NI JEDNA ŽENA NACISTA IZ HITLEROVOG DOBA NIJE ODGOVARALA ZA ZLOČINE
Bolničarke, sekretarice ili supruge – Hitlerovom režimu služilo je stotine hiljada žena. One su uglavnom delovale u pozadini, ali mnoge su se dohvatile i oružja, tvrdi u svojoj knjizi „Hitlerove pomoćnice“ Vendi Lover.
Ako je verovati istoričarki Vendi Lover, nacistički genocid je počeo u bolnicama. „Prva metoda bile su tablete za spavanje, injekcije i izgladnjivanje do smrti. Prve žrtve bila su deca“, piše američka autorka u svojoj knjizi „Hitlerove pomoćnice“. Ona tvrdi da su bolničarke smrtonosnim injekcijama ubile na hiljade dece sa invaliditetom. To je samo jedan od brojnih primera pomoću kojih Vendi Lover oslikava ulogu žena u nacionalsocijalističkom režimu, piše Dojče Vele.
Nisu birale sredstva u karijeri
„Prve nacionalsocijalističke ubice nisu bile čuvari u koncentracionim logorima nego bolničarke“, piše autorka i ističe da genocid nije počeo u gasnim komorama nego na mestima na kojima su progonjeni u stvari očekivali pomoć. Američka istoričarka je istražila životne priče bolničarki, učiteljica i sekretarica i objavila 13 portreta. Neke od tih žena su se svesno odlučile za karijeru u Hitlerovoj Nemačkoj i nisu birale sredstva kako bi napredovale. One su postale svedoci, učesnici i počinitelji mnogih zločina, piše Vendi Lover.
Trećina ženskog stanovništva nacionalsocijalističke Nemačke, oko 13 miliona žena, aktivno je učestvovalo u brojnim organizacijama, a do kraja rata je konstantno rastao i broj članica Hitlerove stranke NSDAP. U Savezu nemačkih djevojaka (Bund Deutscher Mädel) mlade su žene mogle da nauče da koriste oružje. „Hitlerove pomoćnice bile su revnosne upravnice, lopovi, mučiteljice i ubice“, zaključuje američka istoričarka i iznosi podatak da je najmanje milion žena otišlo na istočni front.
Dobrovoljno učestvovanje u zločinima
Sliku žene bez skrupula autorka, pored ostalog, ocrtava i na primeru Lizel Vilhaus, supruge zapovednika zloglasnih SS jedinica u koncentracionom logoru kod ukrajinskog grada Lavova. Ona je u nacionalsocijalističkom aparatu delovala još od 1934. godine, pa je tako i upoznala svog supruga. Sledila ga je i u Ukrajinu, zajedno sa njihovom kćerkom. Očevici su kasnije ispričali da je sa svog balkona pucala na židove u koncentracionom logoru, pa čak i pred svojim detetom.
Autorika je proučavala iskaze samih počiniteljki, ali i svedoka. I pri tome je došla do otrežnjujućeg zaključka: nakon sloma Hitlerovog režima karijera tih žena je, doduše, prekinuta, ali vrlo malo ih je odgovaralo za zločine. „One su se vratile kući u ruševine nacističke Nemačke i pokušale su da prikriju svoju kriminalnu prošlost“, objašnjava Vendi Lover. I Lizel Vilhaus nisu dokazana njena zlodela.
„Ona nije imala službeni položaj unutar nacionalsocijalističke mašinerije i zato nema dokumenata iz tog doba koji bi potkrepili iskaze svedoka“, piše američka istoričarka. „Ona je bila na mestu zločina i javno počinila masovno ubistvo, ali pravno nije mogla da bude pozvana na odgovornost.“
Vendi Lover u svojoj knjizi daje zastrašujuću sliku žena koje su učestvovale u masovnim ubistvima. I to dobrovoljno. Njih na to niko nije prisiljavao. „Da su odbile da učestvuju u ubistvima Jevreja, ne bi bile kažnjene“, ističe američka autorka.
(DW)