JEZIVO SVEDOČENJE MAJORA OZNE: „KADA SMO ZAUZELI DEDINJE, STRELJALI SMO DESETAK HILJADA LJUDI! A ONDA, ODJEDNOM…“
Prenosimo vam odlomak iz intervjua Milana Trešnjića, majora OZNE i nekadašnjeg generalnog konzula SFRJ u Štutgartu.
Dobio sam zadatak da u Beograd uđem sa ruskim jedinicama i da zauzmem sedište XII kvarta na Dedinju i da otpočnem uspostavljanje narodne vlasti prikupljanje podataka o držanju stanovništva za vreme okupacije, hapšenje saradnika okupatora i pripadnika zaostalih jedinica Nedićeve garde i žandarmerije.
Kako su građani Dedinja dočekali oslobodioce?
Na Dedinju su se još uvek vodile borbe po kućama. Nemci su se povlačili prema Senjaku, a od Bežanijske kose je delovala artiljerija. Rusi su postavili bateriju kaćuša na jednoj poljani pored restorana “Dedinje”, u blizini današnjeg Bulevara mira. Pucalo je sa svih strana i odjednom se u brisanom prostoru kod Železničke bolnice pojavljuje jedan biciklista s francuskom kapom. Pokazuje niz Rumunsku ulicu i viče da se Nemci povlače tim pravcem i da ih se mnogo krije po vilama. Bio je to princ Đorđe Karađorđević.
A kakav je bio doček dedinjskih buržuja?
Većina ih je pobegla s okupatorom ili se krila u podrumima. Jedini stanovnik Dedinja bio je čuveni pesnik Lazarević, inače diplomata u vreme Kraljevine. Pomogao mi je kao novom upravniku Dedinjskog kvarta.
Kako?
Govorio mi je ko je bio saradnik okupatora na Dedinju, šta bi mi kao Ozna, trebalo da činimo, koga da hvatamo, a koga da ne diramo. To je bio jedan fini gospodin, sećam se, izašao je pred nas u kućnom kaputu, kakao boje. Odveo me je u svoju kuću, počastio me, pokazao mi je svoju ogromnu biblioteku i pozvao da dođem, kad budem imao vremena da razgovaramo.
Da li su drugi građani sarađivali sa Oznom?
Naravno, pa na osnovu čega smo pohapsili tolike ljude. Ja sam tada prvi put video Beograd. Moja kancelarija je uvek bila puna naroda spremnog na saradnju.
Kako ste se Vi, kao mladi Ličanin, osećali na Dedinju?
Zakleo sam se još kao skojevac, kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, da ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima – leći i prespavati. Tako se i desilo. Upao sam te prve noći u vilu Tasića, preko puta čuvene restauracije “Dedinje”. A u toj vili su stanovali nemački pukovnici, koji su bezglavo pobegli. U rerni su još cvrčale, nedopečene, ćurke i guske. E tu smo prenoćili, uz obilatu večeru, dobro vino, escajg, ma svašta.
Promenim svoj partizanski veš, obučem čistu košulju, čarape, nisam naravno promenio svoju uniformu, koja je bila nezamenljiva, ali sve što sam mogao promeniti, ja sam promenio. Nismo mi u partizanima patili od suvišnog pribora. Meni je bila dovoljna kašika, viljuška, naravno nož i to je bilo sve; malo soli da imaš i eventualno da nosiš sa sobom rezervnu košulju i gaće. To je meni i mojoj grupi oficira bila najbolja večera u životu. I ja ispunih sebi obećanje i u čizmama legoh u krevet sa baldahinom. To je bila divna stvar.
Koliko je ljudi streljano u Lisičijem potoku?
Pa za tih petnaest dana, koliko sam ja bio tamo, pre nego sam poslat na Sremski front, mislim da je ubijeno nekoliko stotina ljudi. Odvedeni su noću do Lisičijeg potoka i tamo su streljani. Janko Dinić mi je pričao o nekom čoveku koji je pobegao sa streljanja, jer je bio u vodu koji nije bio uvezan. Sutradan se prijavio, i kleo se u sve, da je za NOB, da je nevin uhvaćen, međutim, sutradan su ga opet poslali na streljanje, ali Janko Dinić mi je rekao da ga je pustio. I verujte mi mnogi ljudi, među mojim kolegama, bili su svesni da čine zločin. To bi im samo puklo onog časa kada su gledale te ljude na strelištu. Nikada niko nije opsovao komunističku partiju. Nikada niko nije uzviknuo: “Živeo kralj!” Vikali su: “Ubijate pravedne!” Bezbroj nevinih ljudi je oterano u smrt. Taj deo Dedinja i taj Lisičiji Potok je bio pust, sve je to bila pustinja. Čuli su se pucnji noću iz šmajsera.
Na kojim su još mestima obavljane egzekucije narodnih neprijatelja?
Skoro svuda – Banjička šuma, Braće Jerković, Žarkovo, stadion Grafičara… Nema mesta na kojem nije obavljano smaknuće. Radi se o desetak hiljada života. Uostalom, u Beogradu se više ginulo nego živelo. Kada sam se vratio sa fronta i počeo da radim u Čika Ljubinoj 16, sneg je počeo da kopni i ja dobijem podatke da su kod zidina Kalemegdana neke glave počele da vire. To su bile glave pobijenih ljudi, a ko je pobio te ljude, Nemci, policija, Ozna, ko to zna. Oni su bili toliko plitko zakopani da su počeli da izviruju. Onda sam ja dao naređenje da se ti ljudi pristojno zakopaju i da se poseje neka trava. Kada bi se danas to zemljiš te oko zidina Kalemegdana otkopalo, tu bi se našlo kostiju i kostiju.
Da li ste, sa mesta na kojem ste bili, mogli nekoga da spasite?
Naravno da sam mogao. Ja sam, evo čovek je danas živ, prepoznao svog komšiju iz mog sela, pripadnika srpske državne straže. Savo Pučnik, zvani Badža. I ja kažem jednom vojniku da dovede onog tamo. Dolazi on i ne znajući ko sam ja, onako vojnički izraportira svoje ime i prezime, odakle dolazi… Ja ga gledam, a bio sam komandujući oficir, pa ga upitam: “Je li Savo, otkud ti tu?” Njemu su se noge odsekle. Kad sam mu rekao ko sam, laknulo mu. Pitam ga ja bi li išao na front. Kaže da bi. Pitam ga ima li još takvih kao on i da mi ih pokaže. Sakupi on 5-6 i svi su otišli na Sremski front. Nekoliko je izginulo, a ostali su se vratili i video sam ih posle po Beogradu.
(Kurir.rs/Ovsishte/Krug)