SALIH SELIMOVIĆ, ISTORIČAR: BOŠNJACI NE MOGU DA OPROSTE IZUZETNOST KUSTURICI, ANDRIĆU I SELIMOVIĆU
-Poruka spomenika „Bratski zagrljaj“, Mehmed paši i patrijarhu Makariju, koji je Kusturica postavio isred Andrićgrada, je više nego jasna. Pružimo ruku jedni drugima, praštajmo i tako ćemo pobediti naše zajedničke dušmane. Uvek je veličina u praštanju.
Ovo u intervjuu „Iskri“ kaže istoričar i publicista Salih Selimović, koji je širom ovih prostora poznat po svojim istraživanjima u oblastima istorije islamizacije jugoslovenskih prostora, demografiji i migracijama stanovništva. Vrstan je poznavalac srpsko – muslimanskih odnosa, autor više dragocenih knjiga na tu temu. Nedavno je objavio knjigu „Prezimena“ u kojoj je sabrao podatke o oko 500 prezimena i njihovom poreklu na Sjeničko -pešterskoj visoravi.
Sulejman Ugljanin je svoju listu na predstojećim izborima za BNV nazvao „Samoopredeljenje“, valjda po uzoru na Albance iz Preševske doline. O kakvom to „samoopredeljenju“ govori Ugljanin?
-Moguće je da se ugledao i na Albance iz Preševske doline, ali i najekstremnija opoziciona stranka na KiM se zove „Samoopredelenje“ koju vodi poznati ekstremista Aljbin Kurti. Možda u Ugljaninovoj aktivnosti i njegovih najbližih saradnika ima i pokušaja vezivanja za KiM i Albaniju. Početkom Drugog svetskog rata Ugljaninov idol Aćif efendija Bljuta je pokušavao da Novi Pazar pripoji tzv.Velikoj Albaniji, a bilo je igre i oko Peštera i Sjenice. Tutin je bio uključen u tu fašističku tvorevinu. Mislim da ovakvim ekstremnim antidržavnim delovanjem pokušava da obezbedi pobedu za BNV. Nadam se da muslimani i Bošnjaci to neće dozvoliti. Ne može on da govori o nekom samoopredelenju, jer on i njegova lista nisu jedini predstavnici muslimana i Bošnjaka. Ugljanin je davno potrošen i on ne bira sredstva kako bi se održao. Bošnjački nacionalni savet mora da okuplja sve legitimne predstavnike Bošnjaka.
Nedavno je g. Emir Kusturica ispred Andrićgrada na Drini podigao spomenik nazvan „Bratski zagrljaj“ posvećen Mehmed paši Sokoloviću i njegovom bratu patrijarhu srpskom Makariju. Može li ideja koju tim spomenikom zagovara Kusturica zaživeti na Drini gde se ideje noža i krvi mnogo lakše primaju?
-Velika je simbolika tog spomenika, ali i velika poruka. Spomenik
predstavlja naše narodno jedinstvo, naše zajedničke korene. Mehmed-paša Sokolović je to ovekovečio i monumentalnim mostom na Drini još u 16.veku. Osim saobraćajno-trgovačkog i vojnog značaja most bio i pašina želja da su zauvek povezane Bosna i Srbija. Mehmed-paša je time još pokazao da se ne može odreći svog porekla, svojih predaka, svog zavičaja. Bio je najsposobniji i najmoćniji veliki vezir tada ogromne Osmanske imperije. Imenovanjem Makarija, najbližeg pašinog srodnika, za pećkog patrijarha Srpska pravoslavna crkva je pokazala svoju vitalnost i fleksibilnost u interesu očuvanja ne samo svojih uskih interesa već i interesa celokupnog srpskog naroda. Poruka je više nego jasna. Pružimo ruku jedni drugima, praštajmo i tako ćemo pobediti naše zajedničke dušmane. Uvek je veličina u praštanju.
