ZAGONETKA PROPADANJA KROZ VREMENSKE KAPIJE I SLUČAJ PUKOVNIKA JNA RADOVANA MIHAJLOVIĆA (VIDEO)

Vreme je i dan danas velika misterija. Šta je prošlost, sadašnjost i budućnost, kako ih odvojiti, ako je ikako moguće. A možda sve ove tri stvari postoje istovremeno? Kako objasniti neverovatne slučajeve propadanja kroz vreme koje ćemo vam ovde predočiti?

 

Postoje događaji koji dovode u pitanje naše shvatanje o vremenu i realnosti, jer se čini da ono ne teče onako kako smo navikli, pravolinijski, nego da se ponekad vraća u rikverc, a ne retko se na posebnim mestima, otvaraju svojevrsne kapije koje vode u prošlost ili u neku nama nepoznatu dimenziju postojanja… Kako reče jedan mislilac: ‘Vreme ima logiku koja nije dužna da nas razume’. Saglasno opštoj teoriji relativnosti, svaka jedinka ima svoje proticanje vremena i svoj položaj u prostoru, odnosno nalazi se u dimenziji koja se naziva prostor – vreme.

Pri tome, ne postoje ni apsolutni prostor, ni apsolutno vreme. Primera radi, vreme teče sporije u blizini nekog masivnog tela, kao što je Zemlja. To je provereno pomoću dva veoma precizna časovnika koja su postavljena na vrh i dno jednog vodotornja.

Ustanovljeno je da je časovnik na dnu, koji je bio bliži tlu, radio sporije, u odnosu na onaj na vrhu. Možemo da putujemo u tri dimenzije koliko god želimo: krećući se unapred, nazad, levo ili desno, dole ili gore – čak ne razmišljajući o tome. Ali, suočeni sa četvrtom dimenzijom, ukočimo se. Vreme teče samo u jednom smeru, a i mi s njim bespomoćno plutamo nošeni strujom. Ideja putovanja kroz vreme, kao suprotnost putovanja sa vremenom, vrlo je privlačna za svakoga. Ko ne bi želeo da vidi kako će biti 3000. godine, ili da vidi kako su se gradile piramide! Ne samo da je to izuzetno teško, već može biti i riskantno.

Šta ako biste sprečili ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu i tako promenili celu istoriju? Šta bi se dogodilo ako biste ubili nekog svog pretka? Tada ni vi ne biste bili rođeni, pa tako ne biste mogli ni da ubijete svog pretka… Ovo deluje vrlo zbunjujuće? Naravno, fizičari širom sveta su svesni tog problema. Ali, istraživanje ideje putovanja kroz vreme neodoljivo je, pa i potrebno da bismo shvatili ograničenost naših teorija. Dozvoljavaju li zakoni fizike putovanje kroz vreme, makar samo teorijski?

Zahvaljujući Ajnštajnovoj teoriji relativiteta iz 1905. godine, poznato nam je da se vreme usporava za predmete koji se kreću brzinom svetlosti, barem sa stanovišta posmatrača. Želite da posetite Zemlju 1000 godina unapred? Samo treba da otputujete do zvezde udaljene 500 svetlosnih godina i vratite se, putujući u oba smera brzinom od 9,995 odsto brzine svetlosti. Na povratku, Zemlja će biti 1000 godina starija, dok ćete vi biti stariji samo 10 godina. Možda niste znali, ali mi možemo videti unazak kroz vreme! Svetlosti je uvek potrebno nešto vremena da bi stigla do nas, tako da neki objekat vidimo ne onakav kakav je sad, nego kakav je bio kad ga je svetlost napustila.

Ako stojimo udaljeni od nečega 3.3 metra – mi to nešto vidimo onakvim kakvo je bilo pre 1/100.000.000 sekundi. Ta vremenska razlika je beznačajna, tako da smatramo da nešto vidimo onakvim kakvo jeste. Svetlosti je potrebno osam minuta da bi stigla do nas sa Sunca – pa tako Sunce vidimo onakvim kakvo je bilo pre osam minuta. Zvezdu Alfa Kentauri vidimo kakva je bila pre 4.3 godine, a zvezdu Arktur, kad posmatramo galaksiju Andromeda, vidimo je kakva je bila pre 2.300.000 godine. Zamislite samo kakvo je to zavirivanje u prošlost.

