Home / IZA KULISA / DUGIN: POSLE NOVORUSIJE POROŠENKO KREĆE NA KRIM, PUTIN MORA PRIMENITI SILU

DUGIN: POSLE NOVORUSIJE POROŠENKO KREĆE NA KRIM, PUTIN MORA PRIMENITI SILU

Aleksandar-Dugin

Aleksandar Dugin: Intervju

D. Nadina: Danas nas interesuje pozicija lidera Međunarodnog evroazijskog pokreta, Aleksandra Dugina. Predsednik Ukrajine, Petar Porošenko, ima nameru da već 27. juna u Briselu lično stavi potpis na ekonomski deo Sporazuma o pridruživanju sa EU. Za mnoge je to neočekivano zato što ekonomski deo sporazuma o pridruživanju sa EU već prilično dugo visi o koncu, jer ga nisu potpisali. Da li ste iznenađeni što će se to desiti tako brzo?

A. Dugin: Ovde je sve veoma jednostavno. Zašto Januković i čak Jacenjuk, pre takozvanih izbora takozvanog Porošenka, nisu parafirali dogovor sa EU? To nije sporazum o priključivanju Evropskoj Uniji, to je daleka priprema za to priključivanje koju je Turska već prošla mnogo godina ranije i svejedno ona nije ušla u Evropsku Uniju, kao ni Moldavija koja je već odavno potpisala analogni sporazum. Prema tome, to su preliminarni koraci. Zašto nije potpisao Januković? I zašto nije potpisao Jacenjuk pre Porošenka?

Umesto da u granicama te Ukrajine, koja je postojala do ovog momenta, a prema zahtevima koje su postavili predstavnici EU, ispune ekonomske uslove u skladu sa potrebama EU – oni su tukli po jugoistoku. U suštini, jugoistok Ukrajine našao se u takvoj poziciji da nije sposoban da im bude konkurencija i da ništa od toga ne dobio. Štaviše, ovi racionalni zahtevi EU označili su kraj ukrajinske industrije. Ukoliko jugoistok više ne pripada Ukrajini, u suštini sada taj argument otpada.

Pridruživanjem agrarnog dela Ukrajine Evropskoj Uniji s ciljem da to u prvo vreme postane subvencionisani region… Na početku EU pomaže, a onda prestaje zato što nema odakle da plati, što su već na svojoj koži osetile Rumunija, Mađarska, Bugarska i Grčka. Jednostavno upropašćuju državu. Ispočetka daju pare, kredite, pomažu, a zatim kažu: “Mislite li vi da radite?” Kao prvo, niko ne ume i neće da radi, a nema šta da proda.

Pošto jugoistok već ne pripada Ukrajini – to je samostalna politička struktura: dva regiona Donbasa objavila su nezavisnost a na red čekaju Harkov, Odesa, Nikolajev, Herson, Zaporožje i Dnjepropetrovska oblast – sada se može mirno parafirati taj preliminarni Sporazum o pridruživanju Evropskoj Uniji, pošto u sadašnjoj etapi, u odsustvu bilo kakve industrije u Ukrajini, Ukrajina nema šta da izgubi. Zahtevi koje postavlja EU nikako ne afektiraju zapadnu Ukrajinu koja nema industriju, kao čisto poljoprivrednu zemlju. Ona će dobijati subvencije.

D. Nadina: Po Vašoj logici, Porošenko samim tim indirektno priznaje činjenicu da se jugoistok više ne potčinjava i da više nije deo Ukrajine?

