ISPOVEST BIVŠEG MASONA KOJI JE VIDEO ONO ŠTO ŠTO NIKO NE TREBA DA VIDI: „Oni KONTROLIŠU čitav svet, PRETILI su mi smrću kada sam ih NAPUSTIO“

I.K.
>Categories: IZA KULISA
Tags: masoni, organizacije, smrt, ubistvo
10. aprila 2017.

Iniciran u tajna učenja, postao je deo uskog kruga odabranih dobivši tako direktan uvid u korupcionaško delovanje tajne masonske organizacije i njen skriveni politički uticaj koji rezultira devastacijom društva.

‘Gospodine, ovaj mač koji osećate na grudima uvijek je spreman da se podigne da bi kaznio izdaju; on je simbol griže savesti koja će vam probiti srce ako izdate red u koji želite da stupite. Povez koji vam prekriva oči simbol je slepila u kojoj se čove nalazi i kojim vladaju njegove strasti i koji je uronjen u neznanje i praznoverje.

U ovomu hramu u koji tražite pristup neumorno radimo na traganju za istinom, koju nikada ne dostižemo, na proučavanju novog morala, na praktikovanju solidarnosti u vidu materijalnog i moralnog poboljšanja, na intelektualnom i društvenom usavršavanju čovečanstva. Ako zaista želite steći mudrost majstora, izvolite ispružiti desnu ruku nad Knjigom konstitucija našega reda koje obećavate da ćete poštivati, kao i braću koju ćete braniti čak i po cenu života. Na kraju iskušenja kroz koje ćete proći potpisaćete to obećanje…’

To je tek jedna sličica s ceromine primanja u masone koju opisuje Mouris Keje, francuski lekar kome je u naponu životne snage imponovalo da uđe u svet masonskih loža, da bi nakon 15 godina spoznao svoje zablude, otkrio veru i Boga i izišao iz tog mističnog sveta, pa danas živi pod zaštitom u Francuskoj. Kao nekadašnji visokopozicionirani mason, Keje je napisao knjigu „Bio sam mason – Iz tame lože do svetla vere“ u kojoj opisuje svoj dramatični životni put koji započinje onda kada je odlučio raskinuti s tim svetom. Bio je uvereni ateista, aktivan u Socijalističkoj partiji, a kao lekar ginekolog obavljao je kiretaže i sprovodio sterilizacije. Privučen obećanjem „dublje spoznaje“, uzvišenog znanja i željom za sklapanjem uticajnih poznanstava, ušao je u masonsku ložu u kojoj se tokom 15 godina uspinjao na lestvici od šegrta sve do uvaženoga majstora uticajne lože Velikog orijenta Francuske, istovremeno uranjajući sve dublje u ezoteriju i okultizam.

Iniciran u tajna učenja, postao je deo uskog kruga odabranih dobivši tako direktan uvid u korupcionaško delovanje tajne masonske organizacije i njen skriveni politički uticaj koji rezultira devastacijom društva, a sve to diriguju masoni smešteni na najuticajnijim mestima u politici i medijima. Nakon čudesnog obraćenja u Lordu koje takođe potanko opisuje u ovoj knjizi, odlučio je da raskine s masonerijom. Od tog trenutka sve više postaje svestan zla koje je počinio i otkriva snažne satanističke uticaje u tajnim masonskim krugovima koji se prikrivaju iza maske filantropije, humanizma i tolerancije. Izlaskom iz lože potpuno se menja njegov lični i profesionalni život i počinju teškoće i pravi progon: šikaniranje, otkazi i stalne prepreke u nastvaku lekarske karijere, a jedina podrška u borbi protiv moćnih neprijatelja biće mu novopronađena vera. Nisu izostale ni pretnje smrću, zbog kojih i danas živi pod zaštitom.

