi politički putevi za postizanju mira su neprohodni – naime, reč je o ratu više strana, a ne o ratu između dve strane koje pokušavaju da nađu ređenje.
„Ovo je jako, jako težak slučaj“, kaže Barbara F. Volter, profesorka na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu.
Većina građanskih ratova završi se tako što jedna strana izgubi – bilo tako što doživi poraz u ratu, ostane bez resursa ili izgubi podršku, pa se od rata odustane.
Četvrtina svih građanskih ratova na svetu završi se primirjem, uglavnom zato što su obe strane potpuno iscrpljene. To je u Siriji još i moglo da se dogodi dok je sukob, koji je izbio 2011, bio samo između vlasti predsednika Bašara al Asada i pobunjenika. Ali, onda su zaraćene strane dobile podršku u SAD, Rusiji, Iranu, Saudijskoj Arabiji, konačno i Turskoj – što omogućava da se sukobi nastave.
I Vlada i pobunjenici dobijaju oružje i novac iz inostranstva, a podršku od stranih vlada. Džejms D. Firon, profesor sa Stanforda koji proučava građanske ratove, u nekoliko studija ustanovio je da spoljne intervencije na obe strane znatno produžavaju trajanje rata. U bitke su uključeni i kurdske milicije, koje imaju pomoć stranih sila, ali i Islamska država. Provladine i opozicione snage okomile su se jedni na druge i tako, zajedno sa stranim državama koje ih podržavaju, stvaraju centralnu dinamiku rata.
Niko ne može da izgubiti i niko ne može da pobedi
Intervencije i podrška stranih država dvema zaraćenim stranama uništavaju svaku mogućnost za stvaranje mira i uspostavljaju mehanizme snabdevanja, zbog čega dolazi do intenzivnih zastoja u ratu. Kada jedna strana počne da gubi, država koja ih podržava počne ih da ih snabdeva i tako sprečava da njen favorit izgubi. Rezultat je da je svaka eskalacija sukoba jača od prethodne, a fundamentalni balans rata ostaje nepromenjen.
Krajem 2012. godine sirijska vojska doživela je znatne gubitke, a Iran je intervenisao na njenoj strani. Početkom 2013. vladine snage su ojačale, pa su bogate zemlje Persijskog zaliva počele da pomažu pobunjenicima. Nekoliko rundi kasnije u rat su se uključile SAD, a zatim i Rusija. Obe strane sile dovoljno su jake da se nose s bilo kakvim sukobom. Niko ne može da pobedi jer obe strane krenu u protivnapad, pa se ciklus nastavlja. Čak i prirodna kolebanja na linijama fronta mogu da pokrenu novu rundu sukoba.
Primera radi, SAD su poslednjih godina pomagale sirijskim Kurdima protiv Islamske države, a kako su Kurdi jačali, upalio se alarm u Turskoj, koja se bori sa sopstvenim kurdskim pobunjenicima. Tako je Turska ovoge sedmice intervenisala na granici sa Sirijom da bi osvojila grad Džarabulus pre Kurda.
U vojnim akcijama obe zaraćene strane u Siriji masovno ginu civili.
U većini građanskih ratova na svetu, uspeh vojnih snaga zavisi od podrške lokalnog stanovništva, pa one pokušavaju da zaštite civile i obuzdaju divljanje. Ali u ratu u Siriji, gde se i Vlada i pobunjenici oslanjaju na podršku stranih zemalja, na delu je sasvim drugačije ponašanje, kažu Rid M. Vud, Džejkob D. Katmen i Stiven E. Gent, politikolozi sa američkih univerziteta.
U sirijskom slučaju zversko ubijanje civila verovatno je proračunata akcija, a ne kolateralna šteta. Ono „ne boli“ nijednu zaraćenu stranu jer njihova logistika zavisi od podrške lokalnog stanovništva, a korist je velika: uništavanje transportnih linija neprijatelja, unošenje haosa i nesigurnosti i krađa vrednih resursa. Sve to gura zaraćene strane da „koriste kolektivno nasilje i teror da bi oblikovali ponašanje stanovništva“, utvrdili su istraživači. Mrve majke i deca na fotografijama nisu bespomoćni prolaznici, slučajne žrtve, nego ciljane mete, ubijene hladno i proračunato.
