NOĆ KADA JE GENERAL LAZAREVIĆ OSEDEO: “DA NISMO SLOMILI INVAZIJU NA PLANINI PAŠTRIK, OVO BI SE DOGODILO SRBIJI..”
Pre dve decenije, počela je teroristička ofanziva na Paštriku, jedna od najtežih bitaka koje je VJ vodila tokom napada zapadne vojne alijanse na našu zemlju.
Za planinu Paštrik na jugoslovensko-Albanskoj granici do 1999. godine, osim Prizrenaca i njihovih komšija, znali su samo retki geografi, planinari i bivši graničari koji su boravili na karaulama. Bitka koja je na njenim padinama počela na današnji dan pre tačno 20 godina, herojski otpor Vojske Jugoslavije i razmere sile sa kojom su se, hrabro i odlučno, suočili, učinila je ovu planinu gotovo mitskim mestom odbrane Kosova i Metohije.
Uz bitku na Košarama, Paštrik se smatra mestom najgrčevitijih borbi koje su branioci vodili sa albanskim teroristima. Za protivnike imali su združene snage NATO, stranih plaćenika, terorista OVK i regularne vojske Albanije, o čemu se i danas retko govori.
Svi oni, okupljeni oko istog zadatka – osvajanja Kosova i Metohije – pokrenuli su 26. maja 1999. godine veliku vojnu operaciju “Strela”, čiji je cilj bio kopneni upad u SRJ, prekid komunikacije Prizren – Đakovica i prolaz u dubinu pokrajine.
Planina Paštrik mesto je na kome je izdata komanda, koja je postala zajednička zakletva svih branilaca Kosova i Metohije 1999. godine – “Nema nazad, iza je Srbija”. Verujući u snagu ovog gesla, Vojska se herojski borila. O tome svedoče i žrtve – u operaciji “Strela” 549. motorizovana brigada, koja je držala položaj na ovom delu granice, imala je 25 poginulih i oko 200 ranjenih boraca.
U zoni brigade poginulo je ukupno 87, a ranjeno i povređeno 300 oficira, podoficira i vojnika. O žestini borbi, posebno tokom vazdušnih udara NATO avijacije, svedoči i činjenica da su desetine boraca povređene, iako uopšte nisu bili izloženi direktnim pogocima projektila.
Operacija “Strela” počela je u rano jutro 26. maja napadom na frontu između karaula Ćafa Prušit i Liken. Tada su se pojavili albanski tenkovi, a srpski položaji zasuti su minobacačkom i haubičkom vatrom.
Ovom ofanzivom neprijatelj je pokušao da zamaskira glavni pravac ofanzive preko karaule Gorožup. Na pravcu glavnog napada VJ je imala svega 400 ljudi, od čega je na prvoj liniji bila polovina. Oni su bili razvučeni na šest kilometara dugoj liniji. Situaciju je otežavala činjenica i da u blizini granice u tom trenutku boravili oko 5.000 terorista.
Komandant 549. motorizovane brigade, ovenčane lentom Ordena narodnog heroja, general u penziji Božidar Delić, ističe da su se branioci brzo konsolidovali u zaštiti položaja.
– Kako nije bilo dovoljno ljudstva, naredio sam da svaka jedinica napravi po jednu četu od 150 do 200 ljudi. To je učinio i oklopni bataljon, tenkisti su postali pešaci. Artiljerci, takođe. Četu je formirao čak i Pozadinski bataljon, sastavljen od kuvara i tehničara. Svi su oni uzeli puške u ruke i krenuli na Paštrik u borbu. Već uveče tamo nas je bilo oko 1.000 – priseća se prvih dana ofanzive u to vreme pukovnik, a kasnije general Delić.
U jeku napada karaula Gorožup se našla u okruženju i izdata je naredba da se napusti. Svega koji čas kasnije, branioci su se konsolidovali i takoreći bez naređenja više komande povratili karaulu, što su čak zabeležile i televizijske kamere.
Glavna podrška teroristima stizala je od američke vojske. Sever Albanije bio je tih dana baza NATO snaga. Na aerodromu “Rinas” bio je centar vazduhoplovne podrške ofanzivi. Tokom borbi na Paštriku evakuaciju su obavljali helikopteri “činuk”, a u lancu komandovanja bili su i američki instrukotori i stratezi. Amerikanci će glavnu rolu preuzeti koji dan kasnije.
Po naređenju generala Veslija Klarka na branioce Paštrika podignuta je strategijska avijacija Oružanih snaga SAD. To su bili najteži dani za srpske vojnike u ovoj bici. Avionima A-10 “tanderbolt” – sejačima smrti – pridruženi su lovci F-16, avioni “tornado”, pa čak i gigantski bombarderi B-52 i B-1. Poletali su iz Engleske, a smrtonosni tovar ispuštali su na položaje u okolini Prizrena.
