TITO NIJE VLADAO SAM U SFRJ: ŠOKANTNI DOKUMENTI OTKRILI KOJI TAJNI AGENT JE DRMAO JUGOSLAVIJOM (VIDEO)
Godina je 1981. a Josip Broz Tito, doživotni predsednik bivše SFRJ, mrtav je nešto više od 10 meseci.. Državni vrh, okupljen u Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka, vrhovno telo koje se bavi najtajnijm pitanjima državne sigurnosti, diskretno se okupio u Zagrebu. Na čelu im je drug Svileni, Hrvat Vladimir Bakarić. Tema tajnog sastanka samo je jedna: Titova odbačena supruga Jovanka Budisavljević.
Udovica Broz, koja je poslednje godine Titovog života, provela u političkoj i fizičkoj izolaciji od supruga i javnosti, preti objavljivanjem memoara a, nakon godina ćutnje, javnim i brutalnim napadom na one koje drži krivcima za svoje progonstvo. Panika zbog udovice je velika.
Upravo započinje jedan od najdramatičnijih političkih obračuna u poslednjoj deceniji postojanja SFRJ.
Prvi deo serijala “Bele knjige”, koju je objavio hrvatski Express, otkriva detalje kako je od smerne “supruge i prve drugarice”, priproste ličke partizanke, Jovanka, uz Tita, postala najmoćnija osoba u Jugoslaviji.
Iskazi Titovih saradnika, diplomata i visokih oficira JNA, opisuju kako su nastradali od nemilosrdne žene koja je obožavala luksuz, krzna od leoparda i hermelina i kraljevske zabave, a koju su optuživali da radi za ustaše.
Ovo su originalni zapisi.
PONAŠANjE I DELOVANjE JOVANKE BROZ DO 1974. GODINE (DO OBRAZOVANjA KOMISIJE SKJ)
Određeni oblici neprihvatljivog, destruktivnog ponašanja Jovanke Broz intenzivnije su se ispoljili 1958. godine, a prema nekim saznanjima i ranije. Posle iznošenja kraćih biografskih podataka za Jovanku Budisavljević-Broz, na bazi raspoložive dokumentacije, ukazaćemo na oblike i sadržinu takvog ponašanja i delovanja od 22. januara 1974. godine kada je obrazovana Komisija SKJ radi sagledavanja i utvrđivanja stanja i odnosa.
Osnovni biografski podaci
Jovanka Budisavljević-Broz je rođena 7. decembra 1925. godine u selu Pećani, Titova Korenica, SR Hrvatska. Po nacionalnosti je srpkinja. Završila je četiri razreda osnovne škole u rodnom selu, gde je živela do početka rata i bavila se „uobičajnim poslovima u seljačkom domaćinstvu“. Potiče iz srednje seljačke porodice. Njen otac Mićo Budisavljević se nalazio na radu u Americi i pred rat se vratio kući. Otac i majka su umrli u toku rata. U Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije su joj učestvovala dva brata, od kojih je jedan poginuo 1943. godine. Jovanka Budisavljević organizovano radi za narodnooslobodilački pokret od avgusta 1941. do maja 1942. godine. Dobrovoljno je stupila u Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije 5. maja 1942. godine, najpre u 1. omladinsku četu u Lici, a zatim u 3. bataljon 2. brigade 6. ličke divizije.
Kasnije je bila pri Štabu 1. korpusa NOVJ. U ratu je obavljala dužnosti borca, delegata u brigadnoj ambulanti i komesara hirurške bolnice 1. armije i za to vreme je dva puta lakše ranjena. Neposredno posle oslobođenja radila je jedno vreme u Generalštabu Jugoslovenske armije u Beogradu, a zatim u Štabu 1. armije u Nišu. Demobilisana je 21. oktobra 1945. godine u činu poručnika. Jovanka Budisavljević je, posle demobilizacije, nešto više od mesec i po dana živela u rodnom selu, a zatim je 12. decembra 1945. godine reaktivirana i upućena na dužnost u Rezidenciju Predsednika Republike u Beogradu, gde je obavljala poslove higijeničarke, glavne domaćice i pomoćnika ličnog sekretara Vrhovnog komandanta.