Ovo ovde je bilo da kažemo naučno teorijsko zavirivanje u prošlost, ali šta reći za primere koje ćemo vam sada navesti. Primere, u kojima su obični ljudi jednostavno propadali kroz vreme i nestajali iz sadašnjosti, prebacujući se mnogo godina u prošlost! Na sve ove primere, naučnici nisu našli pravi odgovor!

POTVRDA VREMENSKOG IZLETA

U leto 1912. godine iz Londona za Glazgov jurio je ekspresni voz. U jednom kupeu sedeli su policijski inspektor Skotland Jarda i jedna mlada medicinska sestra. Neočekivano, uz strašan krik, na sedištu pored prozora pojavio se čovek zrelih godina. Duga kosa bila mu je upletena u viticu, na starinskim cipelama bile su velike kopče, a trougli šešir na glavi. U jednoj ruci držao je veliki bič, a u drugoj nagrizen komad hleba. Bio je unezveren i prestravljen dok su ga inspektor i devojka iznenađeno posmatrali. Stali su ga smirivati, pitali ga ko je i odkuda je.

Čovek je, ridajući od plača, odgovorio da se zove Pol Drejk, da je kočijaš iz Četnema i da ne shvata gde je to došao i kako! U želji da ga smiri, inspektor je otvorio prozor i predložio čoveku da pogleda napolje. Voz se u tom trenutku nalazio u polukrugu, tako da se odlično video ceo – od lokomotive do zadnjeg vagona. Tek je to prepalo jadnog čoveka, pa je pokušao da skoči kroz prozor. Inspektor, zabrinut za njegov život, požurio je po konduktera. Ali, kada su se obojica vratili u kupe, neznanac je bio isčezao. Na sedištu su ostali samo njegov bič i trougli šešir. Medicinska sestra bila je u dubokoj nesvesti.

Oba čoveka pogledala su kroz prozor. Nasip se nadaleko odlično video, ali na njemu ničega nije bilo. Inspektor je, razumljivo, započeo istraživanje. Za bič i šešir etnografi su tvrdili da potiče iz polovine XVIII veka. Dalja ispitivanja potvrdila su da ta železnička pruga prolazi kroz taj kraj gde se još početkom XIX veka nalazio zaselak Četnem.

Pastor mesne parohije pronašao je u arhivi knjigu sa imenima umrlih 150 godina unazad. Tu je bilo ne samo ima kočijaša, već je na marginama bila napisana i primedba tadašnjeg paroha koja se odnosila na Drejka i u kojoj je opisano kako je on, već u zrelim godinama, proživeo neverovatan događaj. Dok se noću vraćao kući, video je neočekivano ‘đavolski ekipaž, ogroman, dugačak kao zmija, koji se pušio od ognja i dima’.

Zatim se Drejk, ni sam ne znajući kako, obreo u tom čudovištu. Tu je zatekao ljude u nepoznatoj odeći, ‘same đavolove sluge’. nasmrt preplašeni Drejk pomoli se Gospodu i odjednom se našao u jendeku pored puta! Dovukavši se nekako do kuće, saznao je da je sat pre toga žitelj iz susednog sela doveo njegove konje koje je našao desetak kilometara od Drejkove kuće. Od tada Drejka je ‘napustio zdrav razum i smisao rasuđivanja’. Stalno je pripovedao o đavolskim karucama i uzrujavao se što mu niko ne veruje… A, njegov trougli šešir i do dan danas se čuva u mesnom muzeju, dok je bič, nažalost, nestao.

