Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Članovi sudskog veća su vređani, omalovažavani, izloženi progonu. To su činili mnogi i sa javne i s političke scene, to je činio i deo pravosudne vlasti i ministar pravde.
Podršku je imala druga strana.
Premijer Srbije Zoran Đinđić ubijen je na današnji dan 2003. godine.
Za ovaj zločin su osuđeni brojni pripadnici „zemunskog klana“, a dvojica prvooptuženih – Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, koji su bili i pripadnici državne Jedinice za specijalne operacije (JSO), dobili su kazne od 40 godina zatvora.
Međutim, politička pozadina ubistva premijera nikad nije istraživana.
Da li ju je trebalo istražiti, ali i šta je sve pratilo „proces veka“, kako je nazvano suđenje za atentat na Đinđića, kao i o najnovijim osporavanjima istrage i presude, za KURIR ekskluzivno govori Nata Mesarović, predsednica sudskog veća koje je presudilo ubicama premijera.
Organizatori i izvršioci ubistva premijera su u zatvoru, ali mislite li da ima šanse da se ispita politička pozadina i utvrde inspiratori i nalogodavci atentata?
– Sud se bavio ispitivanjem okolnosti u društvu i državnim institucijama pre i nakon ubistva predsednika vlade i o tome dao određene zaključke prilikom usmenog i pismenog obrazlaganja presude. Širok je pojam političke pozadine atentata, on ne podrazumeva krivičnopravni aspekt. Nije mi poznato da su se prikupljali dokazi u vezi sa ovim okolnostima odmah nakon izvršenog krivičnog dela.
Sada je, posle 14 godina, kasno?
– Ne, nikad nije kasno. Međutim, otežano je prikupljanje dokaza. Da se želelo, to je trebalo odmah istražiti, skupljati dokaze, te reći ima li političke pozadine ili ne. To tada nije učinjeno, a sud je morao da se kreće u granicama optužbe. Moguće je da nije bilo političke volje za to.
Baš na današnji dan je ubijen Đinđić, a vi ste sudija koji je vodio proces i 2007. izrekao presudu ubicama. Da li je bilo političkih pritisaka na vas i ostale članove sudskog veća u ovom postupku?
– Ne, jer u ovakvim slučajevima se nikad ne vrši direktan politički pritisak. Pritisak je vršen preko medija, s raznih strana, i to tako što su neki tada izjavljivali da ne radimo dobro i da su u Specijalnom sudu loše sudije, te da ga treba zatvoriti, negativno su komentarisali odluke ne samo ovog veća nego svih koji su tada radili u ovom sudu.
Sećate se podrške koja je data za Bagzijevo puštanje iz pritvora, izmena ZKP, kontrole da li se pretresi zakazuju brzo i radi efikasno, a kasnije se vidi da postupci u parnici i vanparnici traju po 10 i više godina, zastarevaju i to niko nije kontrolisao.
Šta mislite šta je odlazak predsednika veća iz postupka, hapšenje postupajućeg zamenika javnog tužioca koji je zastupao optužnicu i vođenje postupka protiv njega, određivanje pritvora i njegov boravak u istom delu pritvorske jedinice sa optuženima u ovom predmetu, odlazak drugog zamenika odmah nakon toga u advokaturu…?
Zatim, izmene ZKP pred odlazak predsednika veća, da se već izvedeni dokazi po odluci krivičnog veća mogu čitati, ne moraju se ponavljati? Iz toga se može dosta toga shvatiti.
A da li je bilo podrške?
– Ona je izostajala. Tačnije, bili smo bez ili tek sa vrlo malo podrške, a sa mnogo opstrukcija. Javno se niko nije oglašavao da pruži podršku kad je onemogućavano da se pretresi održe, nikad se niko nije izjasnio i osudio ponašanje učesnika u postupku kad su za prvog predsednika veća (sudija Marko Kljajević, prim. nov.) iznošene neistine da je član „zemunskog klana“, kad su podnošene krivične prijave od strane učesnika u postupku protiv njega, a kasnije i protiv mene.
U mom slučaju je tadašnji okružni tužilac tražio informacije i izjašnjenje sutradan od dana predaje prijave. Sudnica je neretko bila prazna, tu su bili samo novinari koji su pratili proces… Onda su se pred kraj suđenja i na izricanju presude pojavili ljudi na funkcijama. Da li ste pogledali tadašnje tabloide? Podrška je bila na drugoj strani.
Šta je sve pratilo suđenje?
