KOČA POPOVIĆ U INTERVJUU IZ 1989. NAPAO MILOŠEVIĆA: ON JE OBIČAN BANKARSKI PACOV, ZBOG NJEGA ĆE BITI KRVI DO KOLENA
Ove godine, tačnije 14. marta, navršiće se 110 godina od rođenja Koče Popovića.
Koča Popović je rođen u Beogradu 1908. kao sin bogatog bankara. Školovao se u dominikanskom internatu u Lozani, a studirao filozofiju u Parizu, na Sorboni, gde se kretao u nadrealističkim krugovima, u levičarskom svetu pesnika, književnika i umetnika.
U španskom građanskom ratu stekao je čin artiljerijskog kapetana Republikanske vojske. Bio je najpopularniji partizanski komandant, drukčiji od svih ljudi iz Titovog najužeg okruženja. Stari partizan i pesnik Vladimir Nazor rekao je za njega: “Koča je čudo među nama”.
Posle rata je bio načelnik Generalštaba, ministar inostranih poslova, potpredsednik Republike i član Predsedništva SFRJ. Umro je u Beogradu 20. oktobra 1992., na dan oslobođenja glavnog grada nekadašnje države. Po sopstvenoj želji, kremiran je i sahranjen bez ikakvih počasti, govora, venaca i okupljanja.
U intervjuu iz 1989. godine za sarajevsko „Oslobođenje“ Koča je govorio bez ustezanja o Titu i Slobodanu Miloševiću.
Prenosimo vam delove tog intervjua
Vi ste stekli auru nepobedivog partizanskog komandanta. Kakvo mišljenje imate o Titu kao vojskovođi?
Ne volim da se tako teška reč kao što je “legenda” veže uz moje ime. Prvoj proleterskoj sam zabranio da peva pesme o meni. Verujem da sam bio dobar komandant, ali Tito je bio bolji. On je bio izuzetno obdaren vojskovođa.
Kao vrhovni komandant, jedinu ozbiljniju krizu imao je na Sutjesci, u Petoj ofanzivi, kada je postojala opasnost da Vrhovni štab bude uništen.
Nema sumnje, Tito je u ratu i posle rata bio nezamenjiv. Setite se njegovog uspešnog razgovora sa Čerčilom. Ali, Tito je kasnije postao nešto drugo.
Da li je u partizanima ljubav smatrana nepoželjnom?
U partizanima smo morali prihvatiti asketsku disciplinu. Tito je imao veliku ljubav Davorjanku Paunović. I neki moji komandanti i komesari imali su ljubavnice. Pravio sam se da to ne znam. Svi su mislili da i ja imam ljubavnicu. Nisam imao nikakvu ljubav u partizanima.
Vaš odnos sa Titom prošao je put od bliskosti i međusobnog uvažavanja, do razlaza.
Sa Titom sam bio blizak u ratu i posle rata. U ratu smo bili vrlo bliski. Ali već 1944. Tito više nije bio isti. S njim sam dugo bio na „ti“, a posle sam procenio da je bolje da se u ophođenju s njim vratim na „vi“.
To sam učinio kad sam osetio da se međusobno udaljavamo. Sa Titom sam se razišao kad sam zaključio da je on beznadežan zarobljenik marksističko-lenjinističke škole.
Laknulo mu je kad se pomirio s Rusima. Video sam da Tito nije više isti, onaj iz prvih godina rata, i da je postao žrtva vlastitog kulta i oreola. Godine i ideologija učinile su svoje.
Video sam da Titu, kad je počeo da stari, više nisu bili potrebni ljudi poput mene. Bili su mu potrebni poslušni. Kad je ostario, okružio se poltronima.
Naravno da je ostao sam. Ja mu se nisam udvarao, nisam mu kadio. Zato me je i uvažavao, jer sam bio vredan po sebi, a ne po izlivima poltronstva.
Pošto sam video kuda stvari idu, dao sam ostavku na sve funkcije, a posle nekoliko godina prestao sam biti član Partije.
Moja generacija je predugo bila na vlasti, sa masom grešaka i promašaja, koji su uglavnom bili uslovljeni ideološkim opredelenjem. Bilo bi bolje da je i Tito ranije otišao sa političke scene. To bi bilo bolje i za njega i za Jugoslaviju.
Kako objašnjavate Titovu ravnodušnost prema političkoj eliminaciji niza značajnih ljudi?
Vlast uništava svaku osećajnost. A Tito je imao preveliku vlast. Starost i nezajažljiva želja za vlašću učinili su ga surovim i bezdušnim.
Neki Vaši saradnici kažu da im je bilo teško s Vama. Vejvoda mi je jednom rekao: “Koča je umeo da bude opasan ako je neko bio glup.”
Ako je njima bilo teško sa mnom, znači da je meni bilo lako s njima. Da im nije bilo lako sa mnom, to mogu razumeti, jer sam bio oštar i brz. Po prirodi sam i strog i srdačan. To sam pokupio u vojsci.
Ali, mislim da je i tada i posle između nas postojalo obostrano poštovanje. Tada se ambasadori nisu birali po ključu. Zato smo u moje vreme imali kvalitet.
Ja sam u resoru inostranih poslova imao 70 posto Hrvata. Meni nije bilo važno što su oni Hrvati, niti njima što sam ja Srbin.
Otišao sam s te funkcije kad je taj posao postao rutinski i kad više nisam mogao podneti Rankovićevu potrebu da kontroliše i taj resor.
Osim toga, smatrao sam da trebaju doći mlađi ljudi, da ustupim mesto mlađima. I došli su posle mene pametni ljudi, Marko Nikezić, a kasnije Mirko Tepavac, moj pomoćnik.
Tito ih je kasnije obojicu neopravdano smenio, kao liberale. I mene je smatrao liberalom i prozapadnim čovekom, ali mene nije stigao da smeni, jer sam otišao sam. Vi znate da sam ja rođeni Beograđanin, ali nisam velikosrbin.
Ja sam kosmopolita. Kad se 1971. nije moglo pisati Jugoslaven, ja sam u rubrici nacionalnost napisao: Srbin po rođenju.
Ovo što se sada dešava u Srbiji nije mi nimalo simpatično.
To je jedan uzak, veoma opasan nacionalistički program. Milošević je običan bankarski pacov, zbog njega će biti krvi do kolena.