NIKOLAJ VELIMIROVIĆ: “RASPAD JE OTPOČET.. SINOVI SRPSKIH SELJAKA OKRENULI SU SE ZAPADU“

“Raspad je otpočet… Sinovi srpskih seljaka okrenuli su se Zapadu da traže sunce tamo gde se sunce gasi a ne rađa se, da traže istinu koju je Zapad izgubio…” Episkop Nikolaj (Velimirović)

 

Da ne bi raspad došao do potpunog kraja, dobro je podsetiti se kratkog pregleda srbofobije Zapada i strateške niti vekovne politike Vatikana na Balkanu – borbe protiv srpskog pravoslavnog naroda do istrebljenja. Od brojnih Krstaških ratova koji su se više vodili protiv Pravoslavlja nego islama, preko šizofrene knjige Croatia redivivaPavla Ritera Vitezovića¹ štampane u Beču 1701. godine, njegovog duhovnog potomka Ljudevita Gaja, pa Ante Starčevića i pravaša, do Pavelića, Broza i Tuđmana – Vatikan je baštinio i svesrdno podržavao koncepciju srbocida kao ksenofobne velikohrvatske rasističko-patološke ideje. Srbocid se spremao i sprovodio kako u rimokatoličkoj Austro-Ugarskoj monarhiji i klero-nacističkoj NDH, tako i u komunističkoj Jugoslaviji, a vidimo da je nastavljen i posle njenog raspada.

U prvim vekovima otpadija Rima, Srbija Nemanjića je bila dovoljno jaka da se odupre svim naletima papista, ali su naročito bile na udaru srpska Bosna, Dalmacija i Slavonija (Hercegovina je sve vreme uglavnom bila u sastavu Nemanjićke države). Tako papa Inokentije 1233. godine poziva gospodara Dalmacije i Hrvatske na verski rat protiv srpske Bosne, sa nemilosrdnim instrukcijama kao prilikom pohoda na Albigeneze i Tuluzu, gde su krstaši klali i rušili sve na šta su naišli kako bi se dokazalo da je “Božiji gnev divno besneo”.

Međutim, uprkos strašnim pokoljima, Srbi iz zapadnih srpskih zemalja ne prihvataju papizam i već 1246. godine, papa daje nadbiskupu novi “znak bojnog krsta” da podigne rat protiv “jeretika” u Bosni, dajući mu pravo da konfiskuje njihova imanja. Sledeći poziv na krstaški rat protiv neposlušnih pravoslavnih Srba u Bosni imamo 1303. godine, zatim verski rat koji podiže (naravno – uz papin blagoslov), mađarski kralj Lajoš 1363. godine.

 Međutim, papisti su ponovo bežali iz Bosne gonjeni vojskom Tvrtka I. Pred pohod na Turke Car Dušan je dobio garancije od pape da rimokatolici neće napadati Srbiju, ali Lajoš I (koji je još 1346. godine pokušao da osvoji i Srbiju Nemanjića) je napravio pravi pokolj po srpskoj Mačvi, tako da je Car Dušan bio prinuđen da se vrati iz Grčke i potuče mađarsku vojsku. Lajošev naslednik kralj Sigismund, po blagoslovu pape Grgura XII 1408. godine prodire u Bosnu, gde nemilosrdno čini pravi pokolj nad civilnim stanovništvom, ne štedeći ni nejač, žene, decu i starce.

Ali Srbi u Bosni ne prihvataju papizam. Na žalost 1459. godine srpski kralj Bosne, Tomaš prima rimokatoličanstvo, ali 1463. godine Bosna defintivno potpada pod tursku vlast, a narod srpski u svojoj epskoj poeziji čin kralja Tomaša izjednačuje sa izdajom Vuka Brankovića na Kosovu, pa kaže da je on “…omrznuo svoj svojoj braći, i golubu na grani”.

Jedino u periodima, kada je pretio prodor Turaka na Zapad, pape su obustavljale progon Srba i čak naseljavali Srbima iz Bosne pogranična područja Austro-Ugarske sa Turcima (takozvana Vojna Krajina). U tim pograničnim krajevima Srbi su uživali veliku autonomiju, ali čim bi prošla opasnost od Turaka, započinjao je teror licemernih rimokatolika. Srbima pod Austrijskom vlašću naročita opasnost je zapretila krajem XVII veka, kada je Austrija posle pobede nad Turcima kod Beča 1683. godine, brzo počela da ukida autonomiju pravoslavnim Srbima.

Međutim, energičnom akcijom Srba i njihovog Patrijarha, 1703. godine Srbima su vraćene privilegije. Novo veliko nasilje rimokatolika imamo 1759. godine, kada Dalmatinska biskupija propisuje da pravoslavni popovi moraju imati dekret nadležnog biskupa.

Ogorčeni Srbi 1760. godine dižu bunu i na zalaganje Rusije nasilje je malo popustilo. Srbi su se 1780. godine izborili da se u Mletačkoj republici ukine zakon po kome Srbi moraju da priznaju uniju. Zavladavši 1797. godine Dalmacijom, Austrija odmah ukida verska prava Srbima, ali im se ta prava vraćaju u periodu Napoleonove vladavine od 1805-1814. godine.

