DOKUMENTI IZ BEČKOG CARSKOG ARHIVA POTVRĐUJU: ALBANSKU NACIJU JE STVORILA AUSTROUGARSKA!
U bugarskoj naučnoj javnosti ne stišava se interesovanje za jedan obimni istorijski rad pod nazivom „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije (1896-1908)„, koji je zasnovan na proučenim dokumentima Carskog arhiva u Beču, a i te kako može biti interesantan i srpskoj javnosti.
Naime, 2008. na španskom jeziku objavljen je doktorat nedavno preminule bugarske istoričarke Teodore Toleve (1968-2011) pod originalnim naslovom „La influencia del Imperio Austro-Hungaro en la construccion nacional albanesa (1896-1908)“, u kome ona u faktografski bogatoj knjizi podeljenoj u deset poglavlja objašnjava svoje viđenje nastanka i razvoja albanske nacije na prelasku iz 19. u 20. vek.
Bugarska izdavačka kuća Siela posthumno je objavila njen rad i na bugarskom jeziku, a u decembru 2013. objavljen je i nemački prevod ovog rada pod nazivom „Der Einfluss Osterreich-Ungarns auf die Bildung der albanischen Nation 1896-1908“.
Treba reći da je svoje ime u bugarskoj istoriografiji Teodora Toleva izgradila time što je bila vredan istraživač, profesionalno visokih standarda, vanserijski poliglota (govorila je španski, portugalski, francuski, italijanski, ruski, engleski, nemački).
Osim toga, skrenula je pažnju još 2006. kapitalnim radom „Spoljna politika Tjule Andrašija i makedonsko pitanje“, a uskoro se očekuje posthumno objavljivanje njene treće knjige „Genocid i sudbina Jermena 1905“.
Sve ovo naglašavamo da bi se shvatilo da je ovaj njen rad, koji je odbranjen u Španiji, delo vredno pažnje i srpskih istoričara, koji neretko zaziru od proučavanja bugarskih istoriografskih dela. U modernoj istoriji uglavnom se podrazumeva da je albanska nacija postojala i pre 19. veka, a o tome govore radovi Stavra Skendija, Petera Bartla, Hansa Ditera Šanderla i dr.
Osnovna teza Toleve je da je Beč učinio sve da homogenizuje različita albanska plemena i klanove, koja u drugoj polovini 19. veka, po Tolevoj, nisu imala razvijenu nacionalnu svest, već su bila amorfna i rascepkana, te da je bečka diplomatija aktivno pomagala stvaranje unificiranog književnog albanskog jezika, izdavaštvo albanskih nacionalističkih publikacija i razvoj novinarstva i obrazovanja.
Motivi Austrougarske za to su sprečavanje širenja uticaja konkurentske Srbije i Italije, a indirektno, preko sprečavanja Srba, to je bilo i sprečavanje širenja Rusa ka Mediteranu. Toleva 1999. godine prvi put ulazi u Bečki imperijalni arhiv radi prikupljanja podataka iz arhivske dokumentacije o makedonskom pitanju.
Tragajući za dokumentima o tome, jednoga dana sasvim slučajno u jednoj od fioka arhiva otkriva nikad objavljeni memorandum o četiri tajne konferencije održane na Bečkom dvoru 1896. godine, a povodom planiranja za stvaranje tada nepostojeće albanske nacije.
Inače, ti sastanci se pominju i u dokumentu „Die Albanienpolitik Osterreich-Ungarns un italiens 1877-1908 de Hans Dieter Schanderl“ iz 1971, što navodi i Toleva u fusnoti na 28. strani bugarskog izdanja.
Elem, Beč je morao preduzeti konkretne korake u kreiranju albanske nacionalne svesti, jer je masa zavađenih albanskih plemena bila neobjedinjena jezički i religijski, nije imala normirano pismo, bilo je samo nekoliko škola, nisu imali nikakvu književnost, ni štampu. Jednom rečju, nisu imali nikakav lični identitet, niti su težili da ga stvore.
Polazna tačka njenog istraživanja je 1896. tj. tajne konferencije, kada se Beč odlučuje za aktivnije delovanje na prostoru južnog Jadrana, a završna tačka 1908, kada Mladoturski pokret preuzima vlast, čime se menja dotadašnji kontekst za delovanje Austrougarske prema otomanskom nasleđu. Prvo poglavlje pod nazivom „Organizacija spoljne politike“ odnosi se na objašnjenje spoljnje politike Austrougarske.
Toleva objašnjava: „Svrha ovog poglavlja je da pokaže tu tradiciju u spoljnjoj politici Imperije, i njene organizacije rada tajne konferencije u smislu realnog upravljanja“. Objašnjava strukturu, funkcije i prerogative ministra spoljnjih poslova. Prema austrijskim istraživačima, Ministarstvo za spoljnje poslove do sada nikad nije izučavano. Toleva navodi dva razloga.