– Članovi sudskog veća su vređani, omalovažavani, sputavani, izloženi progonu – ljudskom, moralnom, profesionalnom. Bilo je pritisaka preko medija, samozvanih veštaka, od ljudi koji su tvrdili da su dokazi montirani, da veće nije sposobno da presudi, da nam se odluka dostavlja, javno se iznosio stav da ovo odeljenje treba ukinuti, to su činili mnogi i sa javne i sa političke scene, to je činio i deo pravosudne vlasti i ministar pravde.
A uvek se traži ukidanje nečega što ne podržavate, što vas ili one kojima ste bliski „žulja“, a možda neke i kompromituje i dovodi u vezu sa onima kojima se sudi.
Poslednjih meseci se pojavljuju tvrdnje da su nakon atentata dokazi prikupljani traljavo.
– Ne vidim ništa crno-belo. Važno je da su na vreme prikupljeni svi materijalni dokazi, da se na osnovu njih postupalo. Veoma je važno da stručnjaci nisu našli nedostatke i da su obavili neophodna veštačenja, dali jasne i nedvosmislene nalaze i mišljenja.
Čak se tvrdi i to da na premijera nije pucano iz Admirala Geprata, već iz dvorišta vlade. Mislite da je greška to što nije urađena rekonstrukcija?
– Obrazloženo je zašto nije urađena rekonstrukcija. Sud je izvršio uviđaj i obavio merenja iz dvorišta vlade prema zgradi sadašnjeg VKS. Sav materijal je poslat veštacima iz Vizbadena pre neposrednog saslušanja predstavnika njihove komisije putem video-linka, kad je odbrana mogla da postavlja pitanja i da tom prilikom koristi stručne konsultante.
Tu priliku nisu iskoristili, izabrali su drugi put – pritisak preko medija, osporavanje zaključaka van sudnice… Sud je utvrdio, na osnovu svih izvedenih dokaza, da je pucano iz Ulice admirala Geprata. Dati su razlozi zašto je odbačena Ulemekova odbrana u tom delu kad je tvrdio da o planiranom atentatu nema saznanja i da u tome nije učestvovao. Uostalom, osuđeni Zvezdan Jovanović priznao je izvršenje dela, mesto odakle je pucao i oružje iz kojeg je to učinio.
I dalje se nameću teorije o „trećem metku“, dva atentatora…
– To je obrazloženo u presudi na osnovu dokaza i analize istih, razlozi su jasni i njih je prihvatio Vrhovni sud. Oni koji kažu da o tome nemaju nikakvih saznanja „znaju da su bili bar dva atentatora i tri metka“.
Javljaju se i neki stručnjaci, ali čak i Legija iz zatvora, predlažući ni manje ni više nego obnovu suđenja.
– Zakon propisuje uslove pod kojim se postupak može ponoviti.
Legija kaže da ste vi sa strane „dobili presudu“ za optužene, da je on maltene nevin, da Zvezdan Jovanović u trenutku atentata nije ni bio u blizini vlade…?
– To za „dobijanje presude“ je, blago rečeno, izmišljotina. Sud je utvrdio ko je kriv i kako se ubistvo dogodilo. Optuženi Ulemek se predao da bi, kako je tada rekao, doprineo utvrđivanju istine. Iznosio je odbranu tvrdeći da u atentatu nije učestvovao. Presuda je pravosnažna i izvršna. Sve ostalo su priče i pretpostavke.
Da li je nemar službi koje su brinule o Đinđićevoj bezbednosti ključan propust koji je doveo do ubistva?
– Atentat je organizovan, a osuđeni su iskoristili propuste koje je imalo obezbeđenje. Ubistvu je, osim satanizacije premijera, prethodio i nemar službi koje su brinule o njegovoj bezbednosti…
Da, postojali su propusti i neprofesionalan rad službi. Nesporno je da je bilo propusta u obezbeđenju, tu mislim i na zgradu vlade. Đinđić tada nije imao najbolje obezbeđenje, to je na sudu rekao i tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović. On i Čedomir Jovanović su imali bolje obezbeđenje od predsednika vlade, i po profesionalizmu pripadnika i po opremljenosti.
Imate li i vi utisak da se, kako vreme odmiče, ubistvo Đinđića pomalo relativizuje?
– Često se u javnosti čuje da su osuđeni za atentat na Đinđića „obične ubice“ ili da su „osuđeni kao obične ubice“. To je, zapravo, nepoznavanje suštine stvari ili zamagljivanje onoga što se desilo 12. marta 2003. Tada je izvršen atentat na predsednika vlade, a to nije isto što i ubistvo. To je udar na ustavni sistem.