A. Dugin: Ubeđen sam da je u suštini tako. Zapravo, u suprotnom, da je istupao u ime cele zemlje, prirodno bi bilo da bude zabrinut za sudbinu dela svoje industrije na istoku i jugoistoku. Ali ukoliko jugoistoka nema, zapravo, on može bez štete za tu umanjenu ukrajinsku ekonomiju, mirne duše da potpiše taj sporazum. Upravo zato i nije potpisao ne samo Januković, nego i Jacenjuk. Januković je delovao u ime cele Ukrajine. Jacenjuk je probao da još sačuva jedinstvo Ukrajine misleći na Donbas i razmišljao je o tome da i drugi jugoistočni industrijski regioni mogu da se sačuvaju u sastavu Ukrajine, a Porošenko je već realniji političar, on razume da posle građanskog rata koji se širi, jugoistoka neće biti, i da treba, ne čekajući da se formira cela novoruska državnost, da mirno potpiše sporazum sa EU. Već u sledećim etapama, jer EU birokratija zahteva veoma mnogo vremena, kada od Ukrajine ostane taj deo na zapadu i nešto malo od centralnog dela, on će doći do zaključka da bezbolno može prihvatiti te zahteve koje EU donosi.

D. Nadina: Možda će uspeti nešto da se dogodi za tih 9 dana do potpisivanja sporazuma, a što će promeniti Porošenkovu odluku? Možda on odbije da potpiše?

A. Dugin: Ja mislim da neće. Zato što kaznena vojska protiv pobunjenog jugoistoka, naravno, za to vreme neće uspeti da dobije odlučujuću superiornost. Ja mislim da ni Kijev, ni ustanici ni mi za 9 dana ne možemo zauzeti. Shodno tome, on potpuno mirno dobija tih 9 dana, da bi potpisao ono oko čega je i otpočeo evromajdan. Svi će se umiriti i razići, Ukrajine više neće biti, zato će biti Evrope. I u principu, ja mislim ako bi se sada mirno oprostili, kao Češka i Slovačka, a ne kao Hrvati i Srbi ili Bosanci (muslimani, prim. prir.) i Srbi, s tim delom koji se ne odnosi na sadašnju Ukrajinu, ako se uspeju oprostiti mirno, izvrše miran razvod bez podele imovine, bez masakra, bez plaćenih ubica – u tom slučaju će sve u Ukrajini biti dobro. Ja uopšte smatram da će u svojstvu male zemlji istočne Evrope, naravno, biti unutrašnjih problema među Galicijom i Volinjom, bezuslovno u procesu odvajanja od Podkarpatske Rusije, s početka autonomije, a onda, možda i posebne države. To je milionska država. U Evropi je mnogo takvih manjih kompaktnih država. Ili ulazak u Mađarsku. Ja ne znam kako će se ponašati Poljska prema Volinji. No, Ukrajina u minijaturnoj varijanti ima sve šanse da postane istočnoevropska država, otanjena, trećerazredna, ali evropska.

D. Nadina: Hoće li se majdan razići posle potpisivanja sporazuma o pripajanju? Šatori još stoje, ljudi žele da imaju svoje domaćinstvo.

A. Dugin: Ukrajinci su veoma tvrdoglav narod. Tamo gde se nasele, oni tu i ostaju. Tamo su već beli luk posejali i svinje počeli da gaje. U nekom smislu majdan se pretvara sada u nekakvo selo. On prestonicu industrijske države pretvara u prestonicu farmerske države. Mislim da se Majdan neće razići kao svojevrsni seoski skup koji je tamo veoma potreban, zato što tamo uspeva rotkvica, beli luk i tu hodaju koze.

U principu, prestonica industrijske države pretvorena je u selo. I u tom selu, ljudi koji simbolizuju novi identitet Ukrajine, sa belim lukom, vezenom odećom, čupercima – oni su ustvari tamo veoma prikladni. Zato oni predstavljaju lice nove Ukrajine, obnovljene Ukrajine, lišene svog industrijskog potencijala, lišene svog učešća u globalnom ruskom projektu, sovjetskom projektu. Zapravo, Ukrajina se sada pred našim očima pretvara u takvu istočno-evropsku seljačku državu. U suštini, u tome ima nečeg veoma ispravnog. Neka tamo bude Majdan. Naravno, u Evropu ih neće uzeti. Štaviše, ukinuće im vize, kao što je rekla Marin Le Pen. Ona je rekla, posmatrajući kako su se Ukrajinci ponašali na evromajdanu – mi takve građane uopšte ne želimo da vidimo u Evropi. Umesto slobodnog ulaza, moramo da im ukinemo vize.