Prvi je da Ministarstvo počinje da predstavlja istraživački interes sasvim odskora u potrazi odgovornosti za ultimatum koji vodi do izbijanja Prvog svetskog rata, a kada su shvaćeni fakti da je Ministarstvo radilo u korist sopstvenih ciljeva i po svojim sopstvenim mehanizmima.
A druti je specifičnost samog Ministarstva. „Prema Helmutu Rimpleru, još ne postoji nijedna studija koja otkriva suštinu Ministarstva spoljnjih poslova kao institucije, tj. koja je direktna veza između njegove organizacije i njegovih aktivnosti“, naglašava Toleva.
Drugo poglavlje je posebno značajno, a zove se „Plan o Albaniji ili bečka racionalnost ili iracionalnost“, u kome Toleva eksplicitno piše da je suzbijanje uticaja Srbije jedan od racionalnih elemenata Memoranduma kojim su obuhvaćene četiri tajne konferencije, ali da je bilo iracionalno upustiti se u projekat izgradnje nacije, jer je to težak zadatak, u kontrastu sa vojnim načinom mišljenja. Treće poglavlje „Prihvatanje plana – diplomatski rizici i dugoročna predviđanja“ govori o neslaganju s planom predstavnika austrijskog Generalštaba ili pojedinih diplomata, kojima je jasno da takav plan krši i određene međunarodne norme. Međutim, plan je prihvaćen i pored glasova koji su bili protiv toga.
U četvrtom delu pod nazivom „Inicijative Beča pred Osmanskom imperijom ili brige jednog naroda između dve imperije“ govori se o konkretnom zauzimanju austrougarskih konzula za zavađena albanska plemena pred turskim vlastima, jer ne treba zaboraviti, ni Porta nije imala visoko mišljenje o razbojništvima i klanovima na prostoru podno Prokletija.
U petom poglavlju, „Putovanja austrougarskih konzula kroz albanomuslimansko društvo ili početak jedne romantične konspiracije“, Toleva objašnjava uspostavljanje veza austrougarskih konzula sa vođama albanskih muslimanskih plemena.
U šestom poglavlju govori o „zaštiti veroispovedanja“. Razrađuje se tzv. Kulturprotectorat. U sedmom poglavlju tema je albanski jezik, koji se do tada pisao na dvadesetak različitih načina (grčkim, latinskim i arapskim slovima), ali se od 1908. standardizuje, u čemu glavnu ulogu ima generalni konzul Austrougarske.
Osmo poglavlje bavi se školstvom, a deveto je naslovljeno „Štampa ili kako Beč počinje da piše na albanskom“. Toleva naglašava da se štampaju različiti materijali neobično visokog nivoa izrade s ciljem da razviju nacionalna osećanja kod Albanaca u skladu sa zaključcima Memoranduma tajnih konferencija iz 1896. Uglavnom je reč o kalendarima, gramatikama, istorijskim knjigama. Vrše se mnogobrojne obrazovne inicijative.
U poslednjem, desetom poglavlju, Toleva rasvetljava ulogu rimokatoličkog monsinjora Prima Dođija, koji je imao plan stvaranja severnoalbanske kneževine, gde bi glavnu ulogu imalo pleme Mirdita.
Takođe, Toleva je priložila i čitav niz dosad neobjavljenih dokumenata, koji potkrepljuju njenu tezu da je albanska nacionalna renesansa zapravo krenula iz geopolitičkih motiva „Ka und Ka monarhije“. Navodi postojanje albanskih komiteta i u Bukureštu i u Sofiji, a posebno se osvrće na stvaranje albanskih škola u Italiji i italijanskih u Albaniji.
Interesantno je i spominjanje Rumuna Alberta Đike, koji sebe smatra potomkom Skenderbega, koji aktivno lobira za albansku stvar. U zaključku svoje knjige Toleva navodi i druge geopolitičke okolnosti. Na primer, kaže da Nemačka ne uzima učešće u ovim austrijskim akcijama, ali je naklonjena Albancima (iz svojih geopolitičkih razloga), dok red Bektašija podržava Mladotursku revoluciju.
Englezi čuvaju neutralnost, ali gledaju i blagonaklono na razvoj albanskog nacionalizma. Sve to, kao i jačanje suseda, uticalo je na konkretne akcije i obim pomoći Austrougara albanskim plemenima. Mentalitet samih plemena nije išao na ruku austro-ugarskim planovima, ali je za realizaciju ovih planova ključna bila izolacija Rusije u tom periodu.
Toleva zaključuje: „Posle detaljnog pročavanja arhiva možemo tvrditi da na početku 20. veka albansko stanovništvo još ne predstavlja oformljenu naciju. Etničke grupe u Albaniji žive izolovano, nemaju veza među sobom, osim kad ratuju.
