ISPOVEST UBICE LJUBE ZEMUNCA: KAD GA JE POGODIO METAK, BACIO SE NA MENE KAO ŽIVOTINJA!
Goran Vuković Majmun, ubio je u Frankfurtu, 1986., najvećeg beogradskog kriminalca Ljubomira Magaša, poznatijeg kao Ljuba Zemunac i u srpskom podzemlju samo po tome ostao upamćen.
Tokom ispovesti u kojoj je do detalja opisao ubistvo i ono šta je tome prethodilo, Vuković je bio malo nervozan, rešen da tada, i nikada više, ispriča svoju verziju događaja.
„Odrastao smau Sarajevu. Kao klinac čuo sam za Ljubu, ali upoznao sam ga tek u Frankfurtu. Spojio nas je neki Stevan Stipić, predsednik tamošnje ravnogorske organizacije. Neopevani prevarant. Predstavljao se kao četnik. Svakoga ko bi došao da se učlani, prvo je pitao: „Šta si sposoban da kradeš?
“ Odgovarao je za razne prevare i bio je registrovan kod Interpola. U organizaciji „Ravna gora“ bilo je dvanaest članova, dvanaest lopova. Primani su isključivo kriminalci, mada smo ponekad govorili protiv komunizma, pevali četničke pesme i stavljali na glavu šubare sa kokardom. Ljuba Zemunac je figurirao kao njegov zamenik u toj organizaciji, a praktično je bio njen operativni vođa“, prisećao se Majmun.
„Niti sam ja došao u Frankfurt da Ljubi Zemuncu skinem „krunu“, niti me je to uopšte interesovalo. Rekao sam mu otvoreno: „Došli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo hteli da te ugrozimo! Ti si Ljuba i svaka ti čast!“, dodao je Vuković.
Stvarno je bio siledžija
U nastavku priče Vuković se prisećao kakav je zapravo bio Ljuba Zemunac.
„Stvarno je bio siledžija. Čuo sam da nije mogao da ima normalan odnos sa ženom dok je ne prebije. Nije mu se moglo osporiti jedino da je bio najjači u Frankfurtu. To bi bilo smešno, jer je bio jak kao životninja. Morao si – ili da ga ubiješ – ili da mu priznaš da je jači! Ja sam bio samo malo ponosit, ništa više. Sa Ljubom sam bio dobar, nije bilo nikada konflikta. Uvek mi je bilo drago kad bismo se sreli. Dok je bio u zatvoru, čak sam trčao da mu nađem svedoke“, priča on.
Jedva sam ostao živ, probili su mi jetru, bubreg, debelo crevo
„Izađem jednom na ulicu, kad čujem: „Stoj!“ Okrenem se i, kako sam to uradio, tako me nešto pogodi u leđa. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Onda oni dum – dum, pucaju za mnom. Jedva sam ostao živ. Probili su mi jetru, bubreg, debelo crevo. Nikada nisam saznao šta sam im se zamerio“, kaže Majmun.
Kobni susret ispred suda
Goran Vuković se jasno sećao dana koji je za Ljubu Zemunca bio fatalan.
„Od tada se više nismo videli sve do tog kobnog susreta ispred zgrade suda. Ja sam imao zakazano suđenje za neke krađe, a i njima je bio pretres. Ne sluteći ništa, poneo sam pištolj, prosto, jer se od njega nisam nikada odvajao. Parkirao sam auto na ćošku i sa ženom i jednim ortakom pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest. Nešto su se domunđavali.
Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: „Šta hoćeš?“ Planuo je: „Šta je, pederu, hoćeš da se svetiš?!“ Nisam ga se nimalo bojao: „Misliš da neću da ti se osvetim?“ Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. Odmah je popio i drugi.“
„Onda su njegovi pritrčali. Jedan od njih je imao pištolj, a drugi nož. Pošto onome sa pištoljem nisu smeli ništa da urade, uhvatili su tog drugog i prebili ga zato što me nije ubo u toj gužvi. Oni su posle rekli da su me po dogovoru čekala tu dva policajca.
To je smešno, jer ja nisam ni hteo da bežim. Mirno sam vratio pištolj u futrolu, uhvatio ženu za ruku i rekao: „Hajde da idemo“. Naleteli smo na policajca koji je držao neka akta i izvadio je pištolj. Poslušao sam njegovu naredbu, podigao ruke i legao na zemlju dok ne dođe patrola. Nisam uopšte shvatao šta se desilo i počeo sam da se cerekam“, priseća se Vuković.
Nije bilo lako ubiti Ljubu
„Ni tada kad se to desilo ja Ljubu nisma prvi napao: oni su na mene kidisali. Da si, u ne znam kakvoj svađi, ako ideš sa ženom, ako ti je tu familija, niko se ne napada, sve se zaboravlja, to je uvek među nama bio neki nepisani zakon. Pa nisam valjda mogao da dozvolim da me Ljuba potcenjuje pred rođenom ženom?!“
„U trenutku smrti Ljuba nije bio naoružan, a on i njegovi su mislili da nisam ni ja. Nije bilo jednostavno ubiti Ljubu Zemunca, najveću legendu jugoslovenskog i evropskog podzemlja. Bio je vrlo opasan i okretan. Znao je šta ga gde čeka. Mnogi su pokušali da ga likvidiraju, a pre mene ga je u Milanu upucao u stomak samo Kole Debeli.
Od Ljubine pogibije najmanje sam ja izvukao korist“, zaključio je na kraju Goran Vuković Majmun.
Goran Vuković Majmun ubijen je u Beogradu 1994. godine.
(Agencije)