Marin Le Pen je pobedila na izborima za Evroparlament u takvoj državi kao što je Francuska. Francuska je pored Nemačke i Engleske jedna od tri glavne sile u Evropi. To je politička partija koja je pobedila na evropskim izborima u jednoj od tri glavne sile Evrope i mi prosto nemamo prava da se ne složimo s njenim mišljenjem. I ako Marin Le Pen, a takođe i drugi predstavnici evroskeptika, ljudi koji se ne slažu sa američkom politikom u Evropi, nastoje na tome da se Ukrajincima ne daju vize za EU, to jednostavno neće tek tako moći da se uradi. Činjenica je da Marin Le Pen ima sve razloge za to. Uostalom, ona može dokazati da nema ništa zajedničko s nacionalizmom ako ne daje vize Porošenkovom neonacističkom režimu. To je predivno. Ona kaže – vi me bez razloga okrivljujete za nacionalizam. Naprotiv, mi ćemo predstavnicima savremene neonacističke države (Porošenkove Ukrajine) –  sasvim ukinuti vize.

Zato ja mislim da je evromajdan zapravo postao deo subkulture te nove državnosti, posebno svinje i beli luk, a takođe i te seljačine koje su tu dovezli iz zapadnih delova Ukrajine i koje ne vraćaju natrag. Njih su dovezli i zaboravili ih tamo gde su ih ostavili. Oni su se tamo brzo snašli, zasadili su baštu. A drugo, oni tamo nikome ne smetaju. Oni pamte “nebesku stotinu”, uzvikuju nekakve čudne parole i u principu, oni su zauzeti poslom.

Majdan je postao način života u Ukrajini. Oni znaju da pale gume, oni umeju da skandiraju uvredljive rime. I u principu, od njih se više ništa ne traži. Oni će sa belim lukom i svinjama koje gaje, provesti neko vreme. Ali kada Ukrajina primeti da nešto s njom nije u redu, da sa njom nešto fundamentalno nije u redu, pogledaće tu sliku i reći da to nisu očekivali, taj neki svinjac napravljen u Kijevu, nekakve beskućnike koji sede i gaje ispotiha rotkvicu. U Evropu nas ne puštaju, industije nema, države nema, dobili smo nekoliko hiljada leševa i još ćemo dobiti, “nebeska stotina” odavno se već pretvorila u “podzemnu hiljadu”.

I sva evromajdanovska priča neće se završiti tako kako se završila krvava bitka u Hrvatskoj, Bosni, posebno u Sloveniji u kojoj do sukoba skoro da nije ni došlo, već će se završiti buđenjem, otrežnjavanjem koje je veoma strašna stvar. Ako se pijanči tako dugo ili se nalazi u besvesnom stanju ekstaze u kakvom se sada nalazi savremena Ukrajina na zapadu i u centru, i još vrši takve pogrome, tako stravične zločine, koje oni u tom slepilu, u tom zanosu čine, onda kada nastupi momenat trežnjenja, ja mislim, da će im biti strašno da izdrže sagledavanje toga što su učinili. I zato Majdan ne može proći takvo stanje duše. I da bi izdržali celu tu situaciju, treba ili da sve to zbrišu sa lica zemlje, ili da se s teškom mukom vrate realnosti. Ne znam ko će se time baviti, Evropa ili mi. Ovde bi morala da postoji neka treća sila. Čini mi se da se mi nećemo time baviti, nećemo poći na Kijev, mi s tim nemamo nikakve veze.

D. Nadina: (uključuje se slušalac): Zdravo. Genadij. Jugoistok neće dati, čak i pod uslovom da potpišu. Njima treba gas iz škriljaca. Zato je potrebna čistka ljudi.

A. Dugin: Što se tiče gasa iz škriljaca, to je neka vrsta afere, pošto se sada otkriva da su i troškovi eksploatacije i ekološke posledice i tektonske posledice i toliko visoki (ukupni) troškovi, da je u suštini to bila neka novinarska patka. Gasa iz škriljaca ima, ali njegovo izvlačenje, prerada… ti troškovi predstavljaju takve komplikacije da je mnogo jednostavnije koristiti se tradicionalnim gasom, jeftinije je i biće jeftinije još mnogo, mnogo godina. Prema tome, sporazum oko eksploatacije gasa iz škriljaca nije ništa drugo do fikcija. I to su sada priznali svi ekonomski eksperti.

