BIVŠI DB-ovac OTKRIO ŠOKANTNE TAJNE: ZAŠTO JE ODLUČENO DA SE UBIJU MILOŠEVIĆ I ĐINĐIĆ I ZAŠTO JE BONDSTIL IZMEŠTEN NA KOSOVO.. (VIDEO)
Nenad Đorđević je svedok jednog burnog dela srpske istorije, ali uprkos tome, ne govori često za medije. Osnivač je i prvi predsednik Jugoslovenske levice (JUL) – partije koja će kasnije postati poznata po Miri Marković, supruzi nekadašnjeg lidera SRJ Slobodana Miloševića.
On je i bivši pripadnik Državne bezbednosti (DB), nekoliko godina profesor u policijskoj školi, a potom i biznismen i nekada jedan od najbogatijih ljudi u Beogradu. Danas je dekan Fakulteta za diplomatiju i bezbednost.
Ali pored svega toga, on je i neko u koga je bračni par Milošević-Marković godinama imao veliko poverenje. Znao je dosta njihovih privatnih i državnih tajni, devedesetih je prisustvovao mnogim važnim događajima i poverljivim razgovorima… I sve tako dok se nije sukobio s njima, nakon čega je završio u pritvoru i pao u nemilost tadašnje vlasti. Više puta je, kako sam kaže, preživeo pokušaje ubistva.
U ekskluzivnom razgovoru, Đorđević se osvrće na devedesete i period vladavine Slobodana Miloševića i Mire Marković, otkrivajući i neke nepoznate detalje koji pojedine ljude iz te epohe prikazuju u potpuno drugačijem svetlu.
Da li se danas kajete što ste stvorili JUL? Ta partija je oduvek važila za kontroverznu, okupljala je neke od najbogatijih ljudi, ali je nazivana i mafijaškom strankom.
Ne, ne kajem se. Ideja je bila odlična, članovi su bili najveći privredni umovi Srbije, mislim da je to bila jedna od najboljih partija u vreme kad je osnovana. U početku nije bila interesna organizacija, to je postala kasnije s članovima koje je Mira Marković dovela. Kasnije su tamo bili veliki reketaši koji su reketirali mnoge, bilo je tamo kontroverznih ljudi… Otimali su pare od ljudi, pa su se svađali međusobno ko će koliki deo da uzme. Sve to je na kraju i uništilo JUL.
Govorilo se da je JUL zapravo stvorio Milošević samo kako bi Mira Marković imala neku zabavu.
JUL sam ja osnovao. Nastao je iz moje želje da se stvori politička organizacija na levom krilu koja može da se bavi narodom, interesima naroda i borbom za boljitak države. Imali smo veliku šansu da uspemo. Nastao je u mojoj kancelariji u Kumodraškoj ulici, kasnije smo se preselili u vilu u današnjoj Venizelosovoj ulici. Mira dolazi posle godinu dana, sama je došla… Moram da kažem da su Mira i Sloba, kad sam ih upoznao, bili čestiti i pošteni ljudi. Kasnije se kod njih nešto desilo, pa su počeli da popuštaju pred zahtevima nekih prijatelja, poznanika, dece… Znate, vlast opija, to je najveći opijat na svetu, a ljudi koji ne mogu da kontrolišu sebe dolaze u veliki problem, jer vlast ti daje mogućnost da radiš šta hoćeš i kako hoćeš.
Koliko ste novca dali JUL nakon što Mira Marković počinje da vodi glavnu reč u stranci?
U kešu nisam dao ni dinara. Ali uložio sam u stranku na drugi način, i to više miliona maraka. Recimo, kupio sam zgradu za JUL, rekonstruisao je, opremio… Samo ta zgrada je plaćena 5,2 miliona maraka, a u to vreme je, poređenja radi, plata u zemlji bila 40 maraka.
Od velikog prijateljstva s parom Marković-Milošević došli ste do velikog sukoba. Kada ste se sukobili s njima?
Kad sam postao direktor zdravstvenog fonda Srbije. Mira i Sloba su me zamolili da preuzmem tu funkciju, bio je aktuelan štrajk zdravstvenih radnika, pa da ja to rešim. To je bio najveći fond u zemlji, imao je budžet od četiri milijarde maraka. Ogroman novac. Kada sam došao na to mesto, nije bilo evidencije prihoda i rashoda, trošili su pare kako je ko hteo… Odmah sam zabranio da se bilo šta troši bez mog potpisa.
