CENTRALNE BANKE MOGU DA STVORE NOVAC NI IZ ČEGA

Kada su federalne rezerve SAD kupile udeo od 80% u AIG (American International Group) u septembru 2008. godine, trošak od 85 milijardi dolara je opravdan kao neophodan da se izvuče iz krize najveća svetska osiguravajuća kompanija (AIG).

Danas, međutim, centralne banke kupuju globalne korporacije, ne da bi izvukle korporacije iz bankrota, već jednostavno da investiraju da bi nadoknadile gubitak prihoda zbog kredita po rekordno niskim kamatnim stopama. I postale su jedne od najvećih svetskih berzanskih investitora.

Centralne banke imaju moć da stvore nacionalne valute sa računovodstvenim unosima i oni su obično veoma tajanstveni. Nama nije dozvoljeno da zavirimo u njihove knjige. O tome govori čuveni proces Rojtersa i istraga kongresa da FED otkrije 16 i više biliona dolara kredita upotrebljenog da izvuče džinovske banke i korporacije posle 2008. godine.

Šta sprečava strane banke da jednostavno štampaju sopstvenu valutu i ​​da trguju na deviznom tržištu za dolare koje bi ulagale u američku berzu ili američko tržište nekretnina? Šta sprečava centralne banke da štampaju konkurentni novac, u jurnjavi da poseduju najveće svetske kompanije? Očigledno ne mnogo. Centralne banke su najvećim delom neregulisane, čak i od strane svojih vlada.

FED se smatra nezavisnom centralnom bankom jer odluke monetarne politike ne moraju da budu odobrene od strane predsednika ili bilo kog drugog organa izvršne ili zakonodavne vlasti i ne dobijaju sredstva izdvojena od strane Kongresa.

Kao bivši predsednik FED Alan Grinspen je govorio, “Stvarno nije bitno ko je predsednik kada je FED u pitanju. Ne postoji agencija koja može upravljati poslovima koje mi radimo.”

Eto kako „nezavisne“ centralne banke posluju, ali nije evidentirano da se centralna banka SAD kocka na berzi. Posle razvijenog kvantitativnog popuštanja, FED ima bilans 4.5 triliona dolara; ali ovaj iznos se računa kao da je uložen u trezore i dugove agencije (iako QE može dozvoliti Vall Street bankama da investiraju prihode na berzi od sporednih sredstava).

Koje centralne banke, onda, investiraju u akcije? Najveći igrač se ispostavilo da je Narodna banka Kine (PBOC), i Kineska centralna banka.

Dokaz o kupovini kapitala od strane centralnih banaka i drugih investitora javnog sektora je nastao iz ankete velikih razmera sastavljene od foruma službene monetarne i finansijske institucije (OMFIF), globalne istraživačke i savetodavne grupe. OMFIF istraživanje publikacija Globalnog javnog investitora (GPI), pokrenulo je 17. juna prvi sveobuhvatni pregled 29.1 triliona dolara vrednosti ulaganja u posedu 400 institucija javnog sektora u 162 zemlje. Izveštaj se fokusira na investicije od 157 centralnih banaka, 156 javnih penzijskih fondova i 87 suverenih fondova i podvlači rastuće sličnosti među različitim kategorijama javnih entiteta posedujući imovinu ekvivalentnu 40% svetske proizvodnje.

Aktiva ovih 400 globalnih javnih investitora čini 13.2 triliona dolara (uključujući zlato) u centralnim bankama, 9.4 triliona dolara u javnim penzijskim fondovima i 6,5 triliona dolara u nacionalnim investicionim fondovima.

Javni penzijski fondovi i nezavisni fondovi su poznati kao veliki vlasnici akcija na međunarodnim berzama. Ali izgleda da sada imaju rivale: Jedan je kineska državna uprava za deviznu razmenu(SAFE), deo Narodne banke Kine, najveći ukupan investitor u javnom sektoru sa 3.9 triliona dolara; i Japanska vlada penzionog investicionog fonda (GPIF), svaki sa 1,3 biliona dolara.

Bezbedne investicije uključuju značajne posede u Evropi. Sama PBOC direktno kupuje manjinske udele u važnim evropskim kompanijama.

