TAJNI PSIHOLOŠKI RAT PROTIV MILOŠEVIĆA: EVO KAKO SE ŠTITIO NAKON ŠTO SU ALBANCI POKUŠALI DA GA OTMU..
Protiv nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića tokom devedesetih je iz inistranstva konstantno vođen tajni psihološki rat, a u okviru njega zabeležen je i jedan pokušaj otmice.
Novinar Slobodan Maričić, pozivajući se na izvore iz Službe državne bezbednosti, otkrio je svojevremeno detalje tajnih operacija koje su vođene protiv Miloševića i načine na koje se lider Srba suprostavljao.
Između ostalog, Maričić je objasnio i zašto je Milošević, kao deo svoje taktike, goste stalno primao na istom mestu. Prenosimo delove ovog teksta, uz redakcijska skrećanja:
U proleće 1994. godine, pozvao me je raniji kolega sa Pravnog fakulteta R.B., jedan od tadašnjih vodećih operativaca rebubličke službe DB, s kojim se godinama zbog mog boravka u inostranstvu nisam video ni čuo i zamolio da se nađemo. Na to sam pristao odmah, te se ubrzo nađosmo u kafani “Mlava” polupraznoj toga prolećnog prepodneva.
Želeo je da mu, kao drugu, “iskreno i istinito” objasnim nešto od onoga pomenutog što sam pisao i nešto još više na teme: magija, okultizam, zvezde, abra-kadabra, kako je to sa lakim smeškom definisao.
Osećao sam da nema razloga da to ne učinim, upravo zbog toga što je ponašanje neupućenih ljudi kada se govori o ovim temama upravo takvo – podsmešljivo, pomalo ironično, ispod koje maske se krije znatiželja i opreznost ponekad i strah.
Uslov koji sam odmah izneo je bio da mi potvrdi, ono sto sam već naslutio, da li se radi o službenom ili privatnom zanimanju za ove teme. Bio je iskren i razgovor ide kako sledi: Kao član neke specijalne jedinice koja se starala o bezbednosti tadašnjeg predsednika Miloševića, između ostalog imao je zadatak da vrši najrazličitije provere po pitanju anonimnih ili drugih dojava , koje su na ovaj ili onaj način sadržavale informacije od značaja za bezbednost tadašnjeg predsednika Srbije.
Tu je naravno bilo najrazličitijih sadržaja i poruka, čak i ljubavnih izliva do snova i predskazanja, kako je rekao.
Međutim, tri pisma poslata iz Ljubljane privukla su pažnju odgovornih. Sva tri su bila anonimna, poslata na kabinet Predsednika i sadržala vrlo pismeno i vrlo upečatljivo obrazloženo upozorenje ljudima koji brinu o Miloševićevoj sigurnosti.
Prepričani sadržaj pisma: “je obaveštenje jedne gospodje koja se podpisala samo inicijalima, da jedna crno-magijska grupa sastavljena od “domaćih i stranaca” upražnjava okultne seanse sa ciljem da ugrozi zdravlje i život tadašnjeg srpskog predsednika. Baš nekako u to vreme slovenački omladinski časopis “Mladina” je objavljivao neke tekstove “crnog humora” o Miloševiću sa foto-montažama Miloševića na mrtvačkom odru i slične grafičke predstave kombinovane sa originalnim fotografijama.
Dovođenje u vezu tekstova i fotografija u Mladini sa upozorenjima iz pisma bilo je već dovoljno za povećani interes nadležne službe, ali je bio problem kome se i kako obratiti, “da se služba ne izvrgne ruglu” ili još gore, ne naleti na nekog , kako mi pomenuti drugar reče , “uvrnutog”, koji će celu stvar još više zakomplikovati.Prema pomenutim pismima, članovi te grupe su bili različitih profesija i nacionalnosti, a zajednička im je bila “srbo-fobija” i mržnja prema predsedniku Miloševiću
Između ostalog, u pismima je navedeno da su sa tim aktivnostima upoznate i slovenačke tajne sluzbe i neki strani strani savetnici, koji su se spremali ili su već bili u Beogradu radi susreta sa Miloševićem.
Možda bi upozorenje iz tih pisama sa tako “blesavim” temama ( kako je govorio jedan od načelnika u DB) , čak prošlo bez ikakve reakcije, da se nešto ranije nije dogodio u javnosti malo poznati pokušaj atentata na Miloševića, inače najozbiljniji od najmanje deset pokušaja među kojima je i neobjašnjivo pucanje dve gume na automobilu kod Beograda kojim se Milošević vraćao iz Novog Sada.