Niko nije siguran kako će postratna Sirija izgledati, ali sve umešane strane zamišljaju najgoru varijantu.
„Sprečavanje rivala da pobedi važnije je od sopstvene pobede“, tvrdi profesor Firon. Svaka strana sila shvata da ne može da pobedi, ali ne želi da dozvoli da druga strana pobedi. Saudijska Arabija i Iran, na primer, vide Siriju kao svoje bojno polje u regionalnoj borbi za vlast, a gubitak bi mogao da ugrozi vlast u njihovim zemljama.
Čak i da sirijski rat bude dugoročno bolan za sve strane, čak i da izazove dalje jačanje ekstremizma i nestabilnosti, zbog kratkoročnog straha od poraza svi će biti za trajnu bezizlaznu situaciju.To se pogoršava tokom stvaranja dinamike labavih koalicija. Svaka strana ima nekoliko figura koje imaju različite prioritete. Oni se svi mogu složiti da im je jedina želja – da izbegnu poraz.
Sirijske grupe stvorene za borbu, ne za pobedu
Sirijska vlada i pobunjenici koji se bore protiv nje su slabi, zbog čega nastaju veliki zastoji. Glavni lideri Sirije pripadaju verskoj manjini Alavita, koja čini mali deo populacije. Alaviti se boje da će doći do genocida ako Asad ne pobedi.
Ali takva pobeda je malo verovatna, pogotovo zbog njihovog manjinskog statusa; oni teško mogu da uspostave red bez nasilja. Sirijske vođe veruju da je pat pozicija najbolji način da se sačuvaju Alaviti, a opozicija je slaba, ali na drugačiji način – sirijsko ratište je kompleksan poligon s nizom pobunjeničkih grupa. Svaka od tih grupa ima svoj cilj, što opet smanjuje mogućnost za ostvarivanje mira.
Jedini siguran način da se prekine ovaj sukob je da jedna strana toliko ojača da druga ne može da joj parira. S obzirom na to da su sirijski sukob uvučene dve najjače svetske sile, Rusija i SAD, situacija se može rešiti jedino velikom invazijom, kao što su bile američke invazije na Irak ili Avganistan. Drugi način da se rat završi je da se sve strane sile istovremeno povuku i da puste da se dve zaraćene strane obračunaju do pobede jedne.
Uspeh ili propast mirovnih pregovora zavise od toga ko kontroliše vojne i bezbednosne snage. Posle ovako zverskog rata kao što je ovaj u Siriji, borci opravdano strahuju da će biti uništeni ako neko stekne previše moći.
Ali mora da postoji nekakva vrsta naoružane sile koja bi vratila bezbednost, koje bi kontrolisale sve tokom ostvarivanja mira i održavale bezbednost tako da obeshrabre bilo koji stranu da se ponovo naoruža.
Obično su to mirovne snage UN. Ali koja bi zemlja danas pristala da pošalje svoje vojnike da na neodređeno vreme preuzmu održavanje mira u Siriji kad znaju da bi oni postali meta džihadista i žrtve moguće pobune, koja bi mogla da odnese stotine ili hiljade života?
Nabrajajući razloge zbog kojih rat u Siriji ne može da se završi, profesor Firon kaže da će u najboljem slučaju jedna strana polako stremiti prema nečemu što će uroditi pobunom na nižim nivoima i terorističkim napade.
Ipak, može biti i gore. Stručnjaci za Bliski istok Valter i Kenet M. Polak u svom radu iz 2015. godine pišu: „Konačna vojna pobeda u građanskom ratu često dolazi po cenu strašnog, čak genocidnog nivoa nasilja nad poraženima, što uključuje i civile“, a to bi moglo da stvori novi sukob na Bliskom istoku.
Siriji možda tek predstoje najcrnji dani.
(Njujork Tajms)