Jovanka Budisavljević je nosilac „Partizanske spomenice 1941“, Ordena za hrabrost, Ordena zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Ordena za vojne zasluge sa srebrnim mačevima i Ordena jugoslovenske zvezde sa lentom. „Partizanska spomenica 1941“ dodeljena joj je 1. decembra 1972. godine rešenjem (broj 17/7-150) Personalne uprave Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu. Josip Broz Tito je aprila 1952. godine stupio u brak sa Jovankom Budisavljević, koja je udajom uzela prezime svoga supruga – Broz.
U biografskim podacima Jovanke Broz ima i drugih nerazjašnjenih detalja. Naime, postoje izjave bračnog para Pavla i Bebe Martinec iz Zagreba da je Jovanka Broz za vreme rata, krajem 1942. i početkom 1943. godine (oko šest meseci) bila u Zagrebu pod lažnim imenom i izmišljenom biografijom. Ovaj bračni par je izneo da ju je u njihov stan doveo Pavlov brat Ivan Martinec. Sumnjaju da je bila povezana sa policijom i kao takva ubačena u partizane. Iz materijala sa kojima se raspolaže proizlazi da je Jovanka Broz do 1958. godine obavljala uglavnom poslove u okviru svojih redovnih obaveza supruge Predsednika Republike. Međutim, posle tog vremena ona sve više utiče na kadrovska rešenja i odnose u rezidencijama Predsednika Republike, a počinje se više angažovati i oko redovnih državničkih i političkih obaveza Predsednika Republike i pokušava uticati na određene odluke.
Mešanje Jovanke Broz u kadrovska pitanja i njen odnos prema osoblju koje je radilo u rezidencijama najneposrednije je uticalo da pojedina radna mesta (lični sekretari, kuvari, kelneri, sobari i sl.) ili pojedine službe (služba zdravstvene zaštite) nisu u dužem vremenskom periodu popunjavane radnicima potrebnih profila stručnosti. To je uticalo da Predsedniku Republike u to vreme nisu bili obezbeđeni osnovni uslovi za obavljanje složenih i brojnih obaveza, niti mu je bila obezbeđena odgovarajuća zdravstvena zaštita. Jovanka Broz se u to vreme takođe sve više uključuje u mnoga pitanja vezana za izvršavanje državničkih obaveza i političkih funkcija Predsednika Republike. Ona zahteva da joj se dostavljaju konkretni materijali za pojedina pitanja, a sve se više uključuje u programe i neposredne razgovore Predsednika Republike za vreme boravka u zemlji ili putovanja u inostranstvo, zbog čega je, ne retko, dolazila u sukobe i sa najbližim saradnicima Predsednika Republike. Predsednik Republike nije odobravao takvo ponašanje Jovanke Broz, pa je povremeno dolazilo do prepirki i prikrivenih ili otvorenih sukoba između njih. Takvo ponašanje Jovanke Broz dovelo je do toga da je Predsednik SKJ 22. januara 1974. godine doneo odluku da se obrazuje Komisija SKJ sa zadatkom da utvrdi stanje i odnose u rezidencijama i pokušaj spoljnjeg uticaja na te odnose, kao i pitanja uslova života i rada Predsednika Republike.
Početak mešanja Jovanke Broz u državničke poslove
Predsednika Republike Potpuniju sliku o ponašanju i delovanju Jovanke Broz kao supruge Predsednika Republike i o počecima njenog mešanja u državničke poslove Predsednika Republike dao je u svojoj izjavi Mirko Milutinović, koji se od 1952. do juna 1977. godine, uz povremene prekide zbog obavljanja drugih dužnosti u Tajlandu i Holandiji, nalazio na dužnosti ličnog sekretara, šefa Protokola i šefa Kabineta Predsednika Republike. On iznosi da nije zapažao da se do 1954. godine Jovanka Broz na bilo koji način mešala ili pokušala uticati na neke državničke poslove Predsednika Republike. U to vreme ona je obavljala uglavnom poslove supruge Predsednika Republike. Međutim, na osnovu izmenjanih telegrama zapazio je da je pokušala uticati na Predsednika Republike da pri povratku iz Burme 1955. godine poseti Etiopiju što, inače, nije realizovano.