svemu tome ekskluzivno progovara u ovoj napetoj životnoj priči ukoričenoj u knjizi „Bio sam mason“ iz koje Slobodna Dalmacija, uz odobrenje izdavača Verbuma iz Splita, prenosi delove. Kaje vrlo detaljno opisuje svečanost primanja u masone, ali i svoje osećaje: „Početkom 1970. pozvali su me na moguću inicijaciju. O onome što me čekalo nisam znao gotovo ništa. Imao sam 36 godina, bio sam slobodan čovek i nikada nisam pripadao ni jednom sindikatu ili političkoj stranci. Jedne večeri sam, dakle, u jednoj diskretnoj ulici našeg grada pokucao na hramska vrata na čijem se zabatu nalazila krilata sfinga i trougao s okom u sredini. U prizemlju me je dočekao muškarac šezdesetih godina u odelu i s tamnom kravatom. Rekao mi je: Gospodine, tražili ste da budete primljeni među nas. Je li vaša odluka konačna? Jeste li spremni podneti iskušenja kroz koje morate proći? Ako je tako, izvolite poći za mnom. Klimnuo sam glavom u znak pristanka. Na oči mi je stavio crni povez, uzeo me pod ruku i poveo nekim hodnicima. Dok smo silazili niz stepenice, malo sam oklevao. Osetio sam zabrinutost, ali pre nego što sam stigao shvatiti zašto, čuo sam kako se za nama zatvaraju neka vrata. Posle onog prilično hladnog prijema muškarac koji me je vodio nije rekao ni jednu jedinu reč. Skinuo mi je povez i u istom trenutku sam ugledao njegovo lice izobličeno snažnim senkama koje je bacao tanan plamičak sveće.

Evo listova papira, rekao mi je, na kojem ćete napisati svoju filozofski testament, odnosno svoje poslednje riječi za slučaj da morate ubrzo umreti. Pre toga mi predajte sav metal koji nosite sa sobom: novac, narukvicu, medalju, sat – stvari koje simbolizuju sve što sija lažnim sjajem. Pokorio sam se: na kraju krajeva, primiću ‘svetlo’ koje mi je bilo obećano. Moj mentor je nastavio: Gospodine, ovde ćete proći kroz iskušenje zemlje; ovaj podrum je mesto vaše simbolične smrti; ostaćete sami u tišini i mraku; predmeti i slike koje osvetljava slabašan plamen ove sveće imaju simbolično značenje i pozivam vas da ga otkrijete. Nakon toga napisaćete svoju filozofsku oporuku odgovarajući na tri pitanja koja su postavljena na ovom papiru i izrazićete svoju poslednju želju. Doćiću po to kada za to dođe vreme.

Hitro je otišao, a mene je spopala teskoba pri pomisli da sam ostao bez sata, da ne znam koliko će ovo ‘iskušenje’ trajati i da neću moći učiniti ono što se od mene traži. Ali, znao sam da sam već položio mnoge ispite i takmičenja, i to prilično uspešno. Seo sam na tronošku za mali sto od grubog drveta i nekoliko puta duboko udahnuo kako bih se smirio. Oči su mi se privikle na tamu, pa sam se osvrtao oko sebe. Zaista, ovaj sobičak ofarban crnom mat bojom u koji ne prodire nikakvo svetlo i koji nema nikakvog otvora mogao je podsećati samo na utrobu Zemlje. Otkako sam ušao u taj skučeni prostor, izgubio sam svaki osećaj za vreme. Odjednom sam se sav zabrinut setio da moram pisati. Nadvio sam se nad papirom. Koje su, po vama, čovekove dužnosti prema samome sebi, prema porodici, prema čovečanstvu?

Skinuo mi je sako i kravatu i oko vrata mi stavio omču. Zatim mi je razgolitio levu ruku i rastvorio košulju s leve strane grudi, zavrnuo desnu nogavicu sve do koljena i zatražio da skinem levu cipelu. Mora da sam izgledao potpuno smešno, ja koji tako pazim na svoj izgled, na kvalitet odela i kravata! Bolje bi bilo biti obučen kao klovan nego ovako naopako. Bilo je to potpuno poniženje!“… Kaje je redovno dolazio na sastanke i dobro vršio sve rituale, pa su ga nakon godinu dana predložili za stepen pomoćnika. Paralelno s tim ušao je u politiku gde je otkrio kako funkcioniše bratsko pomaganje među masonima i kako se donose zakoni kad imaš svoje ljude na ključnim mestima.