Uveo sam red, za četiri meseca sam isplatio pet zaostalih plata za 135.000 ljudi. Do sukoba je došlo zato što su Miri i Slobi prijatelji i saradnici na razne načine podilazili, pa je onda trebalo tim ljudima da dajem pare, što ja nisam hteo. Najgore je kada na vlasti, na nekim vodećim mestima imate alave ljude, sirotinju…
Imao sam tada, krajem decembra 1997, s Mirom i Slobom jedan razgovor, koji je trajao 16-17 sati. Posle toga više ništa nije bilo kao ranije, to je bio naš raskol. Nisam hteo da budem njihov poltron, ja sam im sve govorio najotvorenije. Razišli smo se. Dva meseca kasnije, u februaru 1998, pritvorili su me.
Zašto?
Vlajko Stojiljković (tadašnji ministar policije, prim. nov.) napravio je hajku protiv mene. Optužili su me da sam hteo da opljačkam zdravstveni fond. Uhapsili su me, u saradnji s Mirom. Bio sam u Rimu kad sam saznao da će da me uhapse, odmah sam došao, jer nisam hteo da bežim. Pitao sam Miru šta je problem, ona je govorila da ništa ne zna…
U pritvoru sam bio devet i po meseci. Na kraju sam na sudu oslobođen po svim tačkama optužnice. Bio sam klasičan politički zatvorenik. U zatvoru je bilo nekoliko incidenata. U sobu su mi ubacili provokatora, i to više puta, mislili su da sam toliko naivan da ću nešto da govorim protiv Mire i Slobe…
Markovićeva vas je posećivala u zatvoru…
Dvaput je dolazila, prvi put na godišnjicu JUL. Imala je veliku grižu savesti zbog toga što sam u zatvoru, znala je da nisam kriv. Mira je prilikom te posete plakala 45 minuta, govorila mi: „Šta su ti to uradili“, a ja joj kažem da Vlajko ovo nije mogao da uradi bez njene podrške, svašta sam joj rekao… Drugi put je došla u septembru, kada sam štrajkovao glađu. Tada mi je donela tortu, koju nisam smeo da jedem, jer sam sumnjao da u njoj ima otrova. Pojeli su je drugi zatvorenici, kazali su da nikad bolju tortu nisu jeli.
Kada ste se poslednji put videli s njom?
Pred njen odlazak u Moskvu 2002. Korektno smo se rastali. A koliko je moj odnos prema njima bio korektan, pokazuje i to što sam po profesorki Smilji Avramov, kad je išla da svedoči u Hagu, poslao Miloševiću dve kasete s materijalom koji ga oslobađa odgovornosti. Kada je to dobio, Milošević je zaplakao i rekao: „A ja sam se o njega mnogo ogrešio.“
Je li tačno da je Markovićevoj bio zanimljiv način na koji funkcioniše mafija?
Kada smo razgovarali u vezi s njenim ulaskom u JUL, Mira me pitala kako mislim da organizujem partiju. Rekao sam joj da postoje tri primera vrhunskih organizacija političkih partija, društava itd. i da su to Kominterna, Katolička crkva i mafija. Svi se zasnivaju na čvrstoj hijerarhiji vođe. A ona me gleda i kaže: „Nenade, meni se najviše sviđa mafija.“ Mira je bila pravi komunista, ali se sve vreme ponašala kao ozlojeđena ćerka.
Kako to mislite?
Mira je bila opterećena prošlošću svoje majke. NJena majka je bila ozbiljan komunista. Ubijena je u zatvoru. U strašnim mukama je izdala partijsku organizaciju, zbog nje je ubijeno stotinu ljudi… A izdala je, jer je bila na velikim mukama. Kleštima su joj čupali meso sa grudi, stavljali su joj i pacove na stomak, pa ih onda pokriju nekom šerpom, koju zagrevaju brenerom da pacovi izjedu utrobu. Ne znam ko ne bi izdao u takvim mukama.
Koliki je bio uticaj Mire Marković na Miloševića?
Stopostotni. Mnoge odluke je menjao pod njenim uticajem. Slepo ju je slušao.
Mnogi kažu da je to bila patološka povezanost.
Između njih je postojala čvrsta emotivna veza. Sloba je Miru prevario dva puta, služba mu je to sredila… I obe žene su morale da se zovu Mira. Zvale su se, recimo, Zorica i Dragana, ali su morale da mu kažu da se zovu Mira.
Kakav je odnos Milošević imao sa strancima, konkretno sa Amerikancima?
Mnogo je voleo Ričarda Holbruka (američki diplomata, kreator Dejtonskog sporazuma, kojim je okončan rat u BiH 1995, prim. nov.). A Holbruk je bio čovek kojem nije moglo da se veruje, oduvek je želeo da bude američki državni sekretar, to nije postigao i zato je imao veliki kompleks. Holbruk je bio i korumpiran. Uopšte nije bilo dobro što mu je Slobodan apsolutno verovao.