Jovanka Broz prvi put putuje sa Predsednikom Republike u inostranstvo prilikom njegove posete zemljama Azije i Afrike 1958. i 1959. godine (8 zemalja). Prilikom tog putovanja ona se počela intenzivnije angažovati u razgovorima Predsednika Republike i članova naših zvaničnih delegacija oko suštinskih pitanja posete tim zemljama. Jovanka Broz je tada, prvi put, u ime žena Jugoslavije vodila zvanične razgovore sa predstavnicama ženskih organizacija u zemljama koje je posećivao Predsednik Republike. U vezi sa ovim posetama, tražila je i dobijala sve materijale političkog, privrednog i drugog karaktera, a u značajnoj meri i operativnog karaktera.
Zahtevala je da se za nju posebno obrađuju i detaljniji materijali istorijskog, turističkog i kulturnog karaktera, kao i detaljnije informacije o svim domaćim ličnostima sa kojima će dolaziti u kontakt. Milutinović ukazuje da se Jovanka Broz izrazito angažovala oko pripreme i za vreme posete Predsednika Republike nekim zemljama Zapadne Afrike i Magreba, marta i aprila 1961. godine. Milutinović, koji je u to vreme bio na dužnosti savetnika za spoljno-političke poslove u Kabinetu Predsednika Republike, iznosi da se Jovanka Broz odnosila prema članovima naše delegacije kao „sviti“. Posebno je izražavala nezadovoljstvo prema radu tadašnjeg generalnog sekretara Lea Matesa i šefa Protokola Zdenka Štambuka, tvrdeći, javno, da je drug Tito nezadovoljan njihovim radom. Ona je tokom tog puta, u dva-tri maha, oštro kritikovala odnos generala Milana Žeželja prema njoj. S tim u vezi, Milutinović ukazuje da je neposredno po povratku sa tog putovanja došlo do smenjivanja Matesa i Štambuka sa dužnosti koje su obavljali.
Posebno angažovanje Jovanke Broz zapazio je oko priprema Prve konferencije pokreta nesvrstanih zemalja 1961. godine u Beogradu, za koje vreme je došlo do značajnijih adaptacija u Rezidenciji. Naglašava da je u to vreme došlo do vidljivijeg poremećaja odnosa između Jovanke Broz i Milana Žeželja i da je posle ove konferencije general Žeželj smenjen sa dužnosti ađutanta Vrhovnog komandanta oružanih snaga. U periodu od 1964. do 1968. godine, iznosi dalje Milutinović, prisustvo Jovanke Broz u svim zvaničnim i nezvaničnim poslovima Predsednika Republike sve je uočljivije i sve značajnije. Primera radi, navodi da ona prisustvuje na VIII i IX kongresu SKJ kao gost, da redovno učestvuje u svim državnim posetama i slično. Od osoblja u rezidenciji je zahtevala da je oslovljava sa „drugarica Jovanka“. Nastojala je da se u zvaničnim saopštenjima njeno učešće objavi u formulaciji: „Predsednik Josip Broz Tito i drugarica Jovanka Broz“ (umesto ranije formulacije: „Predsednik Republike sa suprugom“).