Čim je u maju 1974. bio izabran za predsednika i nakon što je imenovao Žaka Širaka za premijera, VGE – kako su zvali Valeri Žiskar D’Estena – za ličnog savjetnika je uzeo Žan-Pjer Protua, velikoga majstora Velikog orijenta Francuske, glavne francuske masonske struje sa sekularističkim sklonostima. U Ministarstvo zdravlja imenovao je gospođu Simon Vej, pravnicu i bivšu logorašicu iz Aušvica, a za njenog savetnika postavio dr. Pjer Simona, velikoga majstora Velike lože Francuske s kojim sam se dopisivao. Političari su bili dobro okruženi našom “Braćom tri tačke” i projekat zakona o abortusu bio je brzo razrađen“ – piše Kaje koji je na lokalnim izborima i sam bio kandidat Socijalističke partije, a Fransoa Miteran došao je njemu i kolegama iskazati ličnu podršku.

„Početkom oktobra bio sam izabran za uvaženoga majstora svoje nove lože i počeo sam da nosim plavi okovratnik, simbol svog autoriteta. Vodio sam radove, istrage i inicijacije. Budući da su u našem regionu mnogi kandidati bili kršteni i imali temeljno katoličko obrazovanje, uvek bih ih pitao da li li spremni dovoditi u pitanje crkvene dogme i prihvatiti masonska načela tolerancije, otvorenosti i sekularnosti. Bio sam imenovan i za delegata u Konventu, odnosno nacionalnoj zakonodavnoj skupštini Velikog orijenta. Nakon što ga je u novembru prihvatilo veće ministara, u decembru je bio izglasan “Zakon Veil”. Zastupnici i senatori masoni desnice i levice jednoglasno su ga izglasali! Pitanje je došlo i pred ustavno veće koje je odobrilo taj tekst, pa je zakon stupio na snagu 17. januara 1975. U skladu sa svojim javno iznetim stavovima izrazio sam nameru da primjenjujem taj novi zakon koji sam zajedno sa svojom braćom priželjkivao i koji je bio pripremljen u ložama.“

Zahvaljujući činjenici da je bio mason Kaje je napredovao i u profesionalnom životu, a svoje profesionalno napredovanje smatrao je normalnim. Gomilanje funkcija doživljavao je kao „slavu ovoga sveta“. Došao je 1982. godine do osamnaestog stepena, postavši vitez ružinog krsta. Njegovu slavu je „narušila samo jedna senka“, kako kaže, „kada mu se 1983. godine razbolela supruga Klod.“Kako se retko dešava da jedna nevolja dolazi sama, tako je i Kaje ubrzo doživio šok kad mu je „prijatelj i brat mason koji mu je ujedno bio i direktor“, ničim neizazvan, rekao: Moris, gotov si! Ta rečenica je pala kao oštrica giljotine i tako me slomila da sam jedva razumeo šta mi je posle toga sve još rekao, iako sam se jako trudio utišati lupanje arterija u ušima i rumenilo koje mi je počelo prekrivati lice.“

Da, izgubio si sav autoritet nad svojim zaposlenima, čak i svaki kontakt s njima zato što se između njih i tebe navukla zavesa, razumeš li me? Kaje nije znao u čemu je njegova krivica, a prijatelj i brat mason s kojim su bili kućni prijatelji dao mu je 48 sati za podnošenje ostavke, rekavši da ima hrpu svedočanstava protiv njega i njegove supruge, ali mu ih nikada nije pokazao. Više od iznenadnog pada na poslu brinulo ga je zdravlje svoje supruge koje se stalno pogoršavalo, pa joj je predložio da odu u Lord, setivši se kako su neki lekari pacijentima predlagali promenu klime kad ništa drugo ne bi pomagalo.

Jasno je da nisam verovao u nadprirodni i duhovni karakter čudesnih ozdravljenja koja su se dogodila u Lordu. Psihološki učinak mog predloga katastrofalno je uticao na Klod. Kao medicinska sestra bila je svesna da je u jako teškom stanju, ali nije mogla zamisliti da bi joj njen muž, lekar i racionalista, naučnik, mason i antiklerikalac, mogao predložiti uranjanje u čudotvornu lordsku vodu. Bila je dovoljno hrabra da u tom trenutku ne kaže ništa, ali budući da je u njoj još uvijek živela diskretna ali čvrsta hrišćanska vera, počela je da strahuje od neke sasvim drugačije opasnosti. Bojala se da bi neuspeh te ideje u meni mogao da izazove još veću skepsu i ateizam“ – pojašnjava Kaje koji je na tom neočekivanom putovanju doživio čudo.