Što se tiče toga da Evropi nije potrebna Ukrajina bez jugoistoka. Evropi Ukrajina uopšte nije potrebna i nikada nije ni bila, zato što je to veoma komplikovana oblast. Evropa ima već dovoljno svojih (problematičnih?) regiona. Evropa je sada na ivici raspada. To što se sa ekonomijom dešava u Grčkoj, u Italiji i Španiji – to je pad. Severna i centralna Evropa još sastavljaju kraj s krajem, ali to što se dešava u južnoj i istočnoj Evropi, to se može nazvati ekonomskim kolapsom Evropske Unije.

Tu je naličje tih 20 miliona koji, po rezultatima evromajdana, ostaju od zapadne Ukrajine, tih 20 miliona koji žive u zemlji koja ne predstavlja nikakav strateški interes za Evropu – to je naravno, breme, obaveza. Zato Evropa nema nameru da prihvati ostatke Ukrajine.

Da, zapadna Ukrajina sebe smatra evropskom zemljom. Da, zaista, ona je duže vreme bila deo tog evropsko poljsko-austrijskog sveta… To su bili vekovi nakon Kijevske Rusije, njene podele na istok i zapad, integracije zapada u katolički deo, integracije istoka s našim pravoslavnim moskovskim, vladimirskim svetom. Prošlo je mnogo vekova od tog vremena kada je bila Kijevska Rusija koja se podelila na zapadnu i istočnu, i sudbina jugoistoka Ukrajine – to je deo naše istorije ako hoćete moskovske, moskaljske istorije. Za to su oni u pravu. A zapad – je deo evropske istorije.

No, to ne znači automatski da njih Evropa hoće. Industriju u Donbasu na jugoistoku Ukrajina je već izgubila. Da nije izgubila, Porošenko jednostavno ne bi hteo da potpiše sporazum (o pridruživanju EU prim. prir.) pošto je to uništenje industrije. No, ako te teritorije već ne pripadaju Ukrajini, onda je to pitanje skinuto. Ja prosto objašnjavam logički zašto postoji mogućnost potpisivanja i zašto je Jacenjuk bio kategorički protiv toga.

D. Nadina: Svodimo rezultate glasanja. Podržava vas 58,3% slušalaca a 41,7% je protiv. (…) Porošenko je govorio o tome da se jednostrano prekida vojna operacija, ali prošle noći sukobi su obnovljeni. Zašto se to desilo? Zbog toga što su ustanici odbili da idu na pregovore ili iz nekog drugog razloga?

A. Dugin: Zapravo, način da se Porošenko održi na vlasti u kijevskoj hunti je nastavak vojne agresije protiv jugoistoka, a zatim preneti agresiju na Krim. Njima je rat način života. Smisao njihovog postojanja je rat. Oni mogu ratom da opravdaju sve svoje nesreće i zatim svoj neizbežni krah. Oni nisu ni nameravali da zaista prekinu vatru.

Ruski junak Igor Strelkov, koji zaista nosi ceo ruski svet… Naravno, mnogo ljudi daje svoju krv za Novorusiju, za Rusiju, no Igor Strelkov – to je zajedničko ime za one ruske ljude, one stanovnike jugoistoka koji su ustali za svoju zemlju, za svoju istoriju, za svoju civilizaciju, za svoj jezik, za svoju veru, identitet i bore se pred licem kaznene vojske ne štedeći život, polažući život na oltar Otadžbine…. Igor Strelkov smatra da uopšte neće doći do prekida vatre. Ta metodičnost, ta ritmika, taj intenzitet gađanja Krematorska, Artjomovska, Slavjanska i ostalih objekata tradicionalno izloženih udarima i napadima armije i vojne hunte, zapravo se nastavlja sve  vreme.