U svojim javnim istupima jasno iznosite tvrdnju da većina muslimana na prostorima bivše SFRJ kao i u ovom delu Srbije ima slovensko, srpsko, odnosno hrišćansko poreklo. Zašto vaše tvrdnje nailaze na tako jak otpor među Bošnjacima u Sjenici, Novom Pazaru, Tutinu?
-Ja iznosim istorijske činjenice sa željom da se ne zaboravi naše zajedničko slovensko i srpsko poreklo. Također, nesporna je hrišćanska provenijencija naših muslimana. Pre dolaska Turaka Osmanlija na naše prostore krajem 14. i polovinom 15. veka skoro svo stanovništvo je bilo hrišćansko i najčešće pravoslavno. Muslimana kao pojedinaca je bilo, ali je to bi neznatan broj u odnosu na ogromnu masu hrišćana. Te istorijske činjenice se pokušavaju reletivizovati tvrdnjama da su muslimani u većini imali bogumilsko poreklo što je čisti falsifikat, jer bogumila i nije bilo.
To je kasnija Kalajeva istoriografija iz druge polovine 19.veka plasirala kako bi se stvorio jedan od osnova za utemeljivanje posebne bosanske, bošnjačke nacije koja nije imala ništa zajedničko sa Srbima i pravoslavljem. Simptomatično je da se muslimani Bošnjaci u te tri opštine koje ste pomenuli daleko upornije zalažu za bošnjaštvo bogumilskog porekla čak i od onih u Bosni i Hercegovini. S jedne strane većina govori i piše da su ilirskog, odnosno albanskog porekla, ali hoće i da su istovremeno Bošnjaci za koje, opet, kažu da su bogumilskog porekla kao da su bogumili bili neki poseban narod. Sami upadaju u kontradiktornost kao i oko toga da su starosedeoci Balkana pre Srba i Slovena uopšte. Vizantijski i arapski izvori su jasni oko dolaska Albanaca u 11.veku.
Dosta ste pisali o procesima islamizaije na ovim prostorima. Šta kažete na optužbe iz Sarajeva, često i iz Podgorice, koje se malo – malo pa čuju, da je Njegoš „genocidni pjesnik“, da je suština njegovog dela poziv na istrebljenje poturica?
– Da. Dugo sam se bavio procesom islamizacije preko kojeg se često olako prelazilo, pojednostavljivalo ili je pisano sa puno predrasuda. Taj proces islamizacije našeg naroda nije baš tako jednostavan. Nije se vera menjala baš tek tako. Uzroci su višestruki. Prvi konvertiti su uglavnom bili iz reda plemstva, vojnih redova, trgovaca. To znači da se to činilo zbog imovine i privilegija koje su išle uz to, jer je islam bio vera okupatora, a i sama država je bilo teistička i militaristička. Tek tada se moglo napredovati u državnoj upravi, vojsci, verskoj hijerarhiji. Kasnije će islam da se širi i kod nižih društvenih slojeva zbog svih tih životnih pogodnosti. Isalmizacija se širila i putem devširme (danak u krvi) do kraja 16.veka kada taj vid uzimanja hrišćanske muške dece postane nepotreban. U lokalnim uslovima sigurno je bilo i nasilja, ucena i stvaranja takvog društvenog ambijenta da su mnogi nalazili spas u islamiziranju skrivajući se od krvne osvete kao što su neretko činili kriminalni i hajdučki elementi. Mnogi nisu ni čitali, pogotovo ne pažljivo, Njegošev pesnički opus. Zaboravlja se da je vreme o kojem on „pjeva“ 18.vek, a ne 21. i da on iznosi šta o tome se misli i govori u običnom narodu. Takođe se zaboravlja da je Njegoš bio vladika u pravoslavnoj crkvi i da kao takvom nije moglo da odgovara masovno prelaženje u islam, jer je gubio vernike kao što nebi bilo u interesu nekom muftiji i Islamskoj zajednici da vernici prelaze u drugu veru. Osim toga, Njegoš je imao dosta musliamna, tadašnjih Turaka kao ličnih prijatelja, a bio je i pobratim sa hercegovačkim vezirom Ali-pašom Rizvanbegovićem. Istorijski, istraga poturica nije uopšte dokazana, pogotovo ne u smislu nekog genocida. Mnogi su tadašnji muslimani najčešće sami u dogovoru sa hrišćanskim bratstvenicima odlazili i naseljavali se u severnim predelima sadašnje Crne Gore, Hercegovine i nekadašnjeg Novopazarskog sandžaka. Ta krupna reč genocid se mnogo ispolitizirala i izgubila svoju međunarodno-pravnu definiciju.