Uoči bombardovanja 1999. godine, pitao je Holbruka šta se dešava, hoće li biti bombardovanja, on ga je uveravao da do toga ni slučajno neće doći. Zato je Milošević i otkazao Belorusiji kupovinu raketnog sistema S-300. Da to nije otkazao, nikad nas ne bi ni bombardovali, ne bismo imali štetu od 150 milijardi evra, nekoliko hiljada poubijanih ljudi i ko zna koliko obolelih od raka.
Brzo je za svetske zvaničnike od „faktora mira i stabilnosti na Balkanu“ postao „balkanski kasapin“.
Milošević je bio narcisoidan u spoljnoj politici. Mislio je da sve najbolje zna, da svakog može da prevari, da je u politici laganje dozvoljeno. A to ne može tako. Laganje u spoljnoj politici je kontraproduktivno. Ne može se ni danas sedeti na dve stolice u odnosu između Rusije i Amerike. Zbog odnosa s Holbrukom pokvario je odnos s Rusima. A Holbruk je bio blagoglagoljiv, obećavao mu je kule i gradove, Sloba mu je davao neke pare, po milion-dva s vremena na vreme…
Kada je Amerika definitivno digla ruke od Miloševića?
Godine 2000. definitivno su ga odbacili, jer su smatrali da će se s njim teško dogovoriti, a žurilo im se da uzmu Kosovo. Zato su nas i bombardovali, zato je i potpisan Kumanovski sporazum. Amerikanci su od njega digli ruke kada su hteli nezavisnost Kosova, koje je bilo kamen spoticanja još devedesetih.
Svi oni koji su bili nosioci aktivnosti u vezi s rušenjem Jugoslavije, plaćeni su kroz Kosovo. Dobili su tamo telekom, rudnike… Govorim o Madlen Olbrajt, Vesliju Klarku i ostalima… Dobili su nagradu za razbijanje Jugoslavije.
Je li bilo pokušaja nagodbi između Amerike i Miloševića?
Oni su više puta Miloševiću nudili milione dolara da ode i da vlast prepusti opoziciji. Nudili su velike pare, govorilo se da je reč o sumi od oko 100 miliona dolara. Uz to su mu nudili i azil u nekoj državi, da bude siguran, ali on nije hteo da ode. Ni Mira nije bila za to. Time što nije hteo da ode, iako su mu nudili milione, pokazao je i svoj patriotizam, verovao je da će Srbija izaći kao pobednik. On se do kraja – i u Hagu – ponašao kao patriota, branio je Srbiju do kraja. A u Hagu je ubijen, jer nisu mogli da ga osude.
On je, dakle, 2000. verovao da će opstati na vlasti iako su ga oni odbacili?
Verovao je da će dugo vladati. Bar koliko i Tito. Mislio je da radi najčistije i najpoštenije.
Koliko su Milošević i Markovićeva bili slabi na decu – Marka i Mariju?
Voleli su svoju decu, ali nisu znali da se ponašaju prema njima. Mira je posebno bila slaba na decu. Kada je Marko jednom došao kod mene i tražio 500.000-600.000 maraka da kupi neki „mercedes“, kažem mu da ne mogu da mu kupim jer ima kokošje slepilo, voli brzo da vozi, slupaće se negde, posle ja da budem krivac za njegovu smrt…
Predložio sam mu da tu sumu podelimo na četiri godine, da mu mesečno dajem novac, ali pod uslovom da upiše fakultet i završi ga za to vreme. Onda je on mom prijatelju rekao da to što hoću da mu dajem mesečno, on već troši dnevno. Sloba me je nakon toga pozvao i rekao da sam pravi prijatelj. A Marija se rano otrgla od njih, bila je svojeglava, radila šta je htela, imala je dobru dušu, dobra je bila kao čovek, a najlošija za sebe… Družila se sa kriminalcima, polusvetom, uvukla je Marka u sve to…
Da li je tačno da je Milošević odlučio gde će se graditi američka vojna baza Bondstil?
Da. Jedan naš diplomata je došao iz Rima kod Miloševića i rekao: „Pitaju Amerikanci da li hoćeš da se pravi Bondstil na Kosovu ili u Srbiji?“. On je rekao u Srbiji. Taj čovek ode ujutru na avion, u tom trenutku ga zove Sloba i kaže mu: „E, kaži im da me nisi našao. I, neka grade Bondstil na Kosovu.“ To je značilo otcepljenje Kosova. Kasnije je i Zoran Đinđić, kad je došao na vlast, bio protiv Bondstila, tražio da se obustavi gradnja, da Amerikanci ne budu stacionirani na Kosovu… Bio je tvrd u tome. Time je sebi potpisao presudu..
(Kurir.rs)