DOKUMENTA IZ TAJNIH RUSKIH ARHIVA OTKRILA ŠTA JE KARDELJ REKAO STALJINU 1947. GODINE: Mi mislimo da Tirani ustupimo tu teritoriju..
Šta otkrivaju dokumenti iz naših i ruskih arhivskih fondova – Kardelj rekao Staljinu 1947. godine: Mi mislimo da Tirani ustupimo tu teritoriju. Staljin: Kako je tako primitivan narod uspeo da ovlada Kosovom.
Tonovi izveštaja o poseti predsednika Tomislava Nikolića Moskvi i suretu sa liderom Rusije Vladimirom Putinom, pokazali su da su odnosi između dve zemlje u stalnoj uzlaznoj liniji. Možda je ovo prilika da za trenutak zaronimo u svet istorije i da se prisetimo raznolikih i kontradiktornih veza na relaciji Moskva – Beograd. Šira javnost o ovome podosta zna.
I kako je Rusija u jednom trenutku, oko Berlinskog kongresa otvoreno stala na stranu Bugarske nauštrb interesa Srbije. Takođe, nema čoveka u našoj zemlji koji ne zna da je Rusija 1914. godine, žrtvujići svoju budućnost, objavila rat Austrougarskoj kada je napala Beograd.
Verovatno najmaglovitiji deo tih uzajamnih odnosa je period neposredno posle Drugog svetskog rata, mada su tada obe zemlje bile u sklopu većih država – Sovjetskog Saveza i Jugoslavije.
Međutim, zajedničkim poduhvatom naših i ruskih arhivista, pre neku godinu, publikovan je “Zbornik dokumenata o jugoslovensko-sovjetskim odnosima 1945-1956”. U ovom izdanju objavljeno je nekoliko stotina, našim istraživačima uglavnom nedostupnih dokumenata, koji otkrivaju novu dimenziju složenih odnose između dve bivše zemlje. Naročito na periodu koji je kod nas odomaćen pod nazivima “Informbiro” ili “četrdeset i osma”.
Publikovana dokumenta iz jugoslovenskih i ruskih fondova omogućavaju i objektivno sagledavanje ne samo kompleksnih odnosa SFRJ i SSSR-a, već i pogleda na mnoga unutrašnja pitanja u Jugoslaviji i planove Titovog režima, naročito oko sudbine Kosova, najbolnije tačke Srbije.
Posebnu pažnju u Zborniku privlači stenogram razgovora koji su u Moskvi, 19. aprila 1947. godine, vodili sa Staljinom i Vjačeslavom Molotovom – Edvard Kardelj, Stanoje Simić i Vladimir Popović. Sastanak je uglavnom bio posvećen privrednoj saradnji, ali je Staljin u jednom trenutku pokazao interesovanje za broj Slovenaca, Srba, Makedonaca i Crnogoraca u Jugolaviji. Na dnevni red su došli i Albanci:
Staljin: – A kako ide s Albancima? Hodža se nešto žalio na vaše političke savetnike u njihovoj armiji, kao da oni slabe disciplinu, što li?
Kardelj: – To je za nas novo. Nama o tome nisu ništa govorili.
Staljin: – Kakvog su porekla Albanci?
Kardelj: – Oni su potomci Ilira.
Staljin: – Sećam se da mi je Tito govorio da su oni srodni sa Baskima.
Kardelj: – Da, to je tačno.
Simić: – Po nekim znacima izgleda da su Albanci najstariji narod na Balkanskom poluostrvu. Po nekim rečima da se zaključiti da je njihov jezik stariji od grčkog. Objašnjavao je šta znači reč Afrodita na albanskom i tvrdio da u grčkom jeziku ta reč ništa ne znači.
Staljin: – Taj narod izgleda da je dosta zaostao i primitivan.
Popović: – Ali su vrlo hrabri i verni.
Staljin: – Da, oni mogu biti verni kao psi, to je odlika primitivaca. Kod nas su tako verni bili Čuvaši. Ruski carevi su ih uzimali za ličnu stražu.
Kardelj: – Kod nas na teritoriji Kosova i Metohije ima i dan-danas više Albanaca nego Srba. Mi mislimo kasnije, kad se još bolje povežemo s Albancima, da im ustupimo te teritorije.
Staljin (to mu je bilo vrlo drago); – Vrlo dobro, to je pravilno. A kako su se Albanci našli na toj teritoriji?
Kardelj: – Za vreme Turaka zaposeli su taj kraj, a deo stanovništva denacionalizovali.
Staljin: – Kako da tako primitivan narod uspe u tome? Čime se to objašnjava?
Kardelj: – I okolna plemena su bila primitivna, kao na primer, crnogorsko.
Popović: – Ne, nisu oni denacionalizovali Crnogorce. U tim krajevima su živeli Srbi.
Staljin: – Vot kako! (smeh)
Staljin: – Koja je vera u Albaniji najviše zastupljena?
Simić: – Najviše ima muslimana, pa katolika, a ima nešto i pravoslavnih.