„Slavila se misa. Nikada nisam bio na euharistiji, odnosno nikada tome nisam pridavao važnost na svadbama ili sahranama na koje sam odlazio zbog društvenih obveza. Pre pristupanja masoneriji smatrao sam da je misa zastareli ritual, neka vrsta praznoverja kojim ljudi pokušavaju da pribave blagonaklonost neba, kao što primitivni narodi vračanjem i bacanjem uroka privlače blagonaklonost i teraju zla bića. U masoneriji sam shvatio da u prirodi i u čoveku postoje neke svete dimenzije koje treba poštovati kako bi se očuvao red u odnosu na haos. Za mene je misa bila ritual kao svaki drugi koji čoveka može potaći da napravi reda u sebi i oko sebe, i ništa više od toga.“ „Slušao sam pažljivo. U jednomu trenutku je sveštenik ustao i svečano pročitao: ‘Zahtevajte i daće vam se, tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se…Reči su je Gospodnje.’”

Bio sam kao gromom ošinut: ta rečenica koju sam čuo kod prve inicijacije i koju sam izgovarao kada sam inicirao bezbožne, to je reč toga Isusa za kojega sam smatrao da je u najboljem slučaju mudrac ili veliki inicijat, ali ne Gospodin. Došao sam zahtevati, tražiti, kucati, u potpunosti nesvestan ozbiljnosti svoga poteza. Došao sam k sebi tek u trenutku kada je sveštenik podigao hostiju (okrugla bela pločica teška nekoliko grama za koju hrišćani smatraju da je „hrana za dušu“, odnosno duhovna hrana i u crkvama se hostije upotrebljavaju umesto običnog hleba – prim. prev.). Tada sam prvi put u životu prepoznao Isusa u tomu skromnom komadiću hleba, Svetlo koje sam uzaludno tražio u tolikim inicijacijama.“

Kaje je tako otkrio veru, primio krštenje i snažno se molio Bogu. „Moja promena uverenja nije prošla bez duhovne borbe: u dva me je navrata probudilo cerekanje tik do uha i vizija nekih mračnih sivo-zelenih vretenastih likova koji su podsećali na plamene jezike koji se uzdižu iz ognja, samo bez svetla i bez topline. Od te sam se vizije tresao od užasa i čitavo telo mi je drhtalo od hladnoće. Ti su fenomeni u trenu nestajali čim bih se dovoljno sabrao i počeo prizivati pomoć Blažene Device Marije molitvom Zdravo, Marijo.“ Na poslu je bio totalno poražen. Ostavku nije dao usprkos uceni direktora. Kad se vratio na posao, kolege su ga prestale pozdravljati, a njegove radne obaveze dodeljene su drugima.

„Bilo je to strmoglavo nazadovanje s obzirom na pravila kolektivnog ugovora. U danima koji su usledili čitav niz službenih dopisa s direktorovim potpisom javljao mi je da više ne mogu predavati ni na fakultetu ni u Nacionalnoj zdravstvenoj školi i da više ne mogu biti član Regionalne opservatorije zdravlja. Prekinuta su sva terenska medicinska istraživanja koja sam na regionalnom nivou obavljao s drugim naučnicima. U roku od nekoliko dana shvatio sam da su me gurnuli u zapećak i da osoblje treba da me drži u karantinu. Više mi nije stizala nikakva pošta, čak ni strogo medicinski časopisi na koje sam bio pretplaćen. Provodio sam po osam sati u kancelariji bez ikakvog kontakta i s kim.

Vera u Isusa Hrista davala mi je snagu da ne dozvolim da se tek tako slomim. Usprkos svemu, još sam se uvek oslanjao na svoje društvene kontakte, na kraju i one masonske“, piše Kaje koji je tada otkrio da se niko ni od masona ne želi založiti za njega kada je pau u nemilost. „Obratio sam se i nekim drugim masonima, utiecajnim ljudima, ali oni su se mudro izvinili pod izgovorom da je reč o profesionalnom sukobu. Onda sam potražio jednoga poznanika, advokata koji je pripadao Velikoj loži Francuske, i zamolio ga da uloži tužbu sudu koji je zadužen za rešavanje sukoba između zaposlenih i poslodavaca zbog ‘bitne izmene ugovora o radu’. Hteo sam da pokažem da je to za mene pitanje časti, pa nisam tražio odštetu, nego da mi se vrate sve moje funkcije.