U suštini, Porošenko to govori da bi skrenuo pažnju. Kao prvo, on ne kontroliše situaciju. Kao drugo, on nema nameru da prekine vojnu operaciju. A treće – čak čak i ako bi on želeo da je prekine, njega niko ne bi poslušao. Četvrto, otpor jugoistoka Ukrajine, Luganjska i Donjecka uopšte neće slomiti. Kolika god da su neslaganja između predsednika Porošenka i njegovih zapadnih partnera i Rusije na pregovorima, to se zapravo na stanovnike Donjecke i Luganjske oblasti neće odraziti. Ti ljudi istrajaće do smrti za svoje postojanje, zato su sproveli i referendum uprkos Putinovim instrukcijama. Zato se oni ne zaustavljaju.

D. Nadina: Vi ushićeno govorite o Strelkovu, a isto tako ste govorili i o Ponomarjovu. No, na kraju Ponomarjov je uhapšen za proneveru u Slavjansku.

A. Dugin: Nisam o Ponomarjovu ništa govorio. Ja njega ne poznajem. Ja znam da je jedan nitkov, jedini koji je glasao protiv Krima, to je deputat Ponomarjov. On nije prosto deputat Državne Dume, on je izdajnik. Jedini čovek koji je izdao naše nacionalno dostojanstvo. Postoje i drugi Ponomarjovi – dobri. No ja ništa konkretno ne govorim. Ne znam za drugog Ponomarjova.

D. Nadina: (Ponomarjov) Koji je u Slavjansku rukovodio svim snagama, a sada je Strelkov počeo time da se bavi.

A. Dugin: Strelkov je naše lice. To je čovek koji na sebi nosi sav naš identitet. Kad ruski čovek ustane s oružjem i kaže: “Ja neću spustiti pogled, neću pognuti glavu, neću stajati na kolenima pred onima koji ubjaju moj narod, ja ću stajati do poslednjeg“ – to je primer kako treba braniti naše nacionalne interese i naše ruske vrednosti.

I u tom odnosu mi vidimo da neko dolazi, neko odlazi, neko se nalazi na visini zadatka, neko se lomi, neko se uvaljuje u političke intrige, nekoga može kupiti Ukrajinska strana, nekoga zapadna, ili strana tih snaga oligarha koje sada sve aktivnije i aktivnije pokušavaju da se umešaju da bi poistovetili protest Novorusije sa ruskom stranom.

Strelkov kaže: “ja nikog ne slušam, ja slušam svoje srce, ja slušam svoj narod, ja slušam narod Donbasa, koji mi je poverio misiju da zaštitim njegov život, njegovu slobodu i nezavisnost”.

D. Nadina: Proizilazi da se Ponomarjov slomio?

A. Dugin: Ja ne pratim negovu sudbinu. Ja pratim sudbinu Slavjanska, pratim sudbinu Donjecka. Ja vidim da ni u Donjecku nije sve jednostavno. Tamo se pojavljuju i iščezavaju ljudi, i u Luganjsku isto tako, koje mi podržavamo s nadom, videvši u njihovim očima istinu. Ali, oni ne odolevaju pucnjavi, ne odolevaju komplikovanim ekonomskim, moralnim, materijalnim teškoćama, psihološkim teškoćama. Šta mi hoćemo od njih? To su obični ljudi s ulice. I odjednom oni su se našli u poziciji da se na njih navalila sva geopolitička snaga konfrontacije između Rusije i Zapada.

Na Strelkovu, na jednom čoveku, na njegovoj hrabrosti, na njegovim svakodnevnim rutinskim naporima za odbranu Slavjanska je sva ruska civilizacija. Zamislite, on nosi na sebi teret koji se upoređuje s onim koji nosi, na primer, naš predsednik, prihvatajući fundamentalne istorijske odluke. I evo, ako sada Strelkov izdrži… on saopštava strašne stvari, mi vidimo njegova obraćanja. On govori: ”Mi ćemo izdržati samo 48 sati”. I on će tih 48 sati izdržati sam! Ako mu mi ne pomognemo…

I tu je principijalno pitanje… Ako pomoć dođe u 47-om času, mi imamo šansu da spasemo jugoistok Ukrajine. Ako mi dođemo u 49-om času, a mi ćemo obavezno doći, obavezno ćemo biti uvučeni u tu situaciju, jer ukrajinske kaznene ekspedicije Porošenka se neće zaustaviti na jednom Slavjansku, neće se zaustaviti na jednom Kramatorsku, neće se zaustaviti ni na Donjecku, ni na Luganjsku, one će obavezno proći preko Perekopa na Krim, a dalje – mi ćemo već morati da branimo svoju teritoriju. Zato će nas uvući u taj konflikt, ali u mnogo goroj situaciji.

