NAJJEZIVIJA MRAČNA PRIČA IZA STALJINOVOG OSTRVA KANIBALA KOJE PREDSTAVLJA GORU KAZNU OD SMRTI

Tokom tridesetih godina, Josif Staljin prvo je lišio slobode, a zatim i deportovao na hiljade političkih protivnika na izolovanu lokaciju pod nazivom „Ostrvo Kanibala“

Nazino ostrvo je izolovano zemljište koje se nalazi u sredini reke u Sibiru, smešteno daleko od civilizacije i gotovo da zvuči kao savršeno mesto za odmor pravih ljubitelja prirode. Ali, baš i nije tako. Ovo ostrvo iza sebe ima veoma mračnu priču koja potiče još iz doba Sovjetskog Saveza, mnogo pre Drugog svetskog rata, u doba kada je Staljin tek ustoličavao svoju vlast na svaki mogući način.

Tih tridesetih godina širom zemlje su se vršile političke čistke neistomišljenika, a način na koji je to rađeno bio je i više nego brutalan. Humanije je bilo ubiti čoveka na licu mesta, nego ga poslati u gulag ili još gore, na ovo jezivo ostrvo.

Bolje u smrt nego u logor

Budući da je želeo da stvori jaku diktaturu, Staljin nije prezao ni od čega, zatvarao je članove partije, pripadnike vojske, svoje dojučerašnje kolege i prijatelje, pripadnike buržoazije i sve one koji su se ikada protivili bilo kojoj njegovoj zamisli. Želeo je da ih istrebi, eleminiše i odvoji od „zdravog“ društva koje je stvorio.

Jedan od najsigurnijih načina bilo je proterivanje u tajge Sibira gde su bili organizovani popravno-radni logori i kolonije poznatiji kao Gulag. Milioni ljudi su odvoženi tamo iz različitih razloga, počevši od toga da su bili protivnici režima do toga da su se našli u nedoba bez ličnih dokumenata, nije bilo baš neke selekcije, svako je bio na udaru režima i svako od njih je tamo prestajao da bude pretnja poretku iz razloga što ih je brinula samo jedna jedina stvar – kako da prežive.

Tada, u maju 1933. godine, njih oko 5.000 deportovano je na obale ostrva Nazino, novootvorenog radnog logora. I upravo tu, na tom mestu dešava se možda i najjezivija i najstrašnija priča o Staljinovoj diktaturi.

Od samog početka organizacija je bila očajna, prilikom deportacije poginulo je 27 ljudi na putu do ostrva. Što se tiče smeštaja, hrane, alata, adekvatnog obezbeđenja i ostalih potreba kada je radni logor u pitanju, stvar je bila još gora – ništa nije postojalo. Ostrvo koje je trebalo da bude radni logor odakle bi se ljudi slali na obližnja plodna polja bilo je močvarno i pusto, na prostoru širine 1.800 metara i dužine oko dva kilometra protezalo se ništavilo koje je posle prvih 5000 ljudi, naselilo još oko 1.200.

Igre gladi

Malo smekšavši i uvidevši da se situacija neće odvijati kako su predvideli, pripadnici vlasti su počeli da šalju na ostrvo brašno, ali taj čin se završio već prvog dana sa masovnim sukobom zarobljenika i čuvara koji je završen pucanjem u robijaše. Sutradan, proces je ponovljen ali sa izmenama, robijaši su morali da izaberu ljude (kapitene) iz svojih redova da ih snabdevaju.

Međutim, tu je situacija po logoraše bila još gora. Kapiteni su uglavnom bili kriminalci koji su gledali kako da profitiraju, pa su i brašno prodavali ostalim zarobljenicima. Čak i kada dobiju svoje sledovanje, budući da nisu imali na čemu da ispeku hleb, oni su ga jednostavno mešali sa rečnom vodom i tako ga jeli što je dovodilo do trovanja a zatim i do smrti.

Na ostrvu je ubrzo zavladao veliki haos, sa veoma malo hrane i bez zakona koji bi čuvao slabije, zarobljenici su ubrzo počeli da ubijaju jedni druge, a pojedini su postajali i kanibali.

O tome najbolje svedoče reči jednog od očevidaca haosa na ovom ostrvu:

„Na ostrvu je radio čuvar o imenu Kostja Venikov. On se zaljubio u jednu devojku, koju je štitio, a kada je morao da ode sa ostrva, poverio je svoju dragu drugu na čuvanje. On ju je, međutim, izgubio iz vida. Drugi ljudi su je ščepali, vezali za drvo, isekli joj dojke i mišiće. Bili su gladni, morali su da jedu. Kada ju je Kostja našao, još je bila živa, ali nije mogao da je spase.“

Očajni ljudi su pokušavali na sve načine da pobegnu sa ovog ostrva. Pravili su nesigurne splavove koji bi se raspali odmah po puštanju u reku, a čak i ako bi uspeli da nekako uspeli da pređu reku i da dođu do prostranstva Sibira, bili bi ubijani na mestu. Stotine leševa je plutalo vodom koja ih je ponovo nanosila na obale Nazina.

Kraji bilans mrtvih za mesec dana je i više nego strašan! Od 6.000 ljudi koliko ih je dopremljeno na ostrvo u maju, samo je 2.000 njih preživelo do juna, kada su prebačeni u drugi radni logor.

Dosta njih nikada nije dočekalo da osete ukus ponovne slobode. Oni su bili samo jedan mali deo od ogromnog broja onih koji su stradali usled Staljinove bolesne diktature.