Uporedo s takvim aktivnostima i angažovanjem, Jovanka Broz počinje sve više da se bavi poslovima reorganizacije službi u Rezidenciji. Ona prati depeše Saveznog sekretarijata za inostrane poslove (koji su joj stavljali na raspolaganje lični sekretari Predsednika Republike, a kasnije je tražila da se jedan komplet dostavlja za nju posebno). Iz primedbi koje je Jovanka Broz davala generalnim sekretarima, načelniku Kabineta Vrhovnog komandanta oružanih snaga i drugima, Milutinović zaključuje da su joj bili pristupačni i materijali Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove i koordinacioni materijali Saveznog sekretarijata za inostrane poslove. U istom periodu Jovanka Broz sve više uzima učešća u razgovorima koje Predsednik Republike vodi sa svojim glavnim političkim saradnicima, a u razgovorima sa nekim licima na radu u Rezidenciji ona iznosi svoja mišljenja o pojedinim Titovim saradnicima i njihovim suprugama, najčešće o Slavki Ranković i Lepi Perović-Popović. U vezi s tim, Milutinović navodi javni incident sa Slavkom Ranković, septembra 1964. godine, kada joj je Slavka, u prisustvu više drugarica i osoblja Rezidencije, prigovorila što angažuje toliko naših rukovodilaca oko posete supruge Novotnog.
Od tada su odnosi između Jovanke Broz i Slave Ranković bili poremećeni. Milutinović posebno naglašava da je period posle 1964. godine karakterističan za rastući uticaj Jovanke Broz na programe putovanja druga Tita u zemlji, na njeno učešće uz druga Tita na sastancima političkih aktiva u republikama i pokrajinama. Ona se neposrednije i svestranije angažovala u organizovanju prijema pojedinih političkih saradnika ili ličnih prijatelja kod druga Tita i sve otvorenije je iznosila primedbe o pojedinim političkim rukovodiocima. To je posebno bilo vidljivo u vezi sa studentskim događajima 1968. godine.
Nastojala je da utiče na odluke Predsednika Republike za putovanja i posete po pozivima u zemlji, a ne retko je i odlučivala o tome. Sve je izraženije mešanje Jovanke Broz u rad službi u Kabinetu i rezidencijama. Ona traži da se vrši zamena kadrova u rezidencijama i često uspeva u tome (primeri Žeželja, Crnobrnje, Vlade Popovića i drugih) i zagovara osavremenjavanje rada u Rezidenciji (stručno osposobljavanje kadrova, uvođenje testiranja, povećanje radnih normi, podnošenje izveštaja o radu, lični dohoci i drugo). U vezi sa njenim takvim zahtevima i odnosima, Milutinović ističe da je bilo intervala kada pojedine službe nisu funkcionisale (sekretari, lekari, konobari, sobari, kuvari i sl.).
Puno angažovanje Jovanke Broz zapaža se početkom 1974. godine prilikom posete Indiji, Bangladešu i Siriji. Tada je, u prisustvu Predsednika Republike, tražila ne samo smenjivanje lekara, nego je i rešavala pitanja smeštaja, ishrane, poklona, pa čak određivala ko će ići u prethodnicu i slično. Posle njene intervencije došlo je do izostavljanja nekih lica iz sastava delegacije koji su ranije bili predviđeno (na primer, Miloš Melovski). Milutinović iznosi da je Jovanka Broz za vreme X kongresa SKJ bila jako neraspoložena.
Ne zna razloge, ali ističe da je Tito za vreme jedne pauze, u prisustvu Jovanke Broz i još nekih drugova rekao da „Jovanka obavlja korisne poslove, pomažući mi u obavljanju mojih dužnosti“, ali da on nije Mao Ce Tung ili Nikolae Čaušesku koji su svoje supruge stavljali u Centralni komitet. Iznoseći ocenu da je mešanje Jovanke Broz u rad Kabineta iz godine u godinu uzimala sve više maha, posebno mešanje u izbor kadrova i materijalno-finansijsko poslovanje Rezidencije, Milutinović navodi podatak da je samo na radu u rezidencijama promenjeno više od 100 ljudi, a u Kabinetu Predsednika Republike i Kabinetu Vrhovnog komandanta, glavnog ađutanta, Komade objekta na Brionima, Karađorđevu, Dobanovcima i delimično na Brdu kod Kranja promenjeno je više stotina ljudi. Dolazilo je i do čestih promena ličnih lekara i timova lekara koji su pratili Predsednika Republike prilikom poseta u zemlji i inostranstvu.