Mogućnosti za njihovo zbližavanje su praktično ništavne, a ubistva uobičajena, čak i za ljude iz istog klana. U zemlji postoje dva osnovna dijalekta, ali oni su toliko različiti, da se ljudi skoro ne razumeju. Ne postoji jedinstveni književni jezik, već više od dvadeset različitih načina pisanja na lokalnim dijalektima. Koeficijent pismenosti ne prelazi čak ni 2%. Stanovništvo pripada trima veroispovedanjima – muslimani, pravoslavni i katolici.
Albanci nemaju nacionalno saznanje, nemaju opšte interese, ne iskazuju solidarnost i ne razvijaju se u pravcu buđenja nacionalnih osećanja. Prema tome, početkom XX veka ne postoji albanska nacija“. Toleva smatra da njen materijal dokazuje da je Austrougarska najzaslužnija za stvaranje albanske nacije, a 1908. je ključna godina, posle koje za formiranje albanske nacije nastaju bolja vremena.
Zanimljivo je šta o ovom radu misle ugledni intelektualci Zapada.
Katalonski profesor dr Agusti Kolomines Kompanis sa Barselonskog univerziteta kaže: „U ovom radu Teodora dolazi do zaključka da je austougarska diplomatija igrala odlučujuću ulogu u razvoju osećaja nacionalne pripadnosti Albanaca u Osmanskoj imperiji, koja se pretvorila u tamnicu naroda na isti način kao i sama Austrougarska.
Politička delatnost Beča je odlučujuća u procesu nacionalnog izgrađivanja u svetlu Ernesta Gelnera i njegove modernističke teorije, što kasnije dovodi do sazdavanja albanske države“. Profesor dr Leopold Auer, bivši direktor Bečkog carskog i kraljevskog arhiva, i član Instituta za austrijska istorijska istraživanja, kaže u predgovoru bugarskomizdanju:
„Teodora Toleva je posedovala u većoj meri ono što Arlet Farž – francuska specijalistkinja istorije kulture – naziva gout de l’archive (osećaj za arhiv).
Toleva je očarana mnoštvom izvora, skladištenih u arhivama, kao i mogućnostima koje oni otvaraju/…/ Tako se stiglo i do njene disertacije, napisane na španskom, kojom će odbraniti doktorat u Barseloni 2008. Manifestacija njene podmukle bolesti ubrzo nakon toga, gde su se lekari pokazali nemoćnim, sprečila je dalja istraživanja te teme.
Ova knjiga, koja predstavlja prevod njene španske disertacije, pretvorila se u njeno zaveštanje“. Valjalo bi ovu knjigu prevesti i na srpski jezik. Možda će vas ova zanimljiva knjiga naterati da malo više razmislimo koliko u stvari mi poznajemo Albance. Često se u našim medijima ponavlja mantra o dva miliona Albanaca na Kosovu, a zna se da ih je daleko manje.
Srbi su Albance u prošlosti uobičajeno nazivali Arbanasi, dok su Turci njih nazivali Arnautima. Oni su sebe najčešće zvali Šćiptarima. I nisu uvek odnosi između Srba i Albanaca bili kao danas. Ne zaboravimo da je car Dušan Silni bio „vladar Srba, Grka i Arbanasa“.
Kratka biografija Teodore Toleve
Teodora Toleva je završila Francusku jezičku gimnaziju „Alfons de Lamartin“ u Sofiji. Bila je poliglota, govorila je francuski, engleski, nemački, španski, portugalski, ruski i italijanski jezik. Diplomirala je Balkanistiku na Američkom univerzitetu u Blagoevgradu (Bugarska) (AUBG). Odbranila je disertaciju za zaštitu stepena Master of Sciences na katedri za savremenu istoriju u Barseloni (septembra 2006. godine), sa temom „Spoljnja politika grofa Đule Andrašija i uticaj na makedonsko pitanje“.
Evropski doktorat za savremenu istoriju odbranila je pred komisijom predstavnika Univerziteta u Barseloni, Londonskog Univerziteta i Univerziteta iz Beča, u septembru 2008. godine, na Univerzitetu u Barseloni.
Tema je bila „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje Albanske nacije 1896 – 1908)“. Na početku njenih istraživanja, pre deset godina, u Bugarskoj je ubijen Teodorin otac, koliko sam saznao, vatrenim oružjem. On je bio biznismen u oblasti telekomunikacija i njemu je Teodora posvetila svoju doktorsku disertaciju: “NA MOЯ BAЩA“, „MOM OCU“.
U članku stoji da se ona pred samu smrt žalila i tražila neku vrstu zaštite od svog prijatelja „jer je godinama osećala čudno prisustvo nekih ljudi i događaja koji je okružuju“, ali on nije čovek iz sveta koji je stručan za takvu vrstu pomoći i nije bio u stanju da pomogne, i pomoć bilo koje vrste je izostala.
Meni je najiskrenije žao što nisam imao tu sreću da je upoznam, jer bismo bili veliki prijatelji. Ja sam joj i ovako prijatelj i iskreno veliki poštovalac.
(Agencije)