IZVEŠTAJ KOJI JE ZAPALIO DRŽAVU: ZBOG OVOG ČOVEKA JE SRBIJU ZADESILA VELIKA NESREĆA, GDE JE STRADAO CEO NAROD

U zimu 1999. godine, tačnije 15. januara, dogodio se oružani sukob između srpske policije i pripadnika UČK u selu Račak.Tog dana ubijeno je 40 pripadnika albanske terorističke organizacije.
Međutim, tadašnji šef verifikacione misije OEBS, Vilijam Voker, tvrdio je da je srpska policija izvršila masakr nad nedužnim civilima albanske nacionalnosti.
Ovakvo tumačenje poslužilo je kao argument usmeren protiv SRJ, i kao legalno pokriće za početak rata, odnosno, NATO intervenciju protiv naše zemlje.

„Da su me pripadnici KFOR-a i albanski teroristi tog jutra zatekli u kancelariji, danas ne bih bila živa. Odrali bi mi kožu „, ovako svoju priču samo za Telegraf.rs započinje sudija Danica Marinković, jedina žena koja zna istinu o Račku, zbog kog je SRJ bombardovana 1999. godine. Žena koja je svedočila u Hagu i podigla poternicu za Haradinajem i Tačijem.

„Kada smo uradili uviđaj u Račku, bilo je jasno da je došlo do oružanog sukoba, da se radi o albanskim teroristima i da nema ni govora o mučenju. Voker je, ipak, rekao drugačije i Srbija je bombardovana“, kaže Danica Marinković, nekadašnji šef istražne ekipe Okružnog suda u Prištini.

„Ništa se nije desilo tako kako je Voker rekao. Sve je to bio njegov unapred smišljen plan, uz podršku zapadnih sila. Ideja je bila da se Račak predstavi kao masakr nad nedužnim civilima i da to posluži kao inicijalna kapsula za bombardovanje“, objašnjava Danica Marinković, tadašnji šef istražne ekipe Okružnog suda u Prištini i prva koja je stigla u Račak kako bi obavila uviđaj.

To joj je, doduše, bilo otežano, s obzirom na to da su čak dva dana sa okolnih brda pucali na nju i ostatak istražne ekipe. Danica je tek trećeg dana uspela da uđe u selo.
„U Račku smo prvo zatekli veliku količinu naoružanja, ručne bombe, sanduke sa municijom, vojne uniforme, pune torbe sa oružjem.

Sve smo to skicirali, snimili i popisali, a potom utovarili u kamion. Odmah mi je bilo jasno da je Račak uporište OVK, a ne selo u kom su bili nedužni civili, kako su zapadne sile kasnije predstavile.“

Na uviđaj su krenule i ekipe Asošiejted presa i Rojtersa, snimili su sve ono što je Danica videla, i zapisala u izveštaju. Ti snimci, međutim, nikada nigde nisu emitovani.

„Kada sam kasnije pozvana da svedočim o Račku, ja sam navela imena svih novinara i snimatelja koji su išli sa mnom, tražila da i njih pozovu na svedočenje, ali to se nikada nije dogodilo. Snimci su jednostavno nestali“, kaže Danica.

Kada je videla tela, odmah joj je bilo jasno da se radilo o oružanom obračunu i da nema ni govora o mučenju.
„Bilo je jasno da se radi o albanskim teroristima jer su na sebi imali vojničke oznake, čizme, vojničke kaiševe, pantalone i jakne.

Kasnijim pretresom ostatka sela, naišli smo na štab OVK, kasarnu u kojoj je bilo bombi, ručnih bacača, municije. Našli smo čak i svesku sa rasporedom o dežurstvima straže“, priseća se Danica svakog detalja koji je videla.

Srpski tim je započeo obdukciju posmrtnih ostataka 19. januara 1999. godine. U obdukciji su učestvovali sudskomedicinski veštaci iz Beograda, Novog Sada, Niša i Prištine, uz prisustvo dvojice beloruskih stručnjaka i dva predstavnika misije OEBS. Finski tim medicinskih veštaka priključio se obdukciji 22. januara.

„Zaključak je bio da su svi nastradali bili žrtve vatrenog oružja i da nad njima nije bilo nikakvog dejstva i tragova mučenja. Prosek životne dobi ubijenih je bio oko 45 godina. Nije bilo pogubljenja, sakaćenja tela, bilo kakvog mučenja, ni pucnjave iz neposredne blizine“, seća se Danica.

Iako se i finski tim složio sa rezultatima obdukcije, njihov vođa, Helena Renta, odbila je tada da ga potpiše i rekla da će to uraditi kada se ponovo vrati u Prištinu.
„Dva meseca kasnije, 17. marta 1999. godine Renta je u Prištini održala konferenciju za medije.

Ubistva etničkih Albanaca nazvala je “zločinom protiv čovečnosti”. Negirala je srpske izveštaje da se radilo o borcima, i tvrdila je da su svi bili u civilnim odelima. “Verovatno” i “najverovatnije” bile su česte reči tokom njenog izlaganja“, kaže sudija Marinković.