Do toga je u većini slučajeva dolazilo na insistiranje Jovanke Broz, posebno u vreme kada nije bilo ličnih sekretara, a na tim radnim mestima je najčešće dolazilo do smena. Milutinović navodi da je Jovanka Broz imala uticaja na izbor kadrova za određene dužnosti u Kabinetu Predsednika Republike. U vezi s tim, on ističe da su generalni sekretari, sekretari i šefovi Kabineta Predsednika Republike smenjivani pod njenim određenim uticajem.
Ona se posebno angažovala u pogledu izbora šefa bezbednosti Predsednika Republika i njegovih pomoćnika, naročito posle smenjivanja generala Miškovića. Slično je bilo i sa kadrovima u Komadi objekta i Direkciji za reprezentativne objekte. Milutinović, takođe, iznosi da je postepeno raslo i učešće Jovanke Broz u izradi budžeta Kabineta Predsednika Republike, tako da je kasnije predlog budžeta dostavljan i njoj. Često se dešavalo da je uspevala da izmeni neke odluke Predsednika Republike da se veće stavke u budžetu, koje su bile namenjene za izgradnju novih ili rekonstrukciju postojećih objekata, odlože za kasnije. Bilo je i slučajeva da su se vanredna sredstva morala obezbeđivati neplanirano, na osnovu njenih traženja, za koja je uspevala da naknadno dobije suglasnost Predsednika Republike.
U svojoj pisanoj izjavi, Alkesandar Šokorac, šef Kabineta Predsednika Republike od marta 1973. do septembra 1975. godine, takođe, iznosi da je Jovanka Broz nastojala da se meša u gotovo sve poslove Kabineta. Šokorac tvrdi da je ona uspela da onemogući sprovođenje u život Odluke o organizaciji službi Kabineta koju je 1973. godine na Brdu kod Kranja (tzv. odluke sa Brda), uz suglasnost Predsednika Republike, donelo najviše rukovodstvo zemlje (Kardelj, Bakarić, Dolanc, Dugonjić, Bilić i Ljubičić).
Cilj donošenja ove odluke bio je da se obezbedi adekvatna, efikasna i racionalna organizacija službi oko Predsednika Republike, koje bi bile odgovorne njemu i Predsedništvu SFRJ (na primer, Služba za reprezentativne objekte, uključujući i Brione). Pri donošenju tih odluka bila je prisutna i Jovanka Broz. Ona se kasnije suprotstavila predlozima o novoj organizaciji službi Kabineta Predsednika Republike, očigledno iz razloga što bi primenom tih odluka u znatnoj meri bila umanjena mogućnost njenog uticaja na rad ovih službi. Posle anuliranja tih odluka, uticaj Jovanke Broz na službe u Kabinetu bio je još veći (mešanje u personalne poslove, iznenadno i bezrazložno smenjivanje i otpuštanje radnika, protivljenje da se određena radna mesta popunjavaju i dr.). Sve je to veoma negativno uticalo na rad Predsednika Republike i Kabineta. Šokorac dalje navodi da je jedan od osnovnih problema bio odnos Jovanke Broz prema službama koje su opsluživale Predsednika Republike.
Njeno stalno mešanje u organizaciju i funkcionisanje tih službi veoma je otežavalo rad i izazivalo negativne posledice. Optužujući skoro sve ranije lične sekretare Predsednika Republike da su „radili za nekoga drugog“, Jovanka Broz se uporno protivila popunjavanju tih radnih mesta. Ona je uporno onemogućavala instaliranje telefona ili elektroničnog zvonca u prostorijama Predsednika Republike, sa obrazloženjem da se tim putem Predsednik Republike može prisluškivati, onemogućavajući tako komuniciranje Predsednika Republike kako sa svojim najbližim saradnicima, tako i sa osobljem u Kabinetu i rezidencijama, posebno sa lekarima u slučaju hitne potrebe i slično.
Sumnjičeći sve ljude i insistirajući na nekim njenim kriterijumima o kvalitetu pojedinca, Jovanka Broz je stvarala takvu situaciju da Predsednik Republike ne samo da nije uvek bio opsluživan na zadovoljavajući način, već su izostajali i elementarni uslovi za njegov život i rad, što je uticalo i na njegovo zdravstveno stanje i obavljanje funkcija. Stvorena je atmosfera nesigurnosti i sumnjičenja, što je izazvalo opravdano nezadovoljstvo i nanosilo štetu ugledu same Rezidencije. To je umanjivalo i efikasnost i racionalnost rada službi, a narušavana su i prava pojedinih radnika, pa i njihovo ljudsko dostojanstvo. Šokorac takođe tvrdi da je Jovanka Broz ispoljavala ambicije da se meša u politička pitanja i poslove Predsednika Republike. Zahtevala je da se redovno obaveštava o političkim pitanjima, a više puta je ustanovljeno da je neovlašćeno pregledala poštu Predsednika Republike.
Ona se mešala i u pitanja zvaničnih programa i obaveza Predsednika Republike, u pitanja prijema pojedinih domaćih i stranih državnika i drugih lica, u redigovanje tekstova Titovih zvaničnih istupanja i saopštenja za štampu koja su se odnosila na aktivnost Predsednika Republike.
Ona je primala i pokušavala da primi pojedince van Rezidencije (pukovnik Dušan Rusić), da njihova mišljenja i ocene o pojedinim pitanjima plasira Predsedniku Republike i da na taj način utiče ili pokuša da utiče na njegove odluke, posebno kada je reč o kadrovskoj politici u JNA i drugim sferama. Karakteristično je, ističe Šokorac, da je Jovanka Broz nastojala da sve kontakte ovakvog karaktera prikrije, dok je, s druge strane, zahtevala da bude prethodno obaveštena o svim dolascima kod Predsednika Republike, uključujući i dolaske članova partijskog i državnog rukovodstva. Posebna karakteristika ponašanja Jovanke Broz, piše u svojoj izjavi Šokorac, bila je opsesija ceremonijalnom i raskošću iz čega su proizlazili mnogi preveliki i nepotrebni troškovi, kao i moralno-političke posledice u smislu kompromitacije ugleda Predsednika Republike i državnog rukovodstva uopšte. Tako je prilikom svih poseta stranih državnika Jugoslaviji ili poseta
Predsednika Republike inostranstvu, Jovanka Broz insistirala na preobimnim programima i ceremonijalu, na preobimnim i preskupim ručkovima, večerama i prijemima koji su se po neskromnosti i velikom broju učesnika često upadljivo razlikovali od inostranih (kao kontrast bila je, na primer, karakteristična neobično skromna večera belgijskog kralja i kraljice prilikom njihove posete Beogradu).
Takođe, Jovanka Broz je stalno zahtevala razna preuređenja u skoro svim rezidencijama u kojima je boravio Predsednik Republike, pa i u takvim koje su bile izuzetno lepo uređene (kao što je Brdo kod Kranja), zatim je zahtevala nabavku novog ili skupocenog starog nameštaja iz pojedinih starih dvoraca (na primer, iz Slovenije) i, najzad, inicirala i insistirala na izgradnji novih i skupih objekata koji u suštini nisu bili potrebni (na primer, u krugu Rezidencije u Užičkoj 15 u Beogradu, na Vangi i sl.).
I prof. dr. Mioljub Kušić, pukovnik, lični lekar Predsednika Republike u vremenu od 1973. do 1976. godine, u svojoj izjavi, između ostalog, iznosi da je „iz stava, oblačenja i ponašanja Jovanke Broz izbijao lični osećaj veličine. Najveći broj haljina bio je sašiven u stilu oblačenja krunisanih glava, uključujući i krzna od leoparda i hermelina. Više fotografija su, u pogledu zauzete poze i izabrane haljine i ogrlice, neodoljivo podsećale na portret-fotografije kraljice Marije Karađorđević ili rumunske kraljice“.