Još jedan veliki vlasnik kapitala iz javnog sektora je Centralna banka Švajcarske sa 480 milijardi dolara. Ona je imala 72 milijarde dolara u akcijama krajem 2013. godine.

Javni penzijski fondovi i moćni nezavisni fondovi ulažu svoje penzijske doprinose i menjaju devizne rezerve u spoljnoj trgovini. Opravdanje za centralne banke za učešće na berzi je manje očigledno. Njihova kupovina akcija je opravdana kao kompenzacija za izgubljeni prihod izazvan zbog naglog pada kamatnih stopa. Ali ti nagli padovi su prevaziđeni od strane centralnih banaka; i brojna ovlašćenja poverena centralnim bankama su trebala da služe za vođenje „monetarne politike,“ ne za generisanje povratnih investicija. Prema OMFIF, centralne banke sada imaju ukupno 13.2 triliona dolara u aktivi (uključujući zlato). To je skoro 20% vrednosti svih berzi u svetu, koje iznose 62 triliona dolara.

Centralne banke mogu da stvore novac ni iz čega u cilju sprovođenja monetarne politike potrebne da „reguliše vrednost valute“ i „održavanje stabilnosti cena.“ Ovo je urađeno sa „poslovima na otvorenom tržištu,“ u kome je novac stvoren od strane centralne banke korišćen za kupovinu hartija od vrednosti ili federalnih hartija koje su bile prodate u zamenu za valutu.

„Kvantitativno popuštanje“ je operacija na otvorenom tržištu koja iznosi trilione dolara. Ali cilj je navodno isti – da se povećaju zalihe novca koje su smanjene za trilione dolara kada je narušen bankarski sistem posle 2008. godine. Svrha ne bi trebalo da bude zarada za samu centralnu banku. Zapravo, centralna banka SAD je dužna da vrati kamate zarađene na federalnim hartijama od vrednosti savezne vlade koje su platile kamatu.

Napomenuto je da federalne rezerve SAD nisu te koje masovno ulažu na berzi. To je PBOC, koja je u drugačijem položaju od američkog FED. Oni ne mogu da štampaju dolare ili evre. PBOC ih dobija od lokalnih trgovaca koji su ih zaradili na legalan način u spoljnoj trgovini.

Međutim, PBOC nije učinila ništa da zaradi ove dolare ili evre preko štampanja juana. Ona menja juan za dolare zarađene od kineskih prodavaca, kojima treba lokalnu valuta da plate svoje radnike i dobavljače. Novac uključen u ovim transakcijama se tako udvostručio. Trgovci su plaćeni u juanima i centralna banka ima ekvivalentnu sumu u dolarima ili evrima. To znači da se Kineska centralna banka stvorila iz vedra neba.

Profesor istorije na Džordžtaun univerzitetu, Kerol Kvigli, je u svojoj knjizi Tragedija i nada 1966. godine, pisao da je njihov cilj bio „da stvore svetski sistem finansijske kontrole u privatnim rukama sposobnim da dominiraju političkim sistemom svake zemlje i privrede u svetu kao celini.“ Ovaj sistem bi bio kontrolisan „na feudalistički način od strane centralnih banaka sveta delujući u sprezi sa tajnim sporazumima“, centralnih banaka koje „su i same privatne korporacije.“

Kinezi bi mogli, ne delovanjem u ovoj sprezi, da razbiju ovaj kartel. PBOC nije transparentnija od američkih Federalnih rezervi, ali to nije „nezavisna“ centralna banka. To je vladina agencija odgovorna za kinesku vladu i deluje u njeno ime.

Kinezi su očigledno shvatili igru „nezavisnih“ centralnih bankara, i okrenuli su je u svoju korist. Ako FED može da izvede kvantitativno popuštanje, mogu i Kinezi – kupovinom američke imovine sopstvenim sredstvima. Posedovanje američkih korporacija pomaže Kinezima da razbiju hegemoniju američkog dolara.

Kakve god se snažne igre igrale iza scene, sve je jasnije da one ne služe ljudima. Banke ne bi trebalo da budu ekskluzivni tvorci novca. Narodu je potrebno da direktno izdaju nacionalnu ponudu novca, kao što je urađeno u Americi za vreme predsednika Abrahama Linkolna i u kolonijalnim vremenima.

(Web-tribune.com)