DOLETEO IZ PROŠLOSTI

Poslednji komandir eskadrile ‘sejbrova’ bio je pukovnik Radovan Mihajlović U toku rata borio se za RAF, a 1945.vratio se u zemlju i bio je jedan od najboljih pilota. Bio je visok i večito namrgođen. Na jednom rutinskom letu Radovan je sa svojim ‘sejbrom’ navodno pao pred samim pragom piste, kod prilaznih svetala. Vojska je sve prečešljala, ali nije našla ništa. Da stvar bude gora pojavila su se dva svedoka koja su tvrdila da su avion videli pred samo sletanje na aerodrom Pleso i da je, odjednom, na njihove oči, doslovce nestao.

Takvih priča je u vazduhoplovstvu bilo oduvek, ali bi kasnije bivao pronađen kakav mali deo uništenog aviona i piloti bi, u tišini, bili sahranjivani u prazne grobove. Pukovnik Mihajlović smatran je nestalim punih pet godina i tek tada mu je supruga dobila zasluženu penziju. Niko o njoj nije vodio računa, jer se pronela vest da je pukovnik Mihajlović prebegao, u brišućem letu, u Mađarsku, i da se tamo stavio Rusima na raspolaganje. Činjenica da ni najmanji delić aviona nikad nije pronađen samo je pohranjivala tezu o vešto izvedenom bekstvu. Vremenom, bio je zaboravljen.

Možete zamisliti kako se hrvatsko zrakoplovstvo zaprepastilo kada je, ni iz čega, ‘sejbr’ sleteo na zagrebački aerodrom. Pošto je, visok i potpuno neizmenjen, u uniformi JNA, pukovnik izašao iz nekada tako popularnog ratnog aviona, zenge su ga odmah uhapsile. Ništa im nije bilo jasno, pogotovo što je pukovnik bio pred potpunim ludilom. Hrvatski komandir vazduhoplovstva, general Tus, smatrao je da se radi o provokaciji, ali je provera dokumentacije dokauzala da se radi o autentičnoj ličnosti. Problem je biso samo u tome što je pukovnik Mihajlović proveo u svom ‘sejbru’ punih 28 godina.

Što se njega tiče, on je obavio svoj zadatak i vratio se. Nije doživeo nikakve astralne susrete, nije video druge svetove, nije bio u prošlosti ili u budućnosti- on je, naprosto, nekako izgubio 28 godina. To što je ostao mlad (odnosno star, jer je imao 54 godine) situaciju je samo činilo dodatno tragičnom. Supruga mu je bila odavno mrtva, a i ćerka mu je nastradala u automobilskoj nesreći, pa je slika pokazana zetu i unici. Zet ga je prepoznao, ali je unuka odbila i samu pomisao da joj se deda vratio iz mrtvih i iz ko zna kojeg vremena.

Tadašnji pomoćnik ministra MUP Hrvatske Jernjak, ponudio je da se pukovnik, kao izbeglica, pošalje u Jugoslaviju. Kadu su pukovniku Mihajloviću rekli koji je datum, koliko je vremena prošlo i šta se sve promenilo, hteo je da zna kako se to desilo. Bio je čudno miran i činilo se da ga samo tanka nit deli da ne ‘otkači’ totalno. Pokušali su da mu objasne vremenske skokove, rupe u vremenu i slično, ali on je samo hteo da zna zašto se to baš njemu desilo.

Izrazio je želju da još jedanput obleti školski krug sa svojim ‘sejbrom’, ali je general Tus to kategorički odbio, uz reči: ‘Taj Srbin će opet nešto izmajmunisati i ostaćemo bez ‘sejbra’. Treba nam taj aparat za budući muzej zrakoplovstva’. Hrvatima je taj ‘sejbr’ stvarno pao sa neba kao dar, ispravan i skoro nov. Ne znamo da li je pukovnik Mihajlović prebačen na ovu stranu niti šta su Hrvati sa njim uradili. Ali, jedno je sigurno, ponekad je bolje ne vraćati se među žive.