Kažete „naši muslimani, pa i oni koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci treba da vole svoju zemlju, Srbiju“, jer „nije u redu da se tuđa zemlja voli više od svoje“. Koliko te vaše reči nailaze na plodno tle kod Bošnjaka u Sjenici, Novom Pazaru?
-Naravno da to nije u redu. Istine radi moram reći da ima dosta muslimana Bošnjaka koji vole ovu zemlju, ali je indoktrinacija i propaganda veoma nasrtljiva i opasna. Posebno je usmerena prema mladima. Šta to znači da ne volim svoju, a volim tuđu kuću? Država je kuća, domaćinstvo. I u kući imamo neslaganja i različitih mišljenja ali to ne znači da se međusobno moramo da mrzimo. Tako i u državi. Mi imamo državu Srbiju i nemamo drugu. Oni koji rade i zarađuju u nekoj stranoj državi, kao npr.Nemačka, sigurno je poštuju, pa i vole, ali to nikada ne može biti više od svoje. Neki stalno gledaju prema Turskoj. To je respektabilna država, velika i ekonomski još uvek moćna. Ona ulaže dosta sredstava u opštine Stare Raške, ali uglavnom u neproizvodni sektor kao što su džamije, islamski centri, obdaništa, domovi kulture. Hvala im i na tome, ali bi bilo mnogo bolje da grade fabrike i pomognu u rešavanju egzistencijalnih pitanja i tako zaustave masovni odlazak mlade i sposobne radne snage. I te džamije ostaju prazne, a ostaće i obdaništa i islamski centri.
Znam da mnogi muslimani dolaze u manastir Kumanica pored Lima, u Mileševu, da tamo ostavljaju darove, traže leka i pomoć kad je nevolja. Istovremeno, na Pešteru se i dalje održavaju vašari na Ilindan, Đurđevdan… O čemu vam ovo govori?
-Kada sam počeo da se bavim istraživačkim radom na terenu odmah sam uočio tu pojavu da muslimani odlaze i dan danas u manastire Kumanicu na Limu i Mileševu, grobno mesto Svetog Save, kao i njihovo svetkovanje na Ilindan i Đurđevdan. I pored nastojanja procesom reislamizacije da se to zaboravi narod i dalje to čini. Na Sjeničko-pešterskoj visoravni se i sada održavaju narodni sabori ili vašari na tradicionalne narodne svetkovine kao što su Đurđevdan, Ilindan-Aliđun. Nema dileme o čemu se radi. Narod zna svoje vekovne tradicije i ne može lako da ih napusti i zaboravi. I dobro je što je to tako. Znači da u svesti naroda postoji ta nit koja nas veže i koje se ne možemo odreći bez obzira na protivljenje ekstremista.
Šta mislite da je cilj Sarajeva sa revizijom istorije jezika na ovim prostorima i imenovanjem jezika „bosanski“ umesto „bošnjački“, ako već žele da budu pristalice Deklaracije o zajedničkom jeziku?
