LAZANSKI: SRBIJA JE UPOTREBLJIVE TENKOVE I RAKETE ISTOPILA PO NALOGU STRANIH SLUŽBI
Miroslav Lazanski: Srbija je upotrebljive tenkove i rakete istopila po nalogu stranih službi
Nekada smo u bataljonima inženjerije imali amfibijske čete u kojima je bilo po 10 amfibija. Šta će to nama? Izreži, istopi, prodaj…
Naravno da su svi generali posle bitke pametni, ali srećom postoje i pisani tragovi ko je šta govorio i pisao i pre ove najnovije „bitke”, odnosno potopa. Barem kada su oružane snage u pitanju. Mogu čak i da razumem ljude iz Sektora za vanredne situacije, odnosno iz sistema civilne zaštite, koji sada kažu da su učinili sve što su mogli da se izbegne katastrofa.
Je li bilo blagovremene reakcije sistema civilne zaštite, kakva je bila preventiva, i zašto je vojska morala da se uključi u spasavanje verovatno će pokazati kasnije analize učinjenog i propuštenog.
No, ako smo ovu katastrofu već označili i doživeli kao svojevrstan rat protiv opake prirode i njene stihije, a to je na terenu tako i bilo, jer da nije bilo Vojske Srbije posledice bi bile mnogo gore, da vidimo kako smo, zapravo, ušli u taj rat.
Naime, godinama nam se servira floskula kako Srbija treba da ima „manju, mobilniju, moderniju i efikasniju vojsku”. Od svega toga već 14 godina imamo samo manju vojsku nego što je pre bila: modernija nije, o mobilnosti i efikasnosti možemo da diskutujemo u zavisnosti od zadataka koji se pred nju postave.
Posledica je to sistematskog urušavanja vojne moći kroz reforme vojske koje su izvedene po nalozima stranih mentora. Posle 5. oktobra 2000. imali smo britanske i holandske generale kao glavne vojne savetnike. Jedan od njih je hteo da prisustvuje sednicama analize borbene gotovosti oružanih snaga. I u tome je sprečen u poslednjem trenutku.
O da, tim savetnicima su asistirali i domaći kadrovi, od profesorice baleta i solfeđa, kao pomoćnice ministra odbrane za politiku odbrane, do raznih NATO sedmodnevnih kursista. Dobro, bilo je i onih sa više od sedam dana kursa i onih sa večernjim NATO školama.
Rezultat je razbijanje nekoliko vrlo snažnih oklopnih brigada na oklopne bataljone u sastavu mešovitih brigada kopnene vojske. Svi tenkovi T-55 povučeni su iz operativne upotrebe, neki su istopljeni u železari, neki bačeni na otpad, neki prodati. Iste te tenkove T-55 armija Rusije i danas ima u nekim jedinicama.
Uništili smo više od 1.000 komada protivavionskih raketa „strela 2M”, samo zato što su to tražili Amerikanci. Rusi i danas poseduju te rakete.
Ukinuli smo garnizone vojske u mnogim gradovima, sve pod izgovorom da je to skupo i da nemamo para. Nijedna odbrana nije jeftina, a postoje mnoge države u svetu koje imaju relativno slabiju ekonomiju, ali ipak jaku vojsku.
Naravno da uništeni tenkovi i rakete nemaju direktne veze sa poplavama, ali su bili odraz jednog po sistem odbrane poražavajućeg stanja. A tenkovi T-55 mogu da se iskoriste i kao vatrogasna vozila sa deset tona vode, koja idu tamo gde druga vozila ne mogu. O tome je upravo u „Politici” pisao general Milisav Đorđević. Ali koga to u ovoj zemlji interesuje?
Zato posle 5. oktobra 2000. niste mogli da otvorite TV ili radio, a da ne čujete priče o „civilnoj i demokratskoj kontroli vojske”. Onda su demokrate zaista tako iskontrolisale vojsku da su inženjerijske jedinice svedene na minimum, da su jaki inženjerijski garnizoni nestali, jedinice formacijski ukinute, a tehnika isečena, prodata ili bačena na stovarišta. Jer mi više nećemo nikada ratovati, pa ni sa poplavama.
Samo 2005. godine u Tehničkom remontnom zavodu Čačak isečeno je i prodato kao staro železo 14 ispravnih amfibija. U zemljama Evrope inženjerija je u ukupnom broju vojnika zastupljena sa 10 do 12 odsto, one države koje imaju brojne vodotokove imaju i 20 odsto brojnog sastava vojske u inženjeriji. Nekada smo u bataljonima inženjerije imali amfibijske čete u kojima je bilo po 10 amfibija. Šta će to nama? Izreži, istopi, prodaj…
Ko vodi inženjeriju danas, ko brine o tehničko-tehnološkim dostignućima inženjerije u svetu, ko prati naučni razvoj inženjerije? Gde je školstvo u inženjeriji? Imam porodične fotografije završne obuke pitomaca 66. klase inženjerije Vojne akademije Kraljevine Jugoslavije u avgustu 1940. godine na reci Savi u Šapcu. Obuka u spasavanju grada od poplave.
Moderna inženjerija su i mostovni parkovi PMP, amfibije i amfibijske skele, gumeni i aluminijski desantni čamci, pumpe i vanbrodski motori. U opisu posla inženjerije su i hidrotehnički radovi. Zašto su se jedinice ABHO našle u situaciji da civilne firme moraju da daju sredstva za dekontaminaciju terena, jer kaporita nema dovoljno.
U ratu protiv poplava uspeh zavisi od tri ključna zahteva: obaveštajnog rada, odnosno od prethodno prikupljenih informacija hidrometeoroloških službi, od ukupne pripremljenosti rejona u kome dolazi do sukoba, odnosno gde se očekuje poplava, i efikasnog angažovanja resursa. Ovi suštinski zahtevi se ne isključuju međusobno. Niti jedan može da bude efikasan bez drugog.
A o „kišnim bombama” i razbijanju kišnih oblaka raspršivanjem suvog leda pisao sam još u zagrebačkom „Poletu” od 26. 3. 1980. godine.
U međuvremenu, kiše i dalje padaju…
(Politika)