SLUČAJ U VERSAJU Ovaj događaj je zapisan u starim arhivam Oksforda i odigrao se u Versaju 10 augusta 1901. godine. Glavni akteri su dve engleske učiteljice, veoma ozbiljne osobe, Elinor Džordan i Šarlota Meberli. Kada su dve radoznale engleskinje ušle u Versajski park i došetale do jednog zelenog proplanka, najednom su počele da osećaju kako se oko njih sve menja. Do njih je dopirao veoma žučan žagor, čitav ambijent oko njih poprimao je neki drugačiji izgled, nestalo je predivne aleje – Elinor i Šarlota su ulazile u drugo vreme! Učiteljice su bile zbunjene, ali i nemoćne da bilo šta učine. Nastavile su šetnju.

Pored njih su prolazili francuski plemići iz vremena Marije Antoanete, odnekud je dopirao topot konja, podalje od njih su dvorkinje nešto raspravljale. Baštovani su doterivali zeleno rastinje, prizor jednog davno prohujalog vremena bio je doista kompletan. Koliko su dugo vremena bile u drugom vremenu učiteljice nisu mogle da objasne čak ni u svojim beleškama koje su zapanjile svet. Sećaju se svoje zbunjenosti, ali i detalja koji su kasnije naučnike ubedili da Engleskinje nisu maštale i sanjarile, već da je njihov doživljaj autentičan, ali i neobjašnjiv.  

SLUČAJ JEDNOG NUMIZMATIČARA

Slučaj starog numizmatičara Surijela je izuzetno zanimljiv. On je koristio plastične vrećice za svoju zbirku i uvek ih je nabavljao u istoj prodavnici. Znao je gde se ta prodavnica nalazi, ali još nikad nije bio u njoj, jer bi mu vrećice stalno neko drugi donosio. Jednom prilikom 1973. godine, starac se uputio u Greg Vermont , u prodavnicu, da ovaj put sam kupi vrećice. Trotoar ispred prodavnice bio je od neobrađenog kamena, svetlo obojeno pročelje i unutrašnjost prodavnice ostavili su snažan utisak na njega.

Na zidovima u prodavnici visile su slike cvetnih uzoraka, stara registar kasa stajala je na veoma staroj drvenoj tezgi, a malo dalje od tezge stalak sa štapovima za šetnju. Inventar je bio neuredno složen i nabacan na stalaže, zidovi trošni i dotrajali. Sve je podsećalo na baraku sklepanu na brzinu rukama neveštog majstora.

Prodavačica koja mu je prišla na sebi je imala bluzu uskih rukava i dugu crnu suknju, a njena kosa bila je visoko podignuta. Imajući u vidu da su 1973. godine u modi bile duge haljine i staromodna odeća, njen način odevanja nije posebno začudio starog numizmatičara. Zatražio je plastične vrećice i ona ih je brzo izvadila iz smeđe kutije, zapakovala i položila na tezgi ispred njega. Starca je začudila cena.

Trebalo je da plati jedan šiling, što nikako nije bilo normalno, jer je vrećice do tada plaćao u penijima. Pružio joj je 5 penija. Prodavačica je začuđeno pogledala novčić, ali ga je ipak stavila u kasu. Tek tada je i starac primetio da unutra vlada gotovo mrtva tišina, a ni spolja se nije čula prometna buka.

PUT U CRKVU

Kroz vreme je bila odlutala i izvesna gospođa Tirela Klark. Ona je stanovala u Visleikum Fordu, gde je doživela neobično iskustvo 1984. godine. Ona se, lepo obučena, u popodnevnim satima vozila biciklom modernim putem prema obližnjoj crkvici, na popodnevnu molitvu. Odjednom, ceo put se promenio. Pretvorio se u običan seoski drum! Godpođa Klark nije više bila na svom biciklu, veće je lagano koračala tim drumom.