– Zona brigade, pre svega na Paštriku, od karaula Gorožup do Planeje, od 31. maja do 10. juna bombardovana je 24 puta. Nisu uvek pogađali, najčešće su udarali u prazan prostor. Ali kada dva aviona istovare 100 tona bombi, sve nestane. Kamene ograde, električni stubovi, rastinje postaju ništa. Ostanu samo patrljci. Kuće takođe. Višespratnice u kontaktu sa avijacijom postaju samo malo veće gomile šuta, crepa i armature – svedoči general Delić.
Jednu od najvažnijih uloga tokom odbrane granice teških dana 1999. godine imao je potpukovnik Stojan Konjikovac, koji je u 549. motorizovanoj brigadi obavljao dužnost načelnika Operativnog organa komande. Najteži dan u bici na Paštriku, kako kaže, bio je 31. maj, kada se na branioce sručila dotad neviđena sila iz vazduha.
– Upotrebili su sve snage kako bi napravili prodor. Na nebu iznad nas neprekidno je kružilo najmanje desetak NATO aviona. Dejstvovali su po rejonu Šeh Mahale, zaseoka Planeje u kome je svaka kuća gađana. Samo u jednom naletu tepih bombardovanja, u podrumskom zaklonu gde smo se sklonili, poginulo je sedam boraca, a desetorica su ranjena. U tom naletu poginuo je i potpukovnik Boško Lemić – priseća se general Konjikovac.
Nalete NATO avijacije pamte svi učesnici bitke na Paštriku. Posebno su žestoki bili udari bombardera, čiji borbeni tovar čini čak 55 tona projektila. Dejstvovali su u paru, a jedan “tepih” pokrivao je prostor od približno 16 hektara. Na tom prostoru sve postaje sravnjeno sa zemljom. Zvučni efekat, kao i vizuelni, kako ističu borci koje je ratna sreća poslužila da to prežive, zastrašujući je.
Uprkos neuporedivo snažnijem neprijatelju, najsavremenijoj ratnoj tehnici koju je NATO digao, kao i danonoćnoj izloženosti neprijateljskoj vatri, branioci nisu uzmakli ni za korak. Neprijatelj preko njih nije mogao na srpsku zemlju. Iako se na Paštriku vodila bitka bez direktnog pobednika, ove činjenice braniocima Kosova i Meteohije daju pravo da govore o trijumfu. Zadatak koji su dobili, bez obzira na velike žrtve, izvršili su.
Major Vlatko Vuković: Snaga
– Moj 2. motorizovani bataljon 549. brigade, čiji sam bio komandant, svakodnevno je bio izložen istovremenim naletima NATO avijacije iz vazduha i napadima terorista i vojske Albanije. To su bili najteži trenuci. Ginuli su ljudi, ali nisu popuštali. A zasipani smo svim naoružanjem koje je neprijatelj imao.
Kapetan Goran Mišić: Junački
– Na momente je bilo strašno. Sve gori, puca, isijava. Ali držali smo se junački. Svaki vojnik moje čete, 55. graničnog bataljona, čiji sam bio komandir, imao je od jednog do dva zaklona. Svaka grupa imala je dobro ukopano i maskirano sklonište. Nije bilo pomeranja linije odbrane.
Poručnik Dragan Marković: Nepobedivi
– Nikad neću zaboraviti bombardovanje sela Planeja i zaseoka Šeh Mahala. Začula se potmula eksplozija, a zatim serija detonacija tepih bombi. Iznad Planeje, gde je bio minobacački vod kojim sam komandovao, pojavila se ogromna crna pečurka. Osećali smo bes zbog nemoći da se takvoj sili sa neba suprotstavimo. Na kopnu smo bili nepobedivi.
Vojnik Dejan Lazić: Obraz
– Bio je to pravi rat. Imali smo dva cilja – da ostanemo živi i da ne damo da neprijatelj probije odbranu. Video sam kako se brzo i lako gubi glava. Ali i šta znači ratni drug, saborac, brat po oružju. Ranjene i poginule drugove nikada nismo ostavili. Obraz i drugarstvo skovano u najteže vreme nisu nam dozvoljavali da odemo.
Noć kada je general Vladimir Lazarević osedeo
GeneralVladimir Lazarević komandovao je 1999. godine Prištinskim korpusom. Tokom tih dramatičnih dana sreo se sa nebrojeno izazova, iskušenja i problema. Najteži trenutak, međutim, vezan je za bitku na Paštriku.
– Krajem maja, oko dva-tri sata posle pola noći, iz Prištine su me obavestili da Bil Klinton drži konferenciju za štampu, na kojoj je izjavio da je NATO toga dana ubio 700 vojnika Prištinskog korpusa na planini Paštrik. Veze sa braniocima bile su u prekidu. Samo dan ranije bio sam na tom pravcu i video dejstvo avijacije. Procenio sam da je odbrana stabilna. Kada sam čuo informaciju iz Vašingtona, hteo sam da odmah krenem na put. Sebe sam pogledao u ogledalu i video da sam potpuno sed. Prava istina je bila – toga dana poginula su dvojica naših vojnika.
Rade Dragović (Novosti.rs)