“Mi mislimo kasnije, kad se još bolje povežemo s Albancima da im ustupimo te teritorije”, da li se ova rečenica omakla Kradelju? Pre će biti da je u Moskvu stigao sa instrukcijama iz Beogada da vođi “svetskog proletarijata” saopšti odluku rukovotstva KP Jugoslavije. I Staljinov odgovor “Vrlo dobro, to je pravilno” ukazuje da se takva odluka poduže pripremala.
Ovaj detalj potvrđuje i da je Enver Hodža s pravom, u svojim “sabranim delima”, objavio da mu je Josip Broz Tito obećao da će ustupiti Kosovo Albaniji, “čim prije pošto malo primiri srpske nacionaliste”.
Predaja Kosova Albaniji nije se tih godina desila samo zahvaljujući definitivnom razlazu Tita i Staljina, odnosno Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom i zemljama socijalističkog lagera, među kojima je tada bila i Albanija.
Pravi uzrok tog razlaza sa Moskvom, godinama i decenijama prikrivan u Jugoslaviji, neće promaći pažljivom čitaocu Zbornika. Jedan dokument baca sasvim drugo svetlo na taj period.
Formalni povod za Titove iznenadne nesporazume sa Staljinom početkom 1948. bio je povlašćen status stotina sovjetskih vojnih i civilnih instruktora u Jugoslovenskoj armiji i drugim institucijama komunističke Jugoslavije.
Sovjeti su Tita i njegove saradnike krajem 1947. godine sumnjičili da imaju “nedruželjubiv stav” prema njihovim stručnjacima, što nije bilo daleko od istine, jer su plate sovjetskih instruktora bile “četiri puta više od plaća naših komandanata armija i tri puta više od plaća naših saveznih ministara”.
Pravi razlog otkriven je 10. februara 1948. godine kada je Staljin u Kremlju primio Kardelja i Đilasa.
Kardelj: – Nije bilo razmimoilaženja.
Staljin: – Koješta! Postoje razmimoilaženja, i to duboka. Šta ćete reći za Albaniju? Niste se s nama uopšte konsultovali o uvođenju vojske u Albaniju.
Kardelj: – Postojala je saglasnost albanske vlade.
Staljin: – Šta vi mislite? Pravdali se, ne pravdali – ostaje činjenica da se niste s nama konsultovali o slanju vojske u Albaniju.
Kardelj je pokušao da se pravda, dovijao se na razne načine i tvrdio da se ne seća nijednog pitanja spoljne politike u kome se jugoslovenska vlada nije konsultovala sa sovjetskom. Staljin: – Nije tačno! Vi se uopšte ne konsultujete. To nije kod vas greška, nego stav – bio je neumoljiv vođa proleterske revolucije.
Ozbiljnost Staljinovog odnosa prema slanju jugoslovenske vojske u Albaniju (dve divizije) može da se vidi iz telegrama koji Molotov šalje tadašnjem ambasadoru SSSR-a Lavrentjevu za maršala Tita, 31. januara 1948.
– Iz vašeg razgovora sa drugom Lavrentjevom vidi se da vi smatrate normalnom situaciju u kojoj Jugoslavija imajući ugovor o uzajamnoj pomoći sa SSSR-om, smatra da je moguće ne samo da se ne konsultuje sa SSSR-om nego ni da o tome naknadno ne obavestite SSSR… Ako vi smatrate da je takav način normalan, ja sam po nalogu vlade SSSR-a dužan da izjavim da se SSSR ne može složiti s tim da bude doveden pred svršen čin. Drug Lavrentjev nas je informisao da ste vi obustavili slanje jugoslovenskih trupa u Albaniju, što mi primamo k znanju. Međutim, očigledno je da između naših vlada postoje ozbiljna razmimoilaženja u shvatanju uzajamnih odnosa koje međusobno vezuju saveznički odnosi… – pisao je Molotov.
Smrt sovjetskih lekara
U zborniku dokumenata postoji trag i o jednom događaju iz februara 1947. Tito je prihvatio Staljinovu ponudu da mu slepo crevo operišu sovjetski stručnjaci. Dvojica lekara, Bakeljev i Smotrov, vraćeni su u Moskvu u mrtvačkim sanducima.
Bakeljev je navodno izvršio samoubistvo, a Smotrov je doživeo srčani udar. Naši autori su tvrdili da je to trebalo da bude medicinski atentat korišćenjem zatrovanih instrumenata.
Iz već spomenutog razgovora aprila 1947. Staljinov ironični komentar o smrti lekara Smotrova pokazuje da je bilo nečeg nelogičnog u postupku sovjetskih lekara i njihovoj iznenadnoj smrti.
Staljin: – A kako je drug Tito?
Kardelj: – Oseća se vrlo dobro, operacija je sasvim uspela. Šteta i jako nam je žao što je lekar Smotrov umro.
Staljin: – Od čega je umro?
Kardelj: – Od srčanog napada.
Staljin: – Da nije suviše pio? Hirurzi, znate, vole da popiju.
Kardelj: – Ne, nije, koliko mi znamo, uopšte pio.
Staljin (smejući se obraća se Molotovu): – Jesi li tim povodom uputio notu Titu?
Molotov (takođe smejući se): – Znaš, nije došlo do toga, jer nas je Tito, o tom slučaju, unapred, sam obavestio. Prema tome, stvar se smatra likvidiranom.
(Novosti.rs)