HRVATI POKUŠALI DA GA PODMITE: ODBIO MILIONE DOLARA DA BI SPASAO ČAST JNA
Kako je potpukovnik Stoimen Stoimenov odbranio kasarnu u dugom selu u Hrvatskoj 1991. godine. Tuđmanovi pregovarači pokušavali da ga podmite i da u ruke ZNG preda značajnu količinu oružja
POTPUKOVNIK Stoimen Stoimenov, komandant ogromne kasarne JNA u Dugom Selu kraj Zagreba, koji je četiri meseca odolevao u obruču 1991. godine, mogao je da bira između miliona dolara koji su mu nudili Tuđmanovi pregovarači i oficirske časti da ne dozvoli da ogromna vojna tehnika padne u ruke ZNG. Odabrao je da brani obraz JNA i kasarnu u kojoj je bilo više od 200 tenkova, transportera, samohodnih haubica.
Svu tehniku, uključujući i uništenu, evakuisao je u Dvor na Uni početkom decembra 1991. Najveće kasarne oko njega – varaždinska, bjelovarska… tog leta i jeseni su „pale“, a oružje je zarobljeno.
Neki, kao major Milan Tepić, hrabro su poginuli vršeći dužnost. Stoimenov koji se sa svojim vojnicima našao u nemogućem položaju, odlučio je da pogine ako treba. Branio je kasarnu u kojoj je umesto 2.500 vojnika zatekao 190 ljudi, a „izašao“ je u decembru na začelju stroja od 117 hrabrih.
Za ovaj podvig Stoimenov je nagrađen najvećom nagradom do tada u JNA – 40 miliona dinara. Prema tadašnjem kursu, to je bilo nešto manje od 700 maraka!? Novac je, veli, potrošio slaveći sa kolegama koji su dobili nagrade u vidu unapređenja. Za njega se potom u Srbiji nije našlo „formacijsko“ mesto pukovnika.
Priča o zaboravljenoj hrabrosti potpukovnika Stoimenova počinje 3. septembra 1991. kada se iz Zagreba, po naređenju generala Dušana Uzelca, „probio“ u, bunkerima opkoljenu kasarnu u Dugom Selu. Stigao je u civilu, šinobusom, prošao mimo bunkera i došao u kasarnu. Kada je ušao i upostavio vezu sa Zagrebom, Uzelac mu je poručio: „Od sada si komandant!“
– Sazvao sam odmah sastanak oficira i podoficira. Sve zajedno bilo nas je 26 – počinje priču potpukovnik. – Odmah posle mog govora i poziva da čuvamo čast zakletve, jedan kolega mi se obratio rečima: „Takvih kao ti do sada smo videli četvoricu.“ Nisam znao šta ću, nego sam ih podsetio na Dražu Mihailovića i njegovo odbijanje da se preda Nemcima. Završio sam rečima da može da me ubije svako ko me vidi da nameravam da bežim ali sam i napomenuo da pravo da „sudim“ zadržavam i za sebe!
Kasarna Dugo Selo kraj Zagreba bila je najnaoružanija u Petoj armijskoj oblasti. U njenim hangarima bilo je 211 oklopnih oružja, od tog broja 93 tenka, 60 transportera, samohodne haubice… Odmah kraj kasarne nalazilo se skladište sa municijom duplo veće od onog koje je branio Tepić, plus magacin sa 10.000 automata, vlasništvo TO.
– Prvi zadatak je bio da osiguram odbranu sa manje od 10 odsto predviđenog ljudstva – nastavlja Stoimenov. – Izmestio sam tenkove koji su bili ukopani kraj žice, odredio nove položaje minobacačima i naredio da se na nišan uzmu sve strateške tačke u gradu. Bio sam odlučan da dignem u vazduh skladište ukoliko napad počne. U to vreme tenkovi iz Varaždina već su bili razmešteni oko mene. Odmah po mom dolasku počeo je psihološki rat.
Čelni ljudi Tuđmanovog kriznog štaba – Stjepan Benčec, Zvonko Teklić, izvesni Šola, svaki dan su „pregovarali“ sa vojskom preteći i pozivajući na predaju. U kasarnu su dolazili sa posmatračima OEBS. Potpukovnik Stoimenov ih je upoznao sa nanišanjenim ciljevima i vrlo brzo su shvatili da moraju da budu mudriji.
– Jednom su došli i nudili mi u zamenu za kasarnu da ja kao Bugarin ostanem u Dugom Selu, a da mi oni obezbede odgovoran posao u pošti – nastavlja Stoimen. – Par dana kasnije, uz napomenu da su me potcenili, nudili su mi da budem gradski matičar, na šta sam odgovorio da bi u tom slučaju mogao samo da im izdajem smrtovnice. Sledeći put nudili su kofer dolara i da me prebace na državnu granicu koju odaberem.