Čitav dvadeseti vek politiku rimokatoličkog Zapada prema pravoslavnim Srbima karakteriše genocidna politika do istrebljenja. Na “Prvom hrvatskom katoličkom kongresu” održanom 1900. godine u Zagrebu, praktično su donete smernice klerikalnog delovanja za čitav XX vek. Prvi svetski rat koji pokreće rimokatolička monarhija napadom na Kraljevinu Srbiju, donosi strašne vojne i civilne žrtve (Srbija je desetkovana, gine trećina stanovništva i 60% muške populacije). Na prostorima Austro-Ugarske monarhije, Srbi takođe doživljavaju strašna stradanja. Širom teritorije ove rimokatoličke “tamnice naroda”, nemilosrdno se prolivala srpska krv.

Tokom Prvog svetskog rata u Austro-Ugarskoj je funkcionisalo 10 velikih koncentracionih logora za Srbe, uz još 290 manjih, pratećih logora i zatvora. Nemoguće je pobrojati sve povešane i poubijane pravoslavne Srbe u srpskim zemljama koje su danas u sastavu Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Samo u koncetracionom logoru u Doboju stradalo je 12. 000 Srba… Šta reći o srbocidu u Drugom svetskom ratu? Taj srbocid je u kleronacističkoj NDH obuhvatao biološki, kulturni i duhovni genocid, što je akademik Dinko Davidov nazvao “Totalni genocid”.

O tome da je srbocid sprovođen u potpunoj simfoniji svetovne i “duhovne” vlasti, to jest Pavelićevog režima i rimokatoličkog klira, postoje mnogobrojna neoboriva svedočanstva… Zapadu to nije dovoljno, pa i krajem dvadesetog veka NATO pakt ponovo ratuje protiv Srba, prvo protiv nedoklanog naroda u zapadnim srpskim zemljama (današnja Hrvatska i Bosna i Hercegovina), a potom i bombardovanjem Srbije 24. marta 1999. godine, koje je trajalo 78 dana. Za tih 78 dana izvršeno je 14. 000 poleta aviona, od čega se 9. 200 završilo vatrenim dejstvima, a na teritoriju Srbije, na 113 lokacija, bačeno je nekoliko stotina tona osiromašenog uranijuma.

U tekstu o Istorijskom kontinuitetu zapadne rusofobije, već smo nešto rekli o “duhovnim” orjentirima Zapada posle pada Vatikana u jeres latinstva i istakli da verujući pravoslavni hrišćani zbog svoje spremnosti da samo Bogu Jedinome podređuju svoju volju, predstavljaju najveću prepreku globalizaciji (čitaj porobljavanju) sveta. Naveli smo i da su Konstantinopolj kao Drugi Rim i Moskva kao Treći Rim bili čuvari Istine Otkrovenja Gospodnjeg. U tekstu o zapadnoj srbofobiji možda je umesno napraviti jednu digresiju.

Srbi i Rusi, krvno i duhovno praktično jedinstven narod, do danas su očuvali niz duhovnih odlika koje nema ni jedan drugi narod na planeti. Jednu od tih jedinstvenih odlika predstavlja – imperijski mentalitet. Nacionalno i religiozno svesni Srbi i Rusi vekovima predstavljaju jedinstven primer trpeljivosti prema kulturno-istorijskim osobenostima drugih naroda koji ulaze u sastav njihove države. Međutim, germansko-vatikanska istorijska škola predstavlja jedan veliki falsifikat koji lukavo prikriva sledeću činjenicu – Konstantinopolj nije bio prestonica nekakvog grčkog carstva, nego prestonica velikog Pravoslavnog Carstva u kome je srpski narod imao ništa manje značajnu ulogu od grčkog naroda. Na žalost – i danas srpska deca uče istoriju koju su im pisali Nemci.

Neprijatelji Pravoslavlja su upravo i osetili da grčki narod nema tu imperijsku svest koju poseduje srpski narod i glavni akcenat su stavili na grčki etnofiletizam, koji je na kraju i srušio Drugi Rim (naravno, ove reči nipošto ne znače omalovažavanje grandiozne uloge grčkog naroda u pravoslavnoj istoriji, znače samo poziv da se prekine sa omalovažavanjem grandiozne uloge srpskog naroda u toj istoj istoriji). Ta imperijska trpeljivost, skoro Jevanđeoska kolektivna svest Srba i Rusa, potpuno je suprotna britanskom i ostalim zapadnim pljačkaškim kolonijalizmima, što je možda i ključni razlog zbog koga je Promisao Gospodnja upravo njima dodeljivala ulogu vekovnog čuvara Istine Otkrovenja Gospodnjeg.