U susret joj je dolazio neki seljak u čudnoj odeći, koji ju je iznenađeno pogledao, klimnuo glavom i prošao. Kada se malo sabrala, užasnuto je primetila da na sebi ima odeću časne sestre. Sunce je nekako čudno sijalo, kao kroz neko mutno raznobojno staklo. Odjednom, sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje. Opet je bila na biciklu i vozila ivicom puta, ali kad je pogledala na dole, videla je svoje cipele potpuno blatnjave, koje su pri polasku bile čiste i oglancane.

Ali, tu jojš nije bio kraj iznenađenjima.

Kada je došla u crkvu, dok je sedela na klupi, sve je počelo da se menja: pod crkve je sad bio od gline, oltar od kamena, prozori su imali šiljaste lukove, a unutra su bili sveštenici, koje nije videla od okupljenog naroda koji je bio u nekoj čudnoj odeći, a sveštenici su bili u smeđim mantijama.

Ona je stajala, u nošnji časnih sestara! kada je jedna žena iza njenih leđa blago spustila ruku na njeno rame, tada se opet sve počelo menjati. Sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje.

Kada je slučaj gospođe Klark kasnije preispitan, došlo se do zaključka da je ona nekako odlutala u daleku prošlost. Naime, smeđe mantije nosili su sveštenici Vestminterske crkve 1293. godine. Sem toga, analizom je utvrđeno da i blato na njenim cipelama potiče iz tog perioda!

SKOK U BRONZANO DOBA

Učiteljica Ana Mej i njen suprug, 29. augusta 1973. godine posetili su grobove Klajva, kod Invernesa, poznatu grupu od tri nadgrobna spomenika iz bronzanog doba (1800 – 1500 pre Hrista).

Njih dvoje šetali su uzanom popločanom stazom između monolita, ne primećujući da se razdvajaju i kreću suprotnim pravcima. Gospodin Mej je zastao kod mermerne ploče sa natpisom, a njegova supruga se naslonila na jedan monolit.

Nakon nekoliko trenutaka, sve joj je bilo drugačije: promenio se predeo, nebo je postalo sivoplavo, a od njenog supruga ni traga ni glasa. Mislila je da je na trenutak zaspala i da sanja. Ugledala je grupu muškaraca u otrcanim haljecima i pantalonama vezanim iznad pojasa. Sporo su se kretali napred, vukući težak monolitni kamen. Svi su imali dugu crnu kosu i bili neobično razvijeni. Onda se sve ponovo počelo menjati.

Nalazila se kod istog monolita, a korak ispred nje stajao je njen suprug i hvatajući se za glavu, vrištao: ‘Zaboga, Ana, gde si to bila? Ženo, kao da si u zemlju propala! Je li ti dobro?!’ Odmahnula je zbunjeno glavom i načinila korak da bi mimoišla supruga, kad se ponovo desilo isto čudo. Sve se ponovo promenilo, suprug je nestao, a ona grupa ljudi je još uvek vukla onaj monolitni kamen.

Sad je čula i kako razgovaraju, ali na nekom njoj nepoznatom jeziku. Jedan od njih, pravi gorostas, zaostao je malo, okrenuo se i pogledao zbunjeno u njenom pravcu.

Obuzela ju je velika jeza, ali nije znala šta da radi. Neznanac je još uvek gledao u nju, i on očigledno zbunjen što vidi ženu u nekoj nepoznatoj mu odeći. Ipak, laganim koracima uputio se prema gospođi Mej.

Zastao je nekoliko koraka ispred nje, gledajući u nju kao u neku utvaru. Nešto joj je govorio , ali ona to nije mogla razumeti. Ostali iz njegove grupe nemo su sve posmatrali. Kada je neznanac zakoračio napred i ispružio ruku prema gospođi Mej, sve se ponovo počelo menjati. Osetila je kako joj ramena stežu nečije ruke i prodorno je vrisnula. Bio je to njen suprug. Izbezumljeno je gledao u nju i vikao: ‘Ana, Ana! Zaboga, ženo, šta se to događa sa tobom?!