Strelkov daje Rusiji, Putinu, svima nama istorijsku šansu da stupimo moralno, pravovremeno, efektivno u taj neizbežni konflikt, koji nam je nametnut, koji mi nismo želeli, koji smo na svaki način želeli da izbegnemo, ali mi za to imamo 48 sati.

D. Nadina: Oleg piše: “Rusija ne ulazi u konflikt, iščekujući nešto ili plašeći se? Zašto?” Kakva treba da bude pomoć Rusije?

A. Dugin: Od Rusije se traži jedno – spašavanje života. Mi smo bili sponzori spašavanja civila nad kojima je bio izvršen genocid od strane oružanih snaga regularnih formacija gruzijske armije koja je ušla u Južnu Osetiju i u Abhaziju. Mi smo zbog sprečavanja genocida nad mirnim građanstvom ušli na Krim. I sada je reč o faktičkom genocidu koji se svakodnevno odvija pred našim očima, nad mirnim građanstvom jugoistoka Ukrajine od strane vojne hunte. Ja mislim da bi bilo logično rešenje da se obezbedi sloboda, nezavisnost i pravo na život građanima jugoistoka.

Ima mnogo načina da se to postigne. Ako ne deluju ekonomski (načini) onda deluju politički. Ako nemaju efekta ni ekonomski, ni politički, ni humanitarni (načini), ni naša ubeđivanja, onda silom: pokriti vazdušne zone, objaviti zonu zabrane letova, zahtevati prekid vatre u ultimativnoj formi pod pretnjom ukazivanja vojne pomoći novim republikama DNR i LNR, političko priznavanje tih republika takođe je jedno od sredstava koje može da prekine tu situaciju, i druge forme.

U suštini, sada je reč o neophodnosti primene metoda sile. Mi vidimo da ekonomske mere ne deluju, političke mere ne deluju, humanitarni vapaji… obratite pažnju na izbeglice, jednostavno na genocid nad stanovništvom, na to što se dešava, na apsolutnu humanitarnu katastrofukoja je tamo nastala, ima bezbroj dokaza za to… tamo ginu novinari – ako ni humanitarni vapaji ne deluju, Rusiji je preostao jedan argument da to zaustavi i Rusija ima 48 sati za to, kako kaže Strelkov, čovek, na kome se sve to drži. To je metod sile.

Na koji način? Ja mislim, da je Putin isprobao sve metode, koje su se pokazale neefikasnim. On je telefonirao Porošenku, on se sastao sa njim u Norveškoj, on se obraćao međunarodnoj organizaciji, Savetu bezbednosti UN. Mi smo uradili sve, diplomatski, ekonomski, politički, apelujući na savest i sve ostalo… i pritom idući na mnoge velike ustupke, jer za Putina je, govoriti sa nezakonito izabranim predsednikom Porošenkom koga mi uopšte nismo priznali za predsednika, predstavljalo na neki način nasilje nad samim sobom za šta je trebalo snage da se izdrži. Sve je bilo urađeno.

D. Nadina: Da li mi ne priznajemo (Porošenka)? Zurabov se vratio u Kijev, on je bio na inauguraciji. Putin se sastajao s Porošenkom, govorio s njim preko telefona.

