OVO JE NAJMRAČNIJA TAJNA SFRJ: LEKARI VRŠILI EKSPERIMENTE NA GOLOM OTOKU! ZATVORENICIMA BRANILI DA SPAVAJU PO TRI-ČETIRI MESECA!
Akademik Dragoslav Mihailović objavljuje svoja otkrića o tome kako su naučnici i lekari pristali da učestvuju u torturi nad zatvorenicima.
U autorskom tekstu za Nedeljnik Mihailović govori o tome kako se nauka na Golom otoku našla na pomoći zlotovirma.
Tekst počinje pričom o pismu koje je dobio, a koje je govorilo o nečemu za čim je tragao čitavih 20 godina.
„Doktor Nikola Nikolić iz Zagreba još davno mi je govorio: „Tu nauka, Dragoslave, ima uprljane ruke. Nisu sami policajci ona čuda na Golome izmislili. Nisu oni za to bili dovoljno pametni, nisu bili sposobni“, piše Mihailović za Nedeljnik.
On je u dva izdanja knjige „Kratka istorija satiranja“ objavio prepričanu verziju pisma profesora Aleksandara Pavkovića.
„Vrlo zanimljivo pismo o načinima mučenja ljudi pripremanih za javne procese uputio mi je profesor univerziteta u Sidneju Aleksandar Pavković, septembra 1998. godine. Njegov pokojni otac Ante Pavković koji je za vreme Drugog svetskog rata promenio prezime u Pavković, bio je rodom sa Pelješca, iz partizanske porodice u kojoj su postradali dva sina i ćerka“.
Pavković je posle rata bio cenjeni psihijatar u Beogradu, dobro gledan u režimu.
Jednog trenutka 1948. ili 1949. godine dr Ante Pavković je zajedno sa svojim profesorom Vladimirom Vujićem, koji je bio presednik Srpskog lekarskog društva, pozvan na neki sastanak u Centralnom komitetu Jugoslavije. Tamo su ih dočekali Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.
Đilas je razgovor započeo pričom o tome kako Sovjeti uspevaju da od svojih optuženika dobiju svakojaka priznanja, a da oni još ne uspevaju. Postavljalo se pitanje da li oni znaju neke posebne metode za dobijanje priznanja, efikansije od uobičajene torture, koja do tada nije davala željene razultate. Zbunjeni psihijatri su odgovorili da oni nešto takvo ne znaju i da za slične metode nisu čuli. Onda su im rukovodioci rekli da će uz bogate dnevnice, dobiti putne naloge za putovanje u inoistranstvo, gde treba da od poznatih naučnika i stručnjaka potraže odgovore na ta pitanja.
Dr Ante Pavković je tada sa još nekim otputovao u inostranstvo (Aleksandar pri tome opisno pominje Lemansko jezero i Ženevu), tamo su obilazili poznate profesore psihijatrije i psihologije.
Po povratku profesor Vujić i Pavković su o putovanju referisali u CK, gde su ih opet dočekali Ranković i Đilas. Psihijatri su podneli izveštaj da su u inostranstvu saznali da Sovjeti onakva priznanja dobijaju, najverovatnije, pošto nad okrivljenima primene torturu nespavanjem, koja mora trajati najmanje deset dana. Potom je usledilo pitanje da li je takav eksperiment mogao da se primeni i na desetak posebno tvrdih komunista?!
Ranković je tada prekorno rekao: „Ali, Đido, mi to neradimo!“.
Ubrzo, dr Ante Pavković je isključen iz Srpskog lekarskog drušva.
U svakom slučaju, već u proleće 1951. mučenje nespavanjem u beogradskoj Glavnjači, uveliko se sprovodilo. A, možda u ograničenijem obliku, to se radilo i na Golom otoku.
„Inženjer Branko Putnik, prvooptuženi u drugom mostograditeljskom procesu oktobra 1951, o kome sam dosta pisao, u razgovoru sa mnom trideset šest godina kasnije nije mogao da se seti da li je bez sna držan neprekidno – tri ili četiri meseca! „,napisao je Mihailović.
Većina vodećih stručnjaka je rekla da se sistematskim ukidanjem sna od najviše deset dana kod većine ljudi gubi osećaj ličnog identiteta i kontrole nad postupcuima i da se pod tim uslovima može dobiti sve.
Đilas tvrdi da nije znao za dve bitne činjenice koje se tiču progona Informbiroovaca. Prva je da navodno nije prisustvovao donošenju odluke o osnivanju koncentracionog logora, pošto se tada zatekao u Crnoj Gori.
Druga, da biše od tri godine nije znao šta se tamo događa sve dok ga o tome nije obavestio Dobrica Ćosić.
Hiljade logoraša koji su preživeli pakao ovog logora dobor znaju da to nije istina.
Jedan od najvećih živih pisaca i akademika Dragoslav Mihailović, krajem jula objaviće i knjigu „Zlotvori“.
(Nedeljnik, Dragoslav Mihailović)