EKSKLUZIVNO- OVO MEDIJI KRIJU OD LJUDI: Rusija nije u sukobu samo sa Londonom, već sa centrom moći Zapada koji su započeli surovu i opasnu igru! Evo šta je u pitanju…
Držanje Velike Britanije u „slučaju Skripalj“ otvoreno je izazivačko – London optužuje Rusiju, poručuje joj da „začepi usta“ i tvrdi da je u trovanje umešan i sam Vladimir Putin.
U našem je interesu da budemo pošteni. Mi smo već nekoliko godina u otvorenom konfliktu sa svetskom elitom, sa onima koji imaju presudni uticaj na međunarodne odnose i poslove.
I, upravo ta sila danas sa nama razgovara ustima Tereze Mej i Borisa Džonsona. Mi, po tradiciji od 19. veka, Mej nazivamo Engleskinjom, a ona, realno, pripada svetskoj nadnacionalnoj klasi novca i vlasti koja se ponovo ozbiljno obrušiala na Rusiju.
Ne zbog Krima i Skripalja već zato što smo im preprečili put.
Imam u vidu put globalizacije na anglosaksonski način, to jest – projekat formiranja jedinstvenog čovečanstva kojim se upravlja iz zapadnog centra.
„Zapadni“ je u ovom slučaju sinonim za atlantistički, anglosaksonski, a projekat se tokom proteklih sto godina realizuje praktično otvoreno. Kroz postepeno ukrupnjavanje kompanija, njihovo mešanje i preplitanje. Kroz stvaranje jedinstvenih globalnih institucija – finansijskih, upravljačkih, nadzornih i ostalih –i paralelno formiranje novog morala i filozofije transhumanizma.
Čovečanstvo vode ka njegovom „zlatnom veku“, u kome neće biti država, nacija ni polova.
Ko je protiv – on je retrogradan, konzervativac, neprijatelj progresa i samog čovečanstva.
To što se sve ovo još ne deklariše potpuno otvoreno – ništa ne znati. To je samo pitanje vremena.
Rusiju zasad „po starinski“ optužuju za totalitarizam i terorizam jer im je tako prostije, a i navikli su na te diskvlifikacije.
A ko je u ulozi tužioca?
Upravo „svetska zajednica“ koja je – kad se izbliže pogleda – zapravo Zapad. Još tačnije: anglosaksonska, odnosno – američko-engleska elita. Ti ljudi sebe smatraju onima koji imaju pravo da odlučuju.
Formalno, oni objedinjeni u zatvorene klubove i otvorene redove, javna udruženja ili tajne lože. Oni mogu biti vlasnici banaka ili vojvode, senatori ili ministri. Funkcije, pa i veličina kapitala, imaju drugorazredni značaj – najvažnije je pripadanje tom krugu.
A tom krugu su podjednako neprijatelji i Vladimir Putin i Donald Tramp. Ovaj drugi zato što je samozvanac i uzurpator sa nepravilnim, neglobalističkim idejama. A Putin im praktično upućuje otvoreni izazov, objavljujući da se Rusija nikada neće pomiriti sa nametanim svetskim poretkom.
Povrh svega, Putin još ismejava zapadne zemlje zato što su lišene istinskog suvereniteta.
Kad Putin `čačka` nesamostalne evropske zemlje – on aludira na Nemačku, Francusku i druge još manje države. Ali, nema u vidu Veliku Britaniju.
Uprkos tome što je moć Amerike neuporedivo veća od britanske, London je i dalje vodeći u atlantističkom tandemu.
Zašto?
Zato što moć jedne zemlje ne određuju nosači aviona i veličina ekonomije već upravljačke, intelektualne, strateške i finansijske mogućnosti njene elite. Rukovodeću i usmeravajuću ulogu Londona kao „centra moći“ niko ne dovodi u pitanje.
U njemu se nalaze porodice koje su istopile Špansku imperiju, organizovale opijumske ratove protiv Kine, uspele da u Prvom svetskom ratu okrenu Rusiju i Nemačku jednu protiv druge, a preko Čečenskog rata radile na razbijanju današnje Rusije.
To su realni igrači svetskog šaha. Za njih je borba protiv Rusije – stara i tradicionalna igra.
Čerčil, a on je vojdoa od Malboroa, pripadao je samom središtu britanske elite, a ujedno je bio i premijer. Po tome se onnajviše razlikuje od Margaret Tačer, a ne po stepenu uticaja Britanije na svetske poslove. Da, za vreme drugog Čerčilovog mandata je od Imperije ostao Komonvelt sa nekoliko desetina država, a britanska kraljica je u 15 od njih (uključujući Australiju i Kanadu) i dalje šef države.
Postoji i „Pet očiju“ – sistem saradnje pet anglosaksonskih zemalja – SAD, Britanije Kanade, Australije i Novog Zelanda.
Ostala je i povezanost američkog Federalnog rezervnog sistema sa bankama iz londonskog Sitija.
Mnogo šta je ostalo, tpa zato nije presudno da li je na čelu britanske vlade kćerka piljara (Tačer) ili kćerkasveštenika (Mej), diplomat Itona Dejvid Kameron ili aristokrata Boris Džonson.
Prezime premijera nema principijelni značaj. Zato, moramo biti svesni – kada nam se drsko obraćaju oni koji vladaju Britanijom – da oni samo glasno formulišu mržnju i gnev koju prema politici Rusije osećaju gospodari zapadnog sveta.
Njih su u vreme SSSR nazivali „transnacionalnim kapitalom“, a ssada ih prostije označavaju kao „atlantiste“.
Potcenjivati njihovu moć naprosto je – opasno.
Rusija se u svojoj istoriji ne jednom sudaralai sa pokvarenošću Londona i sa njegovim udarima koji su bili smrtonosni za naše vladare. Imama u vidu mart 1801-ve i decembar 1916-te: dva ubistva koja su najdirektnije povezana sa Englezima – ubistva imperatora Pavla Prvog i Grigorija Raspućina koje je bilo signal za svrgavanje Nikolaja Drugog koje je usledilo kroz dva meseca.
Sada je „Engleskinja“ sposobna samo za provokaciju sa pokušajem ubistva Skripalja, a prethodno se obračunala sa Berezovskim. Samo, to ne znači da nije sposobna i za nešte veće.
Već četiri godine se sukobljavamo sa jedinstvenim zapadnim frontom koji je stvoren posle prisajedinjenja Krima. Sada briga o održavanju jedinstva unutar tog fronta prelati sa Vašingtona ( u kojem `sedi` atlantistima tuđi Tramp) na London. Dakle: bliže centru upravljanja zapadnim svetom.
Ako mi taj centar budemo smatrali malobritanijom – nećemo biti u stanju da uspostavimo Veliku Rusiju.
(Petar Akopov, Fakti)