A. Dugin: Ne priznajemo. Kod nas ne postoji nikakav akt priznanja. Za te predsedničke izbore Putin je govorio da će biti nelegalni. Ništa se za to vreme nije promenilo, osim talasa genocida. Ja mislim da nama ostaje sada, pošto smo isprobali sve druge forme, samo jedno rešenje – sila. Zato mislim da je sada pravo vreme i poslednji momenat Rusiji da silom podrži jugoistok. Ali kakvom silom – to bolje zna naš glavnokomandujući. Mi nećemo umesto njega donositi odluke, da li će uvoditi regularne delove (vojske), da li će pomagati ustanicima, uvoditi zonu zabrane leta, i druge metode. Postoje razne metode vođenja vojnih operacija i o njima neka odlučuju naši rukovodioci. No, sve ostale metode su iscrpljene.

D. Nadina: (slušaocima) Ako se slažete sa Aleksandrom Duginim za vojnu operaciju pozovite broj 916-55-81. Ako ste protiv, da se nikako ne treba mešati pozovite broj 916-55- 82.

A. Dugin: To je zadatak koji sada rešava ceo narod. Putin je naš predstavnik. Putina smo mi izabrali, Putinu mi verujemo. I u zavisnosti od toga kako on postupi u tih 48 sati, ukaže li on vojnu pomoć tim ljudima koji su prosto osuđeni na uništenje ili ne ukaže, od toga sve zavisi. Od toga svi mi zavisimo. Sada je taj istorijski momenat, kada se donosi sudbonosna odluka. Ja razumem da je to mnogo komplikovano. Ja razumem da predsedniku u ovom slučaju ne treba dosađivati ni vapajima “uvodi vojsku”, ni vapajima “ne uvodi vojsku”, ja to razumem. Ali postoji istorijska logika. U situaciji koja je sada nastala u Donjeckoj i Luganjskoj oblasti posle avionapada na mirne gradove, posle uništavanja staraca, dece i žena u industrijskom masštabu, posle ubistva naših novinara, posle toga mi nemamo drugo rešenje.

D. Nadina: 26. slušalac piše: “Ne treba se nigde mešati. Dovoljno je obezbediti zonu zabrane letenja, priznati republiku, pomoći materijalno, a tamo će se oni sami snaći”.

A. Dugin: I to sam imao u vidu. Zona zabrane letenja – to je metod sile. Zona zabrane letenja – to je dovoljno. Mi nismo vojni eksperti, ni ljudi koji telefoniraju, ni ljudi koji rade u medijima, ni filozofi. Ja nisam stručnjak za vojna pitanja. Postoji samo jedna apsolutna činjenica – metod sile. Kada ljude ubijaju minobacačkim oružjem, kada se puca iz “Grada” od jutra do večeri po mirnim kvartovima i ginu civili, ja ne razumem kako se može zaustaviti takva situacija, ako ne metodom sile. Ako Putin ne bi preduzimao nikakve diplomatske poteze, ekonomske poteze, ako se ne bi obraćao javnosti već bi odjednom otpočeo uvođenje vojske, to bi se nekome moglo učiniti neadekvatnim. Ali sada su sve metode isprobane.

Slušalac:(…) Zdravo. Putin, kako mi se čini, već odavno pomaže metodama sile, ali ćutke. Tamo već ima mnogo ustanika-dobrovoljaca, samim tim i vojnika, koji kao bajagi idu dobrovoljno. Ne treba davati Evropi dodatnih razloga.

  1.  Nadina: Ali, dobrovoljci – to su građanska lica. Oni se ne mogu suprotstaviti regularnoj armiji i već se odupiru nekoliko meseci. Regularnoj armiji dobrovoljci se već suprotstavljaju koliko mogu. Situacija je kritična. Strelkov je suviše ozbiljna figura i treba verovati njegovoj oceni. Ukoliko ima ljudi koji su učesnici tih naših dobrovoljačkih odreda koje smo mi sami tamo uputili, blagoslovili ih da zaštite ruski svet, rusku civilizaciju… Tamo ima članova Evroazijskog omladinskog saveza, evroazijskog pokreta koji su na prvim pozicijama. Ja od njih dobijam direktnu informaciju da se situacija potpuno izmakla kontroli, da su sve snage kojima raspolažu ustanici već uključene (u borbu) protiv regularne vojske koja zatvra krug sve više i više. Superiornost trupa hunte raste, a oni već više ne izdržavaju. Niko ne bi od Rusije tražio vojnu podršku, kako je to sada uradio Strelkov, da je ta podrška koju imaju dovoljna. Ona jednostavno u principu nije dovoljna.

