ZLOČINI POD VELOM MISTERIJE: LIKVIDACIJE SA POTPISOM TAJNE POLICIJE KOJE SU ZAUVEK IZMENILE SLIKU SRPSKE POLITIKE

Serija zločina tajne policije nije se prekidala skoro 60 godina od masovnih streljanja koja su počela u jesen 1944. do ubistva premijera dr Zorana Đinđića.

Zloglasna Ozna, kasnije DB, bila je politička policija u čijem su opisu posla bila i ubistva neistomišljenika režima. Takvu praksu je nastavio, kako je utvrđeno pravosnažnim presudama, i pretposlednji predsednik Saveza komunista Srbije Slobodan Milošević, koji je zatim bio i predsednik Srbije i na kraju vladavine predsednik SRJ.

Sudski postupci su u Srbiji pokrenuti i okončani samo za poslednje godine Miloševićeve vladavine krajem prošlog veka i za ubistvo premijera. Prethodni zločinački niz dug pet decenija još je tabu u Srbiji, jednoj od poslednjih bivših komunističkih zemalja u kojoj nisu otvorena dosijea tajne službe.

Ubistvo prvog demokratskog premijera u Srbiji od Drugog svetskog rata 12. marta 2003. organizovao je pukovnik DB u penziji Milorad Ulemek Legija, a kao neposredni ubica osuđen je aktivni potpukovnik tajne službe Zvezdan Jovanović Zmija. Politička pozadina ovog zločina i dalje je nerasvetljena.

Osim za ubistvo premijera, presude su izrečene za masakr na Ibarskoj magistrali, kada su 1999. ubijena četiri člana SPO, zatim za 2000, kada je pokušano ubistvo Vuka Draškovića u Budvi i kada je ubijen Ivan Stambolić. Utvrđeno je presudom da je politička ubistva naredio Slobodan Milošević preko tadašnjeg šefa DB Radomira Markovića, koji je osuđen. Šefovima DB sudi se i za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije.

Za masovna streljanja na kraju rata širom SFRJ i zatim za brojna ubistva političkih emigranata nema nijedne presude u Srbiji. U Sloveniji su žrtve masovnih streljanja popisane, pronađene su masovne grobnice i donet je zakon da se urede kao spomen-obeležja. Komisija Vlade Slovenije otkrila je 581 masovnu grobnicu i popisala 100.000 žrtava koje su streljali uglavnom pripadnici Ozne.

Članovi te komisije su u arhivama pronašli samo 281 presudu na smrt za period od 1945. do 1952. u Sloveniji. U Srbiji, gde se decenijama kasnije krenulo s popisivanjem, do sada je otkriveno 59.554 žrtve. Najdragocenije za popis žrtava komunističkog terora bile su Udbine „Knjige streljanih“ gde su popisani ubijeni i njihova imovina. Nažalost, oko 30 odsto ovih knjiga je sklonjeno, i to posebno za likvidacije u velikim gradovima poput Beograda, Šapca i Kragujevca.

Istoričari svih bivših republika utvrdili su da je naređenja za masovna streljanja i za političke egzekucije izdavao Josip Broz Tito, koji je koncentrisao sve poluge vlasti – istovremeno je bio predsednik partije, države i vlade, ministar vojni i vrhovni komandant. Naređenje je dalje išlo preko Brozovog kuma Aleksandra Rankovića, ministra policije i šefa Ozne.

Ozna je direktno odgovarala samo Brozu. Nakon smene Rankovića 1966. i smrti Broza 1980. naređenja za politička ubistva davao je Stane Dolanc, savezni sekretar unutrašnjih poslova i član predsedništva SFRJ, koji je još ranije uveo praksu da DB angažuje kriminalce za politička ubistva.

S angažovanjem kriminalaca nastavio je i Milošević. To se vidi iz presude za atentat na Vuka Draškovića u Budvi, gde je utvrđeno da su logističku podršku pripadnicima Ulemekove jedinice pružali i vođe zloglasnog zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum. Ulemek i Spasojević će kasnije organizovati i ubistvo premijera Đinđića.

Od tih zločina koje su počinili pripadnici DB i njihovi saradnici iz podzemlja pre Miloševića, sudi se samo za jedan, i to u Belgiji, dok su drugi zasad ostali nekažnjeni.

U narednim danima biće objavljen serijal o političkim ubistvima gde je Državna bezbednost ostavila trag za sobom i za koja nema suđenja u Srbiji.

(Blic)