NEPOZNATA ISTORIJA: KINA I SOVJETSKI SAVEZ SU 2. MARTA 1969 POČELI RAT- EVO ZAŠTO TADA NIJE POČEO 3. SV. RAT

Granični sukob oko ostrva na Dalekom istoku mogao je izazvati svetski rat. Kako to da do toga ipak nije došlo?

Sve je počelo rano ujutro 2. marta 1969.: 300 kineskih vojnika, koji su dan pre hodali po ledu na smrznutoj reci Usuri, napalo je 55 sovjetskih graničara na ostrvu Damanski. “Upucali su većinu našeg ljudstva iz neposredne blizine”, priseća se Jurij Babanski, penzionisani general-pukovnik i heroj Sovjetskog Saveza, koji je preživeo taj dan, za razliku od mnogih graničara koji su bili uhvaćeni na prepad.

Pomoć je stigla iz susedne baze: poručnik Vitalij Bubenin je, koristeći oklopne transportere, iznenadio Kineze napadom i prisilio ih da se povuku sa ostrva. Ali borba nije bila gotova.

Masakr usred ničega

Ostrvo Damanski je bio mali (0,74 kilometara kvadratnih) nenaseljeni komad zemlje na reci Usuri, na granici između SSSR-a i Kine. S obzirom na to da se nalazio bliže kineskoj obali, ostrvo je šezdesetih godina postao predmet graničnog spora: prema međunarodnom pravu, granica je trebalo da prolazi sredinom glavnog sliva reke Usuri, ali Moskva se držala dogovora iz 1860., prema kojem je granica bila postavljena na kineskoj obali.

Nekoliko nedelja pre direktnog sukoba, Kinezi su počeli da provociraju sovjetske graničare, tražeći da strvo pripadne Kini. “Tokom 1968. i 1969. oni su dolazili na led u blizini našeg ostrva sa palicama, sekirama, ponekad sa pištoljima… Borili smo se sa njima, ali samo prsa u prsa. Do 2. marta”, kaže Babanski.

Dve nedelje kasnije Damanski (ili Zenbao, kako su ga zvali Kinezi) se ponovo pretvorio u bojište. 15. marta je cela pešačka divizija napala ostrvo, prisiljavajući Sovjete da se povuku nakon nekoliko sati teške borbe. Razjareni Rusi su uzvratili paljbom iz raketnog bacača sa suprotne obale i uništili neprijatelja. Time su zaustavljene borbe u kojima je poginulo 58 sovjetskih i nekoliko stotina kineskih vojnika.

Šta se dogodilo?

Šezdesetih godina prošlog veka su i SSSR i Mao Ce Tungova Kina tvrdili da zagovaraju socijalizam i suprotstavljaju se kapitalističkom Zapadu – kako je došlo do toga da su njihovi odnosi prerasli u vojni sukob?

Samo jednu deceniju ranije Mao Ce Tung bio prijatelj Moskve. Na kraju krajeva, Josif Staljin je podržao Komunističku stranku Kine nakon što je pobedila u građanskom ratu, uzimajući većinu Kine (osim Tajvana) pod svoju kontrolu. U poseti Moskve 1949. godine Mao je govorio o “deset hiljada godina prijateljstva i timskog rada između Kine i SSSR-a!”, a kasnije, 1950. godine, dve zemlje su potpisale sporazum o prijateljstvu, savezu i uzajamnoj pomoći. Naravno, protiv Zapada.

Narodna Republika Kina je 1950. godine poslala milionsku vojsku “dobrovoljaca” kako bi se borila u Korejskom ratu, gde su obe zemlje podržavale Sever. SSSR je u isto vreme pomagao siromašnoj, poljoprivrednoj i prenaseljenoj Kini da izgradi svoju tešku industriju: hiljade sovjetskih stručnjaka učestvovalo je u stvaranju čvrste infrastrukture. Ali savez dva crvena diva nije dugo potrajao.

Nakon smrti Josifa Staljina 1953. godine, odnos između vlasti je počeo da se pogoršava: Mao je postao dovoljno ambiciozan da sprovodi svoju vlastitu politiku, jer je prezirao smer Hruščovljevog “mirnog suživota” između socijalističkog bloka i Zapada. Daleko radikalniji od Hruščova, Mao je delovao agresivno, nazvavši SAD “papirnatim tigrom” i navodeći da se Kina ne boji nuklearnog rata.

“Mao Ce Tung je pokušao da iskoristi Staljinovu smrt i fluktuacije u sovjetskoj spoljnoj politici kako bi Kinu učinio novim vođom socijalističkog bloka”, objašnjava istoričar Aleksej Bogaturov. Moskvi se to nije svidelo, pa je kinesko-sovjetsko prijateljstvo palo u vodu. Budući da su vladajuće stranke u obe zemlje nastavile oštro da kritikuju jedna drugu, svi sovjetski stručnjaci su do 1960. napustili Narodnu Republiku Kinu.

Eskalacija

Stvari su krenule nagore: vojne napetosti između bivših saveznika eruptirale su kada je Peking izjavio da ne priznaje granice između SSSR-a i NR Kine iz 19. veka. Zabrinut, SSSR je rasporedio trupe u Aziji, formirajući do 1967. godine kontingent od 250 000-300 000 ljudi na svojim granicama s Kinom.

“Oružane snage na istoku smo pre svega opremili najefikasnijim oružjem i tamo poslali naoružanje i opremu”, rekao je Andrian Danilevič, bivši zamenik načelnika štaba SSSR-a. “Vlada je shvatila da su političari i vojni čelnici na Zapadu razumniji od onih u NR Kini.” Incident na Damansku je to i dokazao.

Do tog vremena je Kina već posedovala nuklearno oružje, tako da je sukob između dve socijalističke države mogao brzo krenuti u nuklearnom smeru. Začudo, čak i nakon što je sukob trajao nekoliko meseci (bez direktnih sukoba, ograničen samo na pucanje po celom ostrvu), strane su uspele da pronađu mir. Sovjetski premijer Aleksej Kosigin je 11. septembra1969. posetio Peking; on i njegov kolega Ču En Laj postigli su sporazum: pucnjava prestaje i dve zemlje započinju sa pregovorima o ponovnom iscrtavanju granice.

Rasplet

Kina i SSSR su u sporu ostali do kraja 1980-ih. Mao se čak okrenuo Vašingtonu tražeći savez sa “kapitalističkim neprijateljem” – i u tome je i uspeo. Predsednik Ričard Nikson je 1972. posetio Peking, nakon čega su dve zemlje proglasile normalizaciju odnosa i de facto formirale antisovjetski blok u Istočnoj Aziji.

Sovjetska štampa je blatila kineske “izdajnike”, ali, uopšteno govoreći, Moskva po pitanju svog nezadovoljstva nije mogla da učini ništa: imala je druge probleme na međunarodnoj sceni – raketne krize u Zapadnoj Evropi i rat u Avganistanu – i tako je situacija na kineskoj granici ostala manje-više nepromenjena.

Tek su 1989. Mihail Gorbačov i Deng Sjaoping potpisali sporazum o demilitarizaciji granice i proglasili bilateralne odnose normalizovanima. SSSR je nekoliko godina kasnije prestao da postoji, a Rusija je 1991. godine zvanično ustupila ostrvo Damanski (Zenbao) NR Kini.

(hr.rbth.com)