D. Nadina: A vas ne zbunjuje ta činjenica što se u ustanike upisuju građani Rusije, koji tamo odlaze iz naših krajeva? Iz Karaljova su već dvojica ubijena.

A. Dugin: To je naša država, to je ruski svet, to je ruska civilizacija. Jugoistok Ukrajine je deo naše civilizacije, i ljudi su to čuli i krenuli tamo, zato što su ih podsetile istorijske činjenice da Novorusija nije bila deo Ukrajine, zato što Ukrajina uopšte do 1991. godine nikada nije postojala u istoriji osim u kratkom periodu Petljurista, koji nikoliko nije trajao i zatim su ga istovremeno uništili crveni i beli. Crveni i beli taj Ukrajinski nacionalizam nisu prihvatali. Mi smo poslušali, mi smo se setili šta je ruski svet. O tome je podsetio naš predsednik. Ljudi su se probudili, razbudili se i stali u odbranu svoga naroda, svojih vrednosti, svoje istorije. Sada oni traže podršku od velike Rusije.

Građanska pomoć – dobro, ustanici – dobro, humanitarna pomoć – to sve zaista postoji. Rusija nije odbacila Novorusiju u nevolji, ali sada je situacija kritična. Putin ne odbacuje Novorusiju, on nikoga nije izdao. Zato se treba manuti tih alarmantnih izjava. Putin deluje veoma dosledno. Ali sada dolazi momenat kada druge metode, druga sredstva više nisu preostala. I u tom smislu sada… To, što se tiče zone zabrane letenja, to je metod sile zato što obezbeđuje takvo rešenje mogućnošću da se obori svaki leteći objekat koji se nalazi u navedenoj zoni. Oboriti iz naše zemlje pomoću sistema protivraketne odbrane.

D. Nadina: To je međunarodni incident.

A. Dugin: Taj međunarodni incident već odavno traje. Posle toga kada smo pripojili Krim, pozivajući se na isto ono čime se sada rukovodimo, na izjavljenu volju građana. I u Luganjsku i u Donjecku su prošli referendumi i gde je narodna volja iskazana ogromnom većinom u korist nezavisnosti. Ta dva politička subjekta žele da žive. Ja razumem da možda mi i nismo spremni da ih primimo u sastav Rusije, kako oni to žele. Možda mi nismo spremni čak ni da priznamo njihovu političku nezavisnost onako kako smo priznali nezavisnost Južne Osetije i Abhazije, ali da obezbedimo život i slobodu tim ljudima, to je naš dug, zato što su to naši ljudi, to smo mi sami. Shvatate li da ljudi koji žive s jedne strane granice Rostovske i Donjecke i Luganjske oblasti ili Voronješke i Belgorodske oblasti i Harkovske – to je jedan narod.

D. Nadina: Ne plašite li se da će to biti početak globalnog svetskog rata?

A. Dugin: Ne, to je isključeno, zato što niko neće biti na strani Ukrajine koja u principu ne spada u zonu životnih interesa SAD. Niko neće otpočinjati Treći svetski rat sa nuklearnom državom. O tome su Leonid Petrović Rešetnjikov i drugi vojni eksperti, generali koji bolje od mene i vas razumeju, objasnili potpuno jasno – rizik trećeg svetskog rata je apsolutno isključen. To nije slučaj da mi atakujemo na životne interese država NATO ili SAD. To je grandiozni blef. Zato je, spasiti Novorusiju od uništenja – naš dug ovde i sada.

D. Nadina: Vas podržava 89,2% slušalaca, 10,8% su protiv.

 (facebookreporter)

Check Also

RUPEL PRIZNAO DA SE SLOVENIJA SPREMALA ZA OTCEPLJENJE I DA JE ORUŽJE DOBIJALA PREKO IZRAELA

„TREBA da budemo pravedni. Jugoslavija je Slovencima pomagala“, rekao je u serijalu Radija Slobodna Evropa …