Ovaj drugi pokušaj nepoznat javnosti se dogodio tri godine ranije, dok je Miloševic još stanovao na Crvenom Krstu, u tadašnjoj ulici 14 Decembra 47, na drugom spratu.
U uobičajeno vreme jednoga jutra kao i obično, došla su kola sa službenom pratnjom, ovoga puta bez ijednog jednog poznatog lica, osim čoveka koji je došao do vrata da se javi i doprati Miloševića do automobila.
Medjutim, njegovo čudno ponasanje pred vratima, neuobičajen nastup i Miloševićev instinkt, bio je razlog da pozove svoj kabinet i zatraži od sekretarice i svog šefa kabineta Gorana M. da provere da li je sa prevozom sve u redu i zašto se promenila pratnja. Pitanje i odgovor su bili za sve kao bomba : “Kola još nisu krenula, jer se on – Milošević lično javio i odložio dolazak u kabinet za jedan sat kasnije”.
I tada nastaje naravno luda trka, kolima i pešice iz najbliže stotinak metara udaljene policijske stanice u ulici Božidara Adžije i svih policijskih patrola u pokretu. U međuvremenu Milošević prekida vezu i odlazi sa porodicom u sobu sa pancir vratima.
Posle nekoliko minuta pristižu policajci iz policijske stanice i dvoja patrolna kola saobraćajne policije, te u intervenciji primenom sile savladavaju ne bez otpora, dve grupe raspoređene u dvoja kola, prva bez oznaka koja su trebala voziti predsednika i druga sa policijskim oznakama i rotacionim svetlom. Svi uhapšeni do poslednjeg su bili Šiptari preobučeni u pripadnike policije i službenike DB sa zadatkom otmice i ubistva predsednika Srbije.
U svemu je bila posebno interesantna okolnost, da je jedini poznati i stvarni službenik obezbeđenja koji se pojavio na vratima Miloševićevog stana bio potpuno dezorijentisan i nesvestan situacije, docnije utvrdjeno pod uticajem duboke hipnoze, dok pripadnik stalnog obezbeđenja pred ulazom u zgradu, nije mogao da se seti apsolutno ničeg oko dolaska ekipe koja je trebala da odveze predsednika.
Naravno ceo slučaj, rasplet i detalji ostali su veoma dobro čuvana tajna, kao i sudbina nesuđenih otmičara i atentatora. Od svega je ipak zahvaljujući komšijama koji su videli neobičnu buku i akciju policije “procurilo” samo da se nešto zaista dogodilo i ništa više.
Takođe je zanimljiv detalj, da je među nesuđenim otmičarima bio jedan derviš – pripadnik muslimanske sekte derviša. U javnosti o ovome dakle nikada ni najmanje informacije, priče ili detalja, koje sam tom prilikom čuo naravno sa obavezom da ništa od toga nikome ne ispričam, što sam ispoštovao, sve do danas.
Povezujući dakle pomenuta pisma sa navedenim događajem, prema zaključcima službi trebalo je utvrditi koliko je upozorenje zaista ozbiljno, rekao mi je konačno poznanik.
Naravno ispričao sam mu sve što sam smatrao potrebnim i što je bilo moguće u razgovoru od dobra tri sata, uz zaključak da bi upozorenje morali da prihvate krajnje ozbiljno.
Na kraju razgovora moj drugar sa studija me je posle očito “ubedljivog predavanja”, zamolio za mišljenje o nekom svom ličnom problemu, inače tipičnom posledicom velike otudjenosti od religije i pravoslavne vere.
Od tada ga nikada više nisam sreo, ali mi je poznato da je sa tim u vezi ili možda ne, jedan poznati i uvaženi doktor nauka i ezotericar jedno vreme bio redovan posetilac Milosevića.
Sigurno zbog svega toga Milošević se ubrzo preselio na Dedinje i te godine za razliku od ranijih, izuzetno se retko pojavljivao pred masom i u javnosti.
Pažljivo oko analitičara ili ljubopitljiva javnost zapazila je da je Milošević od tada pa sve do pada sa vlasti, sve susrete sa stranim i domaćim političarima i javnim ličnostima uvek imao “na svom terenu” uvek na jednom mestu, sedeći u istoj stolici, a svi njegovi gosti na čuvenom “kanabetu”, kako se u šali docnije govorilo.
Vrlo verovatno, gotovo izvesno je to bio jedan od načina zaštite od mnogobrojnih, koji su želeli da svoje okultne i druge metode PSI delovanja primene na čoveku, koji je takodje svoje posebne sposobnosti iskoristio da stane na čelo Srbije i Jugoslavije.
(E. P. K., Kurir)