Jer, ovo je bilo političko ubistvo. Ne bi me iznenadilo da osuđeni jednog dana traže uslovni otpust, ali ne mogu da kažem da očekujem da će se tako završiti. Srbiji je sada stalo da ima ugled pravno uređene države, da pokaže da je ovde na snazi vladavina prava, da je pravda svima dostupna pod jednakim uslovima, te da nijedna odluka ne zavisi od toga ko je trenutno na vlasti.
I dan-danas se pojavljuju navodni dokazi o povezanosti ljudi iz društveno-političkog života s nekadašnjim „zemunskim klanom“.
– Političari u poslednje vreme – posebno u toku neke izborne kampanje – kad iscrpe političke argumente, a želeći nekoga da unize, kažu da je taj bio prijatelj sa članovima „zemunskog klana“. Ovih dana se ljudi olako povezuju i nazivaju pripadnicima „zemunskog klana“, a neumesno je i neetički nekome zalepiti etiketu da je član ili saradnik kriminalne grupe.
Za to moraju postojati dokazi koji su valjani. Pa, nije kriminalac svako ko je poznanik članova organizovane kriminalne grupe ma koliko ga smatrali svojim protivnikom. Utvrđeno je ko su bili pripadnici kriminalne grupe „zemunski klan“. Treba praviti razliku između običnih građana, koji su sticajem okolnosti imali neke kontakte, i onih iz institucija vlasti, koji su imali saznanja, ili su ih mogli imati, čime se ova grupa bavila, a nastavljali su kontakte, posebno od trenutka otmice Miroslava Miškovića i još nekih građana.
Svedok-saradnik je na suđenju kazao da su mnogi sami dolazili kod „zemunaca“.
– Zoran Vukojević je rekao: „Nije Dušan Spasojević tražio njih, nego su oni dolazili kod njega, svima su trebale pare. Političari, privrednici, policajci, tužioci, sudije, advokati i drugi.“ Hoću da kažem – drugačije je kad ste poznanik nekog iz „zemunskog klana“, a drugačije je kad kod njih idete kao deo vlasti u Srbiji znajući čime se sve oni bave.
Činjenica je da se sa organizovanim kriminalom nije raskrstilo rasturanjem „zemunskog klana“.
– Da je akcija „Sablja“ (uhapšeno više od 10.000 ljudi, prim. nov.) duže trajala, obračun sa organizovanim kriminalom bi bio još žešći i još bolji. „Sablja“ je svakako dala rezultate.
Nekakvih ostataka te kriminalne grupe ima i danas?
– „Zemunski klan“ je u akciji „Sablja“ razbijen, ali njihovih simpatizera, onih koji su odobravali ono što su radili, ima svuda i dan-danas. Od politike do estrade.
Koraćev izveštaj
SKINUTI DRŽAVNU TAJNU
Da li izveštaj Koraćeve komisije o ubistvu premijera, koji je postao velika misterija, treba da bude javan?
– Nema razloga da se sa tog izveštaja ne skine oznaka državne tajne. Opšta javnost iznosi sumnju da taj izveštaj skriva ne samo propuste koji su konstatovani nego i neke ljude, iznoseći sumnju da su neki povezani sa izvršiocima.
Sud je utvrdio i proverio sva saznanja koja su do njega došla. Ne znam šta više od onog čime se bavio sud i što je naveo u presudi sadrži ovaj izveštaj.
Šta se nije dopalo Legiji
NEPRIJATNO PITANjE O HAPŠENjU MILOŠEVIĆA
Legija je tokom procesa često delovao ravnodušno. Da li postoji nešto što ga je posebno naljutilo ili dotaklo, a da vama sad pada na pamet?
– Optuženi Ulemek je izneo kako je ostvario kontakt sa učesnicima 5. oktobra, i to s premijerom Đinđićem, te kako je obećao da JSO neće delovati protiv naroda… On je, nakon razgovora s Đinđićem, prešao na drugu stranu.
Na jednom pretresu sam ga pitala da li je učestvovao u hapšenju Slobodana Miloševića, što se njemu, čini mi se, najmanje dopalo. Rekao je da je Miloševiću pokušao da uruči sudski poziv.
Optužbe majke i sestre premijera
ZA ČOVIĆA I ILIĆA PITAJTE TUŽIOCA
Srđa Popović, advokat majke i sestre ubijenog premijera, podneo je krivičnu prijavu protiv Velimira Ilića i Nebojše Čovića tvrdeći da nisu prijavili saznanja da Ulemek priprema napad na Đinđića. Po njegovoj prijavi se nije postupilo, pa kako vi to vidite?
– To je pitanje za tužioca.
Pogledajte snimke:
(Kurir)