-Nisam dovoljno kompetentan oko jezičkog pitanja, ali mogu samo da kažem da je licemerno biti potpisnik pomenute Deklaracije, a uporno se zalagati sa bosanski jezik. Očigledno se radi o pokušaju jednog od segmenata unitarizacije BiH, što je u apsolutnoj suprotnosti sa tom Deklaracijom i Dejtonom. Mogu se jezici nazivati i bosanski, i hrvatski, i crnogorski, i bošnjački, ali su se svi izrodili iz srpskog jezika.To je jedan jezik, jer nam nisu potrebni nikakvi prevodioci u međusobnoj ni privatnoj ni službenoj komunikaciji.
Kako vam izgleda sudbina Raške u vremenu koje dolazi?
-Raška, Stara Raška, kako ja smatrama da je najadekvatnije ime, je na veoma osetljivom geostrateškom prostoru. Uvek je taj prostor bio predmet političko-diplomatskih manipulacija, a veliki deo elite muslimanske populacije je bio uvek iskorištavan za strane interese. I danas je, na svu žalost, tako. Ipak, hoću da verujem da će preovladati patriotizam i razum i da će naši muslimani više voleti svoju nego tuđu zemlju.
Šta kažete kad albanski, nazovi istoričari kažu da za srpske, pravoslavne manastire na Kosovu da su – „albanski“ i da Srbi tamo nemaju šta da traže?
-Šta da se kaže na takvu glupost, ali i veliku drskost? Spremni su oni na sve i svašta. Njih nikada i nisu interesovale nepobitne istorijske činjenice. Uvek su se nasilno doseljavali, otimali zemlju i potiskivali sve one koji su im na tom putu nasilja smetali. Svojim nasiljem naterali su veliki broj pravoslavnih Srba i muslimana da se poarbanaše kao bi se održali. Nažalost, mnogi od tih su sada najveći ekstremisti i srbomrsci. Manastiri i KiM su stara istorijska i etnička srpska zemlja. Albanci su se tu masovno naselili posle nekoliko velikih srpskih seoba koje nikada i nisu prestale tokom 18, 19. 20 veka, a koje pod njihovim surovim pritiskom i dalje traju. Nikada i nijedan manastir Albanci nisu podigli na KiM.
Šta Srbija u ovom trenutku da uradi sa otetim Kosovom? Da li je nužno da se problem rešava sada ili ga ostaviti za neka bolja, povoljnija vremena?
-Teško je dati jednostavan dgovor na ovo tako važno i složeno pitanje. Srbija se nalazi pod surovim stranim pritiskom, ali se suočava i sa unutrašnjim nejedinstvom po pitanju rešavanja tog nacionalnog i državnog problema.
Ponovo se vraćamo na Ugljanina. Nedavno je rekao da je „srpska država za Bošnjake genocidna tvorevina“. I to ne kaže pojedinac, nego čovek koji iza sebe ima značajnu podršku Bošnjaka u ovom delu Srbije. Kako reagujete kad nešto ovako čujete?
-Ugljanin veoma beskrupulozno manipuliše sa neznanjem Bošnjaka. Kada tako nešto tvrdi on treba i da da nepobitne dokaze. Takvih releventnih dokaza nema. Nikada Srbija nije imala nikakv program progona i uništenja Bošnjaka koji bi se mogao kvalifikovati kao genocid. Ako misli na iseljavanje muslimana u Tursku posle Prvog balkanskog rata mora da zna i da kaže svom narodu, ako je dobronameran, da je turska vlada 1912.godine pozvala Turke i druge muslimane da se isele u Tursku ako neće da žive u „kaurskoj“državi. Kralj Petar i srpska vojska su garantovali slobodu i veru i vraćali izbeglice na svoja ognjišta. Posle Prvog i Drugog svetskog rata iseljavanje muslimana je nastavljeno, ali niko nije nikakvom silom ili administrativnom merom teran na to. Uglavnom je preovlađivao ekonomski i verski faktor, agrarna prenaseljenost, kao i rođačke veze, a neki su se iseljavali jer su bili kompromitovani. O svemu tome su urađene brojne i argumentovane studije bez politiziranja i obmanjivanja bilo kojeg naroda. Ugljanin treba da zna i da kaže svojim glasačima da je iseljavanje muslimana po zaključenoj Konvenciji sa Turskom 1938.godine finansirala SAD s tim što se ta Konvencija nije odnosila na muslimane iz nekadašnjeg Novopazarskog sandžaka. Neka se dobro zamisle i Ugljanin i njegovi glasači čemu takve tvrdnje na kraju vode? Naravno, oni će uvek naći krivca na drugoj strani.
