Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Pre 16 godina, sa surčinskog aerodroma poleteo je avion “Boing 727″ nacionalne avio-kompanije – JAT. Bila je to prethodnica za preostalih osam aviona, koje je takođe trebalo bezbedno izmestiti u Bukurešt. U tom trenutku, u vazdušnom prostoru tadašnje SRJ, vrebalo je čak 200 borbenih aviona NATO alijanse.
Prkos, bes zbog bombardovanja jedne male zemlje i želja da se sačuvaju letelice i posle agresije nastavi život nacionalnog avio-prevoznika, savladali su strah. Za komandama su bili kapetani piloti Stevan Ignjatović i Sava Ostojin. Bili su u tom “boingu”, inženjer Mihajlo Rodić i avio-mehaničar Boban Živanić. Oko 12 minuta leta delilo ih je od vazdušnog prostora Rumunije i bezbedne zone. I tih 12 minuta, bili su najdužih 12 minuta u njihovim životima.
– Tadašnji generalni direktor JAT-a Žika Petrović sve je organizovao i dogovorio s Rumunima i našom komandom ratnog vazduhoplovstva. Doneta je odluka da se JAT-ova flota od devet aviona, među kojima je bio i čuveni DC 10, prebace u prijateljsku Rumuniju. Jer, prvih dana bombardovanja padale su granate na prostor beogradskog aerodroma, uništen je policijski hangar i oštećen veliki hangar “JAT tehnike” u kojem su, osim aviona JAT, bila skrivena i dva “miga 29“. Na sastanku pre poletanja, pilotima, a bilo nas je 20, koji su odabrani i pristali da učestvuju u ovoj operaciji, rečeno je da niko ne garantuje da nećemo biti oboreni – seća se Stevan Ignjatović
Prihvatili su rizik. Kada je prvi avion bezbedno ušao u rumunski vazdušni prostor, kapetan Ignjatović je obavestio direktora Petrovića da je sve prošlo po planu i onda su, u razmacima od po pet minuta, ka Bukureštu poletale i preostale JAT-ove letelice.
– Jedino što mi je tada bilo u glavi jeste da spasemo avione da bi nacionalna avio-kompanija posle bombardovanja mogla da nastavi da živi. Za tih 12 minuta leta svašta mi je prolazilo kroz glavu, ceo život, slike iz detinjstva, želja da postanem pilot… Bilo me je strah, ali želja da preživimo i obnovimo JAT, bila je jača. Isto osećanje delili su i ostali piloti koji su svesno krenuli u riskantnu operaciju ostavljajući svoje porodice u Beogradu, na koji su tada padale bombe. Pokazali smo izuzetnu hrabrost i profesionalnost za izvršenje tako složenog zadatka. Spasli smo flotu – ističe Ignjatović
PRIZNANJE SAMO OD POSADE
Niko nikada nije tražio, niti dobio, bilo kakvo priznanje za spasavanje cele flote nacionalne avio-kompanije tog 29. marta 1999. godine.
– U toj akciji dobio sam najveću počast. Kada su se određivale posade, ko će s kim da krene, mehaničar Boban Živanić je rekao da, ako mora da se gine, želi da bude u posadi kapetana Ignjatovića. To je meni najveće priznanje koje sam dobio u životu – ističe Ignjatović.
(Novosti)