Na osnovu tog izlaganja, osam dana kasnije, počelo je NATO bombardovanje SRJ.

Tek 2008. godine Helena Renta, u autobiografskoj knjizi navela je da je izveštaj o tom događaju pisala pod pritiskom tadašnjeg šefa misije OEBS-a na Kosovu Vilijama Vokera i Ministarstva spoljnih poslova Finske. Priznala je da je Voker u zimu 1999. godine tražio od nje da ceo slučaj predstavi kao srpski zločin.

Vilijam Voker je negirao ove izjave Helene Rente. Što je još žalosnije, Vokeru je u Prištini podignut spomenik.
Sudija Marinković je u međuvremenu proterana iz Prištine.

„Desilo se to nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Dobila sam informaciju da treba da idem iz Prištine jer će mene prvu hapsiti. Otišla sam, ali sam prvo fotokopirala svu dokumentaciju koju sam imala. O Račku i ostalim dešavanjima na Kosovu i Metohiji, čiji sam svedok bila.

Dva dana nakon mog odlaska iz Prištine, pripadnici KFOR-a, praćeni albanskim teroristima, upali su mi u kancelariju i bili prilično kivni što me nisu zatekli. Rekli su tada da će me živu odrati kad me budu našli“, izgovara potresno Danica, kao da ponovo preživljava taj horor.

Srbija je na zadovoljenje pravde čekala do 2005. godine. Tada je sudija Marinković dobila poziv iz Haga kako bi svedočila o slučaju Račak.
„Svedočenje sam spremala direktno sa Slobodanom Miloševićem kom je Račak stavljen na teret. Svaki dan sam odlazila kod njega u pritvor.

On je bio zaprepašćen dokumentacijom koju sam sačuvala. Iako sam mogla da oborim dosta tački optužnice protiv njega, sud mi to nije dozvolio. Mogla sam da svedočim samo o Račku. I oborili smo ga. Od tog mog svedočenja, više nikada nije izgovoreno “masakr u Račku”.“

Sudija Najs nije mogao da se pomiri sa svedočenjem sudije Marinković, pa je otišao u Prištinu kako bi našao dokaze i svedoke protiv nje.
„Bio je ljut, čak je pokušao da mi podmetne fotografiju na kojoj je bila jedna uzbrdica i na njoj drvo. A ispod drveta leš deteta i neke žene.

Ja pogledam fotografiju i vidim da je na tom delu gde su leševi zemlja suva. Vidim zelenu travu i listove na drvetu. Pogledam ga i kažem da se “slučaj Račak” desio 15. januara, da je svuda bilo blata i snega i da nikako nije moglo biti trave i lišća u januaru.“

Tog trenutka, Međunarodni sud je odbacio optužbe protiv srpskih generala za Račak.
„Takođe, ja sam imala spisak 40 poginulih koji su identifikovani, a u optužnici piše da je ubijeno 45 nedužnih seljana.

Kada smo uporedili spisak, samo pet lica nam se poklopilo. Oni su imena nabacali napamet. Da tada nismo dokazali istinu o Račku, ko zna šta bi još bilo sa Srbijom“, izgovara sudija sa zebnjom u glasu.

Dodaje da su zapadne sile isti taj scenario posle iskoristile u Iranu i Avganistanu, pa sad i u Siriji.
U februaru ove godine, Danica Marinković je odlikovana Zlatnom medaljom za profesionalni integritet, ličnu hrabrost i poštenje.

I to je doživela kao satisfakciju i priznanje za svoj pošten rad, iako godine koje su usledile posle Račka nisu bile lake.
Bila je žigosana, nije prošla reizbor za sudiju, neko vreme bez posla i prijatelja. Svi su je izbegavali.

Deset godina nije smela da napusti granice Srbije, čak ni da ode do Skoplja kako bi videla majku i brata. Raduje je što je unuk Trajko rešio da ide njenim pravnim stopama, ali se nada da ga prava neće odvesti do Kosova i da nikad neće proći njenu golgotu.

Predmet njenih istraživanja, pored Račka, bilo je i delovanje Haradinaja, Ljimaja, pa i Tačija, protiv koga je raspisala poternicu.
„Eto, Tači je osuđen na zatvorsku kaznu od 10 godina zbog terorizma, ali nikad nije odležao, niti će“, kaže Danica.

Sve što do sada nije rekla, objavila je u svojoj knjizi “Sudija u miru i ratu – svedočim”, čija je promocija počela danas u Ruskom domu u 18 sati. Reč je o zbirci dokumenata i svedočenja neprocenjive vrednosti, koji dokazuju golgotu srpskog kosmetskog naroda.

Ispred Ruskog doma stvorila se nezapamćena gužva.
Preko 1.000 ljudi je došlo na promociju, iako u dom staje oko 500, a tu su i pripadnici žandarmerije

(Telegraf.rs)