Šta se to događa ovde, pa u Rusiji svi muslimani za sebe kažu da su „ruski muslimani“, a u Srbiji se pre deklarišu kao bilo šta, samo ne kao srpski muslimani?
Da. To je tačno. Zato u Rusiji i nemaju sa tim nikakvih opterećenja i nesporazuma. Mnogi će naši muslimani pre reći da su Turci, Nemci, Kinezi samo da ne budu Srbi islamske veroispovesti. Uglavnom da ne budu ono što jesu već ono što nisu. Možda u tome ima nekog osećaja „krivice“ i našeg poslovičnog inata. Ima Bošnjaka koji kažu da je za to kriva i pravoslavna crkva koja ne dozvoljava da neko bude Srbin ukoliko nije pravoslavac. Koliko je meni poznato, nikada SPC nije donela takavu odluku ili izdala takav dokument. Ali, sa druge strane, i mnogi naši muslimani su smatrali i smatraju da oni iz verskih razloga ne mogu da budu Srbi jer oni ne mogu da razlikuju veru i naciju. Musliman može da bude Nemac, Turčin, Arapin, Kinez, Francuz, samo ne može Srbin. Sada se slepo drže bošnjaštva koje je recidiv razorne austrougarske politike u razdvajanju muslimana i katolika od pravoslavnih Srba.
Zašto u Sarajevu toliko mrze Kusturicu?
-Gospodin Kusturica je izuzetna ličnost. To se u Sarajevu ne oprašta kao što se nije opraštalo ni velikom Andriću ni mom slavnom prezimenjaku Meši Selimoviću još u ono vreme SFRJ, a nekmoli sada kada je na sceni verska i politička isključivost velikog dela Bošnjaka. Njihov ideal u Sarajevu je da sve strpaju u tor i da cementiraju i nauku i razum. Međutim, ne mogu da shvate da jedan Kusturica preskače sve torove, jer mu je tu snagu uma i volje dao sam Bog.
Skoro mi je jedan stari Bošnjak u selu Doliće kod Karajukića Bunara pričao kako su u Drugom svetskom ratu Srbi i muslimani štitili jedni druge i tako preživeli rat i jedni i drugi. Veruju li danas Srbi i Bošnjaci i ovom kraju u te priče?
-I meni su najstariji ljudi prilikom mojih terenskih istraživanja pričali takve priče. Mnoge od njih su bile tačne. Ali, bilo je za vreme ratnih godina i u Prvom, a naročito u Drugom svetskom ratu mnogo nasilja i zločina koje su podsticali okupatori. Taktika Divide et Impera je univerzalna i veoma efikasna, posebno na našim prostorima, pogotovo što se radi o viševerskoj sredini i verskoj isključivosti. Tu bi se mogle dodati i težnja za tuđom imovinom i neke osvete kao i neki stari računi još iz perioda tursko-osmanske vladavine. Stvoren je težak i politički i verski ambijent, posebno kod mlađeg sveta. Problem je u stalnom podgrevanju i održavanju tenzija od strane nekih nedobronamernih i sebičnih političkih i verskih vođa koji se na taj način godinama i decenijama održavaju na funkcijama i koče ekonomski i svaki drugi društveni razvoj. Ipak, među starijim još uvek ima poverenja i jedni drugima bi sigurno bili spremni da pomognu u nevolji.
(Milan Ružić, Zoran Šaponjić / Iskra)