Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Pripreme za oslobađenje dela svoje teritorije od više vekovne osmanlijske okupacije obuhvatile su i studiju javnog zdravlja u tadašnjoj Srbiji, ali i na teritoriji koja će biti zahvaćena ratnim dejstvima.
Utvrđeno je te 1912. godine da na teritoriji Srbije nema obolelih od pegavog tifusa.
U knjigama umrlih ne pominje se pegavac kao uzrok smrti.
Međutim pegavi tifus kao stalno obolenje bio je prisutan u delovima Otomanske imperije na izolovanim područjima, te ga lekari u komandi srpske vojske nisu predviđali kao preteću epidemiju tokom oružanog sukoba.
U srpskoj vojsci je pegavi tifus kao pojedinačno obolenje zabeležen kod Jedrena u prvom balkanskom ratu i dr. Kosta Todorović koji je i sam oboleo od njega, utvrdio je da su turski zarobljenici bili izvor zaraze.
Značaj opasnosti od izbijanja i širenja pegavog tifusa u ratovima bio je poznat lekarima u komandi austro-ugarske vojske, koja je imala stalna žarišta pegavca u Poljskoj i delovima BiH (tuzlanska okružna komanda).
Vojni obveznici su živeli u lokalnoj sredini gde je izrazita vašljivost bila česta pojava. Regruti su bolest nosili sobom šireći je kod odsluženja kadrovskog roka u crno-žutoj monarhiji daleko od svog zavičaja, te su austro-ugarske vojne vlasti to obolenje registrovale kao stalnu pojavu.
KuK vojna komanda uputiće među svojim jedinicama u avgustu 1914.godine i 3.BH regimentu (puk) koja će učestvovati u borbama kod Šapca.
U njenom sastavu bili su i nosioci pegavca kao endemske bolesti.
Kao organizovana država Srbija je suzbila vašljivost u osamdesetim godinama XIX. veka, jer su okružni lekari zaduženi za javno zdravlje vršili plansku kontrolu.
I danas vek posle Velikog rata uporno se u zemljama EU širi lažna priča o prljavim, vašljivim «balkancima», a zaboravlja se da su iako malobrojni, srpski lekari bili odlični internisti i hirurzi školovani u zemljama zapadne Evrope.
Svoje stručne radove su izlagali u časopisima zemalja gde su studirali a redovno su pratili sve novine svoje struke, primenjujući znanje u praksi.
Veliki rat koji je Srbiji silom nametnut zatekao je samo 595 lekara, tako da je srpska vojska imala najmanje lekara vojnih obveznika od svih zaraćenih strana.
U balkanskim ratovima dolazili su lekari – Sloveni iz crno-žute monarhije da pomognu u lečenju ranjenika, aizrazitu pomoć je pružio i ruski crveni krst šaljući hiruršku ekipu.
U kasnu jesen 1914. austro-ugarski vojnici su počeli da pokazuju znake obolevanja od pegavca a njihova komanda je sakupila sve obolele i ranjene u ratnu bolnicu u Valjevu, koje su trenutno osvojili.
Nakon pobede na Suvoboru u Kolubarskoj bitki oslobađaju srpski vojnici Valjevo i zatiču strašnu sliku u bolnici, gde su izmešani ranjenici i bolesnici o kojima se staralo nekoliko lekara Čeha i nešto bolničara ostavljenih sa njima.
Namerno su ostavljeni i oboleli od pegavca a u podrumu jedne kuće pronalaze srpski bolničari nabacane kao cepanice, stopedeset leševa umrlih koji nekoliko dana nisu sahranjeni.
Ogroman broj izbeglica koje su se slile u Valjevo gde nema dovoljno mesta za njihovo podnošljivo zbrinjavanje i adekvatnu higijensku uslugu pogodovao je pojavi vašljivosti, te se javljaju prvi slučajevi pegavca.
Premeštanje izbeglica u unutrašnjost zemlje železnicom i nehotično pretvaranje železničkih stanica u nehigijenske izbegličke centre, pogodovaće erupciji epidemije pegavca u Srbiji koja izbija u decembru 1914.godine.
Po uzetom danku u životima spada ova epidemija u Srbiji u red najvećih za koje svet zna.
Fizički iscrpeni srpski vojnici i izbeglice žene, deca i starci oskudno hranjeni tokom povlačenja pred crno-žutim zločincima, usled nedostatka veša i nehigijenskog smeštaja masovno podležu epidemiji sa velikim brojem umrlih.
Malobrojni srpski lekari ulažu nadljudske napore da zbrinu obolele i ranjene u takvim uslovima ukazujući na potrebu hitnog zahteva za stranom stručnom pomoći.