Tri dana kasnije, dok sam kod kuće ležao zbog gripa, Klod i ja doživeli smo iznenađenje. U posetu nam je došao jedan brat iz Velike lože Francuske, regionalni sekretar sindikata Force Ouvrière i univerzitetski profesor. Hladnokrvno mi je rekao da ako odem na sud, ‘rizikujem život’ i da neće moći ništa učiniti kako bi me zaštitio. Bio sam zaprepašćen. Znao sam da čovek može doći u situaciju da rizikuje život kako bi odbranio brata… ali nisam mogao zamisliti da bi masoni koji su časni i poznati u našemu gradu nekom pretili smrću. Shvatio sam da postoji veza između te pretnje i činjenice da su me pre nekoliko meseci – u prisustvu ovoga brata koji mi je sada pretio – moj direktor i predsednik upravnog odbora pozvali na neki čudan sastanak. Taj sam sastanak spomenuo ranije navodeći potencijalne razloge za padanje u nemilost. Pretpostavljam da su ta gospoda i neki drugi već napravili divlju ložu koja je predvorje mafijaških poslova. Pretnju sam shvatio ozbiljno, pa sam već sutradan u sef svoje banke deponovao dopis u kojem navodim imena ljudi na koje treba sumnjati ako mi se dogodi ‘nehotično samoubistvo’. Upozorio sam i jednog od svojih daljih rođaka koji je radio u Parizu u tajnoj službi“, piše Kaje.

Paraelno s tim, njegov verski entuzijazam nije slabio. Svako jutro je rano ustajao kako bi izmolio krunicu (molitve podeljene u delove dok se u rukama prebira brojanica koju hrvati zovu krunica – prim. prev.) i čitao jevanđelja. Benediktinski monah kojeg je upoznao bio mu je velika podrška: „Kada sam mu rekao da sam jako revoltiran time što me je uništio mason, brat i prijatelj, i da mi niko od najuticajnije braće nije pritekao u pomoć, pokazao mi je Isusa kojega je Juda izdao, a apostoli napustili: nije tražio moćnu pomoć svoga Oca da izbegne mučenje, nego se uzdao u njegovu volju i ljubav. Nije to nikakva rezignacija – on mi je savetovao da iskoristim sva miroljubiva, dakle pravna sredstva kako bih postigao svoja prava – nego prihvatanje i poverenje jer u iskušenju nismo sposobni prepoznati Božiji plan za naš život: Bog, naime, nikada ne napušta svoju decu. Iskušenje krsta, koji je zapanjujuć za naš ograničeni duh, na kraju omogućava čudo vaskrsenja, trijumf istinskog života, večni život.“ Iako je odlučio izaći iz masona, ipak se vratio u masonsku ložu „da proveri njihovu slavnu toleranciju i prijateljstvo braće“, pa je održao predavanje pod naslovom „Isus – mitski lik ili inicijat“. Dočekao ga je zid ćutnje. Postepeno je prestao ići u ložu, a otvorio je i bolovanje. Uprava mu je uručila otkaz pa se s 54 godine života našao na ulici. Srećom, piše, nisam izgubio poverenje u Boga!

Obnovio je medicinsku praksu i počeo da radi privatno. Braća masoni ga ni tada nisu puštala na miru: „Tokom moje obnovljene medicinske prakse u našu ordinaciju u nekoliko navrata dolazila su moja bivša braća iz lože pod raznim izgovorima, često i bez pravoga razloga, i da bi na kraju pregleda neizbežno bilo postavljeno pitanje: ‘Moris, zašto se ne vratiš u naše redove? Tvoj preobražaj nije preprjeka za učešće u našoj loži. Moj ih je odgovor ostavljao bez reči: ‘Što bih još mogao naći u loži nakon što sam sreo Isusa Hrista? U početku su nam i neki iscelitelji slali svoje pacijente. Jedan od njih ispričao nam je kako je njegova grupa bila iznenađena činjenicom da su njihova okultna okupljanja, čija je svrha bila vratiti nas na njihove sastanke, ostajala bez efekta. Jednom drugom prilikom obavestio nas je da nam više neće slati svoje bolesnike jer ‘posle naših molitvi više ništa ne može s njim raditi’ (podrazumeva se da na njima više nisu mogli raditi nikakve okultne prakse). Evanđelja jasno kažu: Isus je pobednik!“, zaključuje Kaje svoju uzbudljivu ispovest.

(Izvor: newsweek.rs)