Od septembra do decembra 1991. život vojnika je bio pakao. Pošto je kasarna bila zaštićena minama ustaše su svako malo ubacivali pse kroz ogromne površine ograđene žicom tako da su detonacije bile svakodnevne, a mrtvih životinja svugde. U isto vreme, iz komande JNA u Zagrebu je stiglo naređenje da se unište oruđa za koje nema posada, tako da je krenulo paljenje tenkovskih motora, lupanje periskopa, uništavanje cevi i municije, dan i noć. U opštoj depresiji, neki od vojnika i oficira koristili su dolaske stranih posmatrača da pobegnu iz kasarne. U decembru je ostalo 117 „spartanaca“.
– Svaki dan je bio jeziv, a možda najgori 7. oktobar – priča dalje sagovornik.
– Tog dana krenuli su da pucaju ka kasarni, a Benčec i Šola su obavestili kako je pokušan atentat na Tuđmana i da imaju naređenje od generala Tusa da nas napadnu. Odgovorio sam da rade svoj posao i podsetio ih da je moj da sravnim sa zemljom i obližnju centralnu gasnu stanicu koja vodi ka Sisku. Ta noć je zaista bila duga…
Kasarna u Dugom Selu nije pala. U novembru 1991. posredstvom OEBS potpisan je dogovor sa Hrvatskom o izvlačenju ljudstva i tehnike JNA iz Dugog Sela. Tog 2. decembra kolona od 171 vozila krenula je u Dvor na Uni. U kasarni sa onesposobljenom tehnikom ostao je oficir Jordan Rodić i 10 vojnika, da čuvaju oštećena oruđa. I to su kompletno izvukli na vučnim vozovima u nekoliko konvoja do 23. decembra.
Na kraju, za „Novosti“, Stoimenov otkriva i ličnu dilemu u koju su ga „bacili“ hrvatski pregovarači iz Kriznog štaba.
– Ja sam etnički Bugarin iz Donje Ljubate kod Dimitrovgrada i zaista sam u trenucima malodušnosti pomišljao da sam „prodan“. Ipak, uvek kada bi dolazile te misli, sećao sam se razgovora sa starijim bratom, takođe oficirom, koji sam vodio telefonom ranije u junu gde mi je on poručio da „živ ne izdam“. „Uniforma nam je obojici dala život“ – poručio mi je tada brat.
PRKOS BIVŠEG KOMANDANTA
DOK je trajalo ustaško ludilo u Dugom Selu oko kasarne JNA, Hrvat Stjepan Garešić, bivši komandant teritorijalne odbrane JNA, prkosio je ustašama žestoko. Dolazio je redovno na kapiju kasarne i vojnicima donosio kolače, vino, rakiju, naočigled ZNG.
– Taj čovek je bio hrabar. Poručivao nam je „izdržite momci“ i rugao se Tuđmanovim vojnicima. Umro je nedavno i nema poroda. Zato ovo i pričam i čuvam njegovu sliku – govori Stoimenov.
OBRIJALI VOZAČE
TEHNIKA iz Dugog Sela, prema sporazumu sa Hrvatima, izvlačena je uz pomoć šlepera iz Srbije. Oko 50 kamiona sa registracijama Vranja, Leskovca, Niša, dva dana je putovalo do tačke susreta u Hrvatskoj gde su ih sačekali Tuđmanovi policajci zabranivši im ulazak jer su navodno neobrijani. Liče na četnike.
– Prema priči koju sam čuo, tu su posredovali evropski posmatrači da se „vozači obriju“ – govori Stoimenov. – Hrvati su im dali neke tupe brijače i ovi ljudi su u Dugo Selo stigli potpuno iskasapljenih lica. To je za njih bila velika pobeda nad „četnicima“ u Dugom Selu.
DUGE CEVI TERITORIJALNE ODBRANE
PREMA dogovoru Beograda i Zagreba a posredstvom OSCE, Stoimenov je trebalo da preda naoružanje iz kasarne koje je pripadalo TO. Radilo se o 10.000 cevi a Hrvati su pokušali 26. novembra da u kasarnu dođu sa pripadnicima ZNG i vojnim kamionima da „tovare“ svoje!
– Naravno da sam znao da može doći do krvoprolića i tu kolonu sam zaustavio tenkovskim cevima par stotina metara od kapije. Potom sam rekao ljudima iz Kriznog štaba da nabave traktore i da kao radnike dovedu civile. Tek kada su se tako organizovali, puštao sam dva po dva traktora u kasarnu. Ceo dan su radili.
(Dragan VUJIČIĆ)