Tada sa njima radi samo ruska hirurška ekipa predvođena dr. Sofoterovim. Oni su prispeli još u avgustu 1914.da pomognu zbrinjavanje mnogobrojnih ranjenika u Cerskoj bitki.
Operišu i srpske ranjenike i ranjene zarobljenike koje su bolničari pokupili na bojištu, dok su vojnici crno-žute monarhije ubijali i masakrirali srpske ranjenike a država im je potpisnica Ženevske konvencije!
I ako su izloženi smrtnoj opasnosti od zaraze pegavcem članovi ruske misije ne napuštaju bolnicu i rade danonoćno.
Srpske vlasti se obraćaju saveznicima za pomoć i uskoro stiže francuska medicinska misija čiji članovi su najbrojniji (oko stotinu pripadnika). Oni se bave lečenjem bolesnika u bolnicama, ali ne i hirurškim zbrinjavanjem ranjenika.
Misija V Britanije broji dvadeset pet članova koje predvodi pukovnik dr. Hanter koji ima iskustvo iz englesko-burskog rata. Ona ima nalog svoje vlade da se isključivo bave izučavanjem epidemije pegavca i nalaženjem mera za sprečavanje širenja obolenja.
Po preporuci dr.Hantera sačinjeno je «srpsko bure» i formirana su dva sanitetska voza za preventivnu dezinfekciju i kupanje putnika, kako bi se sprečilo širenje obolenja u unutrašnjost zemlje.
Uspešno provođenje ovih mera je za dve sedmice zaustavilo talas epidemije a dr.Hanter je u svoj dnevnik zapisao – «epidemija pegavca u Srbiji 1914/15.godine je bila najnaglija epidemija u nastanku, najbrža u širenju, najveća u intenzitetu a najbrže zaustavljena od svih epidemija u istoriji».
Poslovično oprezni Englez će zapisati da je – «epidemija pegavca u Srbiji primer nehotičnog bakteriološkog rata, jer je vojska KuK iz Bosne imala ogroman broj nosilaca uzročnika obolenja» – i ako je svestan da postoje dokazi da su oboleli zlonamerno grupisani u bolnicu u Valjevu gde je zatečeno oko 3000 bolesnika a među njima i tifusari.
Prestanak epidemije je rezultat briljantne lekarske odluke o preventivnim merama, ali i angažovanja organa vlasti na provođenju zadatih mera kao i odgovornosti celokupnog stanovništva prilikom provođenja istih.
Radeći u tako pogibeljnim uslovima obolevali su srpski lekari od pegavca ali nisu ostavljali svoje obolele. Umrla su sto dvadeset i dva lekara u borbi sa tada nedovoljno poznatim obolenjem, a među umrlim dobrovoljnim bolničarkama je i slikarka Nadežda Petrović čiji su poslednji radovi iz ciklusa «valjevska bolnica».
Svetski poznati novinar Džon Rid ostavio je potresne opise Valjeva, izbeglica, bolesnika i tifusara ali za ceo jedan vek nije nijedan istraživač iz nekadašnje carevine istražio pozadinu izbijanja epidemije.
Niko do sada nije objavio hronologiju odluke komande KuK kaznene ekspedicije da ne evakuiše bolesnike, već da obolele tifusare ostavi kao izvor zaraze.
Za svaku eventualnost uporno će razni «eksperti» širiti laži o prljavim i vašljivim Srbima a naročito o njihovim ženama, da bi tako pokušali da opovrgnu izveštaj dr. Arčibalda Rajsa o mnogobrojnim bestijalnim zločinima nad njima.
Danas novinari opisujući zločine u Ruandi naročito naglašavaju zverstva o otsecanju dojki ženama u Africi i Aziji, ali niko neće da napiše da su to pre jednog veka radili i pretci nekih evropljana iz EU srpskim ženama i devojkama.
Izveštaji dr. Arčibalda Rajsa svetski poznatog kriminologa očito nisu tim sledbenicima «istraživačkog novinarstva» dovoljno ubedljivi, a tema bakteriološkog rata im nije dovoljno izazovna.
Rad dr. Hantera nemoguće je podvrgnuti reviziji jer je objavljen u stručnom časopisu čiji sadržaj ipak nemogu prepričati «dobronamerni borci za ljudska prava».
I ako je Srbija razarana u nekoliko ratova tokom dvadesetog veka istraživanje o umrlima od pegavog tifusa je moguće uraditi.
Da li će neki istraživač iz EU imati hrabrosti da to i sprovede, pritom rasvetljavajući i pozadinu odluke o bakteriološkom ratu protiv srpskog naroda?
Bila bi to zaista revizija propagandnih laži i montiranih «istina» koje su tokom jednog veka i demaskirane, ali ih preteča EU nije želela da da vidi a naslednica ih još nije «otkrila»!
(Vaseljenska)