Istina Pravoslavlja probudila je nacionalni život kod Srba i Pravoslavlje je i gubitkom srpske državnosti ostajalo njihova Otadžbina, zbog koje su uvek bili spremni postradati za Krst Časni i Slobodu Zlatnu. Međutim (kao i kod dela Rusa u Malorusiji), najveća srpska tragedija nije u njihovom stradanju, nego u gubljenju verskog identiteta, turčenju ili unijaćenju, danas zapadnjačenju ili ekumenisanju. Pravoslavlje predstavlja srž srpske istorije i zbog toga je svaki poziv na prihvatanje nepravoslavnih ideologija i tuđinskih upliva, svaki poziv na promenu svesti, u stvari guranje naroda u ropstvo. Jer Srbinu bez Časnog Krsta nema ni Slobode Zlatne.

Upravo zbog toga, matrica delovanja zapadnog faktora u borbi protiv pravoslavnih Slovena (čitaj Srba i Rusa) ima jedan magistralni pravac – ubacivanje u Crkvenu i državnu upravu ljudi koji su izgubili religioznu svest pravoslavnog hrišćanina kao takvu, pa su samim tim i podložni i spremni za ispunjavanje volje i interesa globalističkih gazda sa Zapada. Na žalost, u poslednje vreme smo svedoci toga da su i najveći crkveni velikodostojnici – svesni ili nesvesni toga – uvučeni u opasne igre koje ceo narod vode na put gubitka religiozne svesti.

Posle herojskog otpora planetarnom zlu srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, jedan srpski Episkop (sasvim slučajno – po povratku iz Amerike) traži od srpskih heroja da se predaju NATO tribunalu u Hagu. Nekolicina mlađih episkopa u Srbiji po modelu Vatikana ukidaju pravoslavne ikonostase u svojim eparhijama i otvoreno se zalažu za jedinstvo sa rimskim jereticima. U Ukrajini između ostalog imamo primer Episkopa dokazanog kriminalca i neskrivenog rusofoba, koji se ismeva i sa Darovima Mudraca (A. Drabinko, Episkop UPC MP). Dakle, naš neprijatelj je svestan da je udar na religioznu svest kako pojedinca tako i naroda, njihov najvažniji strateški cilj.

Po pitanju politike, zapadna metodologija se ogleda u tome da najprljaviji deo posla vezan za izdaju vitalnih nacionalno-državnih interesa, u ovim državama odrađuju ljudi koji su potpuno izgubili religioznu svest, a koji su godinama u medijima (strogo kontrolisanim od strane zapadnog faktora) narodu predstavljani upravo kao zaštitnici nacionalno-državnog identiteta. Tako je u Srbiji posao konačne izdaje Kosmeta poveren nikom drugom, nego upravo ljudima iz Miloševićeve i Šešeljeve partije. I oni su taj posao odradili u rekordnom roku, da im na tome zavide i najveće perjanice liberalne Srbije i srbofobskog nevladinog “drugosrbijanskog” sektora.

U Ukrajini je najprljaviji posao poveren navodnom “proruskom” čoveku, koji je učinio nemoguće – uspeo je u nečemu da ujedini neonaciste i unijate sa Kijevskog Majdana i ruske rodoljube sa jugoistoka Ukrajine – i jedni i drugi ga jednostavno preziru. Ovde i nije toliko važno što je on na neki način bio u ulozi Miloševića, u ulozi čoveka koga Zapad ruši, on je oligarhijski produkt zapadne politike koji je sa svojim oligarsima praktično urušio državu i pripremio teren za krvavi neonacistički pir u Kijevu.

Plašim se da je i u Republici Srpskoj posao razbijanja Republike Srpske poveren nekom iz Karadžićeve partije. O tome treba da dobro razmisle svi oni koji bi olako pošli za diktatom Zapada na nekakvu destabilizaciju Republike Srpske.

Šta može obezvoljeni i decenijama medijski obmanjivani narod učiniti u totalnom medijskom mraku, kako bi onemogućio zacrtani scenario Zapada o daljem urušavanju i praktičnom nestanku srpske državnosti posle predstojećih izbora? Može pre svega, da sluša savete svojih svetitelja, a ne zapadnih najamnika, da konačno shvati da je pitanje zdravog razuma boriti se ne za ulazak, nego protiv ulaska Srbije u EU i za što čvršće povezivanje sa Rusijom u svakom pogledu. Srbi i Rusi koji su podneli najveće žrtve u borbi protiv nacizma, jedini su razbijeni da žive u više država i ulažu se kolosalni napori da se nastavi to razbijanje srpskog i ruskog nacionalnog korpusa.

Sa druge strane teritorijalno se nagrađuju najodaniji Hitlerovi saveznici. Potpuno neskrivena podrška neonacizmu u Hrvatskoj, na Kosmetu, BiH i Ukrajini od strane EU i SAD, trebalo bi da osvesti i poslednjeg Srbina. Ne u smislu izborne podrške ovoj ili onoj opciji, nego u smislu toga da Srbin mora da se bori za sprečavanje ulaska u organizaciju koja pruža otvorenu podršku neonacistima. To nije izbor između nekakvih političkih opcija, nego je to izbor između života i smrti, dobra i zla, svetlosti i tame, Hrista i antihrista… A to može shvatiti samo religiozno samosvestan čovek.

(Ranko Gojković)