Ti čas nestaneš, a čas se pojaviš, i to uvek na drugom mestu… vidi na šta ličiš, kao da si izašla iz rudnika!’ An je stvarno grozno izgledala, Njena odeća bila je neverovatno iznošena, ako i cipele, koje su, uz to, bile još i blatnjave.

Stručnjaci koji su ispitivali ovaj slučaj bili su zapanjeni! Kako objasniti činjenicu da je i suprug gospođe Mej bio očevidac njenih iznenadnih nestanaka i pojavljivanja? Kako objasniti blato na njenoj obući, kada ga u okolini nigde nije bilo?

Kako objasniti starost i iznošenost njene odeće? Stručnjaci su utvrdili da su blato na njenim cipelama, kao i njena garderoba, veoma, veoma stari… Izgleda da je gospođa Mej, nekako odlutala u daleku prošlost i to baš u vreme postavljanja monolita i njihovog dovlačenja. Možemo samo zamisliti kako se osećao čovek iz tog vremena kada je ugledao Anu, i kada je ispred njega jednostavno nestala!?

STARINSKI HOTEL

Slučaj se zbio 1929. godine, u Francuskoj. Četvoro Amerikanaca na proputovanju, zaustavilo se u gradu Rabastanu, u okrugu Tarn. Restoran starinski uređenog hotela, u koji su svratili, veoma ih je iznenadio. Personal je nosio odeću po modi s početka veka, dok je na stolu ležao list ‘Figaro’ sa datumom 1903. godine! Poverovali su da su došli u objekat koji svojom originalnošću želi da privuče što više posetilaca.

Ali, u sali, osim njih, nije bilo drugih gostiju, iako je posluga bila vrlo otmena, a jelo izuzetno ukusno.

Odlučili su zato da u povratku ponovo prođu istim putem i prenoće u tom prijatnom hotelu. Posle nekoliko sedmica, našavši se na istom mestu, zatekli su zaključanu, oronulu zgradu, sa izvaljenim prozorima i još pokojim oknom u nekom zaostalom ramu. Bili su ubeđeni da su pogrešili put, pa su se raspitivali kako da dođu do hotela ‘Pod prelepom tisom’.

Saznanje ih je potpuno zaprepastilo. Hotel je do Prvog svetskog rata bio divan, ponosio se svojom kuhinjom i otmenom poslugom. Ali, vlasnik je umro, a njegov sin je, nekoliko godina ranije poginuo. Od tada se zdanje polako ruši.

DAVNI POGREB

Godine 1951. mlada Belgijanka Bernardet Lorel provodila je odmor u Marseju. Jednom se uputila u mali park sa divnim, više vekovnim starim drvećem. Sela je na klupu da se odmori. Neočekivano, primetila je malu crkvu. Bila je sigurna da je do pre petnaestak minuta nije zapazila. Iznenađena sopstvenom rasejanošću, krenula je prema crkvi, prešla aleju, prekoračila ivicu travnjaka i, sasvim nepredviđeno … našla se na groblju! Zamalo da se onesvesti.

Unaokolo su bile staze posute peskom, pokošeni travnjaci, a sada najednom – iskrivljene krstače zarasle u korov! Nasred groblja, iz crkvice i njenih otvorenih dveri dopirale su molitve na latinskom za pokoj duše… Isprepadana, devojka je htela da pobegne.

U tom trenutku na dverima crkve pojavila se pogrebna povorka. Četiri čoveka, u košuljama od grubog platna i nekakvim širokim pantalonama, nosila su sanduk za kojim je išla uplakana mlada žena, okružena dečicom.

Svi su bili u bednoj odeći, kakvu Lorel nikada ranije nije ni videla. Od straha, dala se u beg. Kroz nekoliko minuta, kada je malo došla sebi, osvrnula se: ničega više nije bilo – ni crkve, ni pogreba, niti zapuštenog groblja. Ispostavilo se kasnije da su pre Francuske revolucije na tom mestu sahranjivali sirotinju. Potom je groblje napušteno, a krajem prošlog veka tu su uredili park.

(Web-tribune.com, Conopljanews)