Napominje da je, prema ličnoj izjavi Predsednik Republike – „posle brojnih insistiranja i pritisaka, a u ime civilizovanog ponašanja i poštovanja prema ženskom polu“ – morao da prihvati da Jovanka Broz u toku zvaničnih putovanja stoji u kolima i to sa desne strane, pa i da otpozdravlja. Takođe, uspešnost rada fotografske službe ocenjivana je prema tome koliko i kakvih snimaka Jovanke Broz je napravljeno, što su fotografi iz kabineta Predsednika Republike dobro znali i tako su se i ponašali. Dr. Kušić dalje kaže da se Jovanka Broz aktivno mešala i ostvarivala dominantan uticaj prilikom pravljenja protokolarnih programa za državne posete našoj zemlji, tako da je „sve ono što je bilo prepompezno i razbacivanje uglavnom bilo po njenim sugestijama ili onih koji su joj ugađali“.
Navodi primer da je, u vezi sa održavanjem Konferencije nesvrstanih u Alžiru 1973. godine, na insistiranje Jovanke Broz, jedan od zadataka Protokola bio da se na konferenciji obezbedi posebno počasno mesto ili loža iz koje će ona pratiti rad te konferencije, uz napomenu da je na konferenciji provodila više vremena u sali nego većina predsednika učesnika konferencije. Dr. Kušić dalje iznosi da je Jovanka Broz davala veliki značaj svom porodičnom poreklu. Na planu ugleda porodice iz koje potiče, svi sa prezimenom Budisavljević – bez obzira na stvarno srodstvo, ukoliko su iole poznatije ličnosti ili su se nalazili na višem nivou društvenih lestvica – bili su uvršćeni u spisak rođaka. Koncept o svom poreklu Jovanka Broz je iznela i u svom pozdravnom govoru prilikom otvaranja Izložbe cveća u Herceg Novom, koji su prenela i sredstva informisanja, u kome je iznela da su njeni preci poreklom sa Kosova, da su učestvovali u Kosovskoj bici, da su se odatle iselili, da je jedan od predaka ostao u Herceg Novom i valjda već i srednjem veku bio jedan od najviđenijih građana.
Ostali su stigli do Like i tu se rodbinske veze prenose i na Nikolu Teslu. Uz isticanje ideje veličine i poreklu paralelno se, po zapažanju dr. Kušića, vezuje i ideja „istorijske misije“. Ističe da je Jovanka Broz u više navrata, u vezanom i nevezanom kontekstu, izjavljivala da je aktivno i značajno učestvovala u pripremama i pisanju odgovora vezanih za Rezoluciju Informbiroa, da je dala veliki doprinos u stvaranju pokreta nesvrstanih, da njoj pripada velika zasluga za razvijanje dobrih međunarodnih odnosa između Meksika i naše zemlje i dr.
Ivan Mišković, general-pukovnik u penziji, ranije načelnik Uprave bezbednosti Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu i specijalni savetnik Predsednika Republike i Vrhovnog komandanta oružanih snaga za pitanje bezbednosti, u svojoj pribelešci konstatuje da se Jovanka Broz direktno mešala u državne poslove, da je lažima i intrigama pokušavala da utiče na kadrovska rešenja, da je davala svoje ocene o političkim ljudima, događajima i zbivanjima i da je otežavala (sabotirala) Predsedniku Republike izvršavanje njegovih državnih i političkih funkcija. Mišković iznosi da je Jovanka Broz činila sve da Predsedniku Republike onemogući dobijanje objektivnih informacija. Nastojala je („ne samo ona“) da razbije i u svoje ruke uzme (preko pukovnika Rusića) kontraobaveštajnu službu JNA i slično, što joj je delimično bilo i uspelo. Navodi da je Jovanka Broz jednom prilikom od njega tražila da izvrši „jedan posao“ suprotno stavu Predsednika Republike. Kada joj je on odgovorio da je na dužnosti kod Predsednika Republike i da izvršava samo njegova naređenja i odluke, a da njoj stoji na raspolaganju kao supruzi Predsednika Republike i da će učiniti sve da u domu u kome živi bude bezbedna, Jovanka Broz je zajapureno rekla: „A tako, druže!“. Dodaje da se od tada ispoljava njena netrpeljivost prema njemu.
Pogledajte video:
